Leto je za mene oduvek bilo nekakvo međuvreme. Pauza između dve školske godine, dva ključna ispitna roka, dva važna planiranja. Kao da leto nije vreme koje stvarno protiče, letnje vreme kao da me ne vidi. Godina počinje kad se jedno leto završi, a završava se kad počne sledeće. Leti ispadam iz šarki, moji zglobovi se tada odmaraju od mene. Tada su mi moja ramena bliska, izložena suncu, slana i tamna.

Prošlo leto je trajalo baš dugo. Bilo je u njemu puno gradova i tri mora. Bilo je ljudi koji su u tim gradovima i morima postali malo više moji. Prvi put sam bila na kampovanju, na ostrvu toliko malom da nema dovoljno mesta za nestrpljivu vrevu turista, a dovoljno velikom da skriva plaže do kojih dolaze samo oni što za njih znaju. Jedno od onih ostrva gde živi samo jedan usamljen gradić, imena istog kao ostrvo, jer nema čemu da protivreči.

Kampovanje je naročito iskustvo. Tada je nemoguće sasvim oprati stopala, uveče vazda fali svetla za čitanje, a kad god nam zatreba nešto malo manje od osnovne hrane, moramo da pešačimo do grada. Kamp je mesto gde ništa nije dovoljno hladno i dovoljno čvrsto, ništa nije dovoljno krevet i ništa nije dovoljno kašika ili pepeljara, kreveti se ispumpavaju, a kašike i pepeljare smo ostavili kod kuće, tamo treba i da ostanu. Ne ponesemo ih namerno, premda se kao nerviramo kad stignemo i vidimo da ih nema, a zapravo se potajno radujemo što ćemo se odmoriti od tih strogih stvari kod kojih nema cile-mile, stvorenih za isključivu namenu. U kampu, recimo, da bi ugasio cigaretu, moraš da napraviš najmanje pet pokreta: pridigneš se sa platnene stolice, sagneš se i privučeš isečeni tetrapak koji glumi pepeljaru, podigneš s njega plastični tanjir koji glumi poklopac, pritisneš cigaretu na parče cigle koja pritom služi i kao teg, drži tetrapak da se ne prevrne. I povremeno se zapitaš odakle tu uopšte parče cigle kad nigde nema krovova. Leto je vreme bez krovova.

Međuvreme ne prestaje čak ni kad leto prebiva u gradu. Volim avgust u svom gradu, tada se održava džez festival. Tokom tih nedelju dana moj grad ne liči na sebe. Liči na veliki grad. Na ulicama čujem različite jezike, na svakom ćošku neko nešto svira, kafići su puni vedrih osmeha stranih turista. Uvek se pitam šta je njima ovde tako interesantno, iako znam da je turistima sve svuda interesantno, to je zakon koji moraju da poštuju da bi bili turisti. Ne volim da budem turista, ali volim turiste u svom gradu. Kada se završi džez festival, kada svi ti turisti odu, ostaje zadah neke letnje melanholije koja je i dalje nešto lepo i nesvakidašnje, nešto što treba odnegovati još malo dok ne prođe međuvreme, dok ne prođu lubenice i miris reke koji se svuda oseća.

Prošlog leta sam poslednji put bila u jednom dragom stanu u Bulevaru Mihajla Pupina, i nikako da se tamo vratim. U tom stanu živi moja prijateljica M., s kojom se već godinama dogovaram da odemo zajedno na more, a nekako nikad ne odemo. Svejedno, provedemo po nekoliko letnjih dana u njenom stanu uz somersbi i popodnevno sunce na terasi. M. uvek leti kupi neku odeću koja uopšte ne liči na nju, ali tada joj savršeno pristaje, tada je vidim u nekom drugačijem svetlu, ta M. ne mora da bude dosledna svom ukusu i svojim navikama, tada M. pušta muziku glasnije i pažljivo sklapa plej-liste. Jer, tada muzika prestaje da bude background za naporne dane, tada dani počinju da prate muziku.

Ove godine, međutim, nema međuvremena. Jedna godina će se uliti u drugu bez pauze. Nema mora i nema festivala, nema ispadanja iz šarki. Stopala su nam odveć čista, krevet je krevet, a kašika je kašika. Ova godina je već umorna, treba joj pauza više nego bilo kojoj drugoj godini. Stičemo nove navike, pronalazimo radost u audio-snimcima talasa na Jutjubu, idemo na ružne bazene dva sata pre zatvaranja, jer je tada najhumanije. Okrećemo se unutrašnjosti svoje zemlje, kao što se mnogi u njoj okreću svojoj unutrašnjosti moleći se da ostane zdrava i čitava; tako se i mi molimo da nam unutrašnjost zemlje ostane zdrava i čitava, da bismo naredne godine mogli da odemo na neko ostrvo na kojem živi jedan jedini usamljeni gradić istog imena, da pustimo ove dve srasle godine da se odmore od nas, da nas vreme malo ne vidi.