Ne spadam u one koji pobožno poštuju vinile. Dobar mi je svaki format samo ako se fino čuje ("Ja sam nosač zvuka" kako mi je rekao Jura Stublić početkom 2000. godine kada je u ruke uzeo kofer pun raznih diskova, dat-ova, usb-ova, dakle, varijanti na kojima su pesme snimljene). A na kakvim smo sve krntijama otkidali na muziku! Tada kad smo je najviše voleli. A kada nije bilo nikakvog audio-aparata (platforme, ha), onda smo je izmišljali. Jednom davno smo strip autor Igor Kordej, Milenko Bisić (u to vreme je glumio muzičara u omladinskom / detinjastom filmu Nije nego) i ja išli spačekom (mislim da je imao 16 konjskih snaga) iz Beograda za Novi Sad. Sirotinjski autić naravno nije imao ništa od audio-uređaja, pa smo se skoro 80 kilometara drali kao manijaci (!) pevajući Psycho killer Talking Heads. I mnogo nam je bilo dobro. Proleće je, spustili smo platneni krov, a u Novom Sadu su nas čekale lepe, duhovite i blesave devojke. Mladost – radost. Eto, klinac koji glasno sluša muziku, a stoji ispred ogledala i svira vazdušnu gitaru predstavlja amblemsku sliku puberteta. Ili prizor ranih tinejdžerki koje skaču po krevetu, tuku se jastucima i ciče uz omiljene hitove. Svako ima neku takvu sliku iz formativnog perioda.

Nedavno sam na radiju čuo stari hit Dona Meklina American pie i setio se kako smo moj brat Raša i ja mogli da nagrabusimo zbog tog albuma. Izašao je 1971. godine, dakle, u vreme kada su originalni vinili baš bili retkost. A licencna izdanja su prolazila kroz rudimentarnu fazu. Objavljivani su pretežno strani singlovi. Koje smo, baš apsurdno, kupovali u radnji "Tri čekića", na Bulevaru revolucije, pored kafane "Lipov lad" (gde je na audiciju išao šlager pevač iz Ko to tamo peva). To što su singlovi u izlogu bili poređani uz osigurače, eksere i alat nama uopšte nije bilo čudno. Bitno je da su tu. Uglavnom, te godine smo Raša i ja otišli na rođendansku žurku kod drugarice koja je živela kod sportskog centra "Olimp". I tamo je bio neki dasa sa originalnim albumima. A među njima i American pie. Fascinirani smo držali omot u rukama. To je stvarno bio komad sveta koji nam je značio. Ne razmišljajući previše, čim je vlasnik blaga otišao u kuhinju po piće, izbacili smo album kroz prozor u zadnje dvorište (bili smo u prizemlju). I ubrzo izmislili razlog da idemo kući. Zgrabili smo ploču i stepeništem zagrabili prema izlazu. Gde nas je čekala grupica besnih vršnjaka. Provalili su nas. U to vreme kvartovi su imali svoje male bande, a one komšijske su se po definiciji najviše mrzele. Mi smo teritorijalno pripadali krstašima (koji su nas cenili jer smo iz kraja oko Crvenog krsta mada nismo bili deo ekipe). A ovi momci su bili lionci (po tadašnjoj kafani "Lion" ceo kraj se tako zvao). Stegli smo ploču i smišljali kako da klisnemo. Došlo je do psovki, guranja i koškanja, a onda je u ruci jednog od njih sevnuo nož. Ja sam se, naravno, usrao. Srećom u sekundi se između isprečio naš drug Aca Švaba (lionac sa autoritetom), gurnuo ovog sa nožem uza zid i samo nam mahnuo da bežimo. Što smo ultra brzo i uradili. Ploču smo, naravno, pažljivo naslonili uz gelender. Stvarno nerazumno, benigni klinci, "dobra deca" što se kaže, poblesavili i rizikuju nož zbog omiljene ploče.

Rok je mene baš ozbiljno izdao. Naivno sam mislio da će promeniti svet, da će, recimo, zaustaviti ludačke nuklearne probe u Tihom okeanu (sa verovatno najlepšim plažama na svetu), da će ugasiti ratove, razvaliti rasizam, dovesti do ravnopravnosti… E da, i ta demokratija, kako polovna reč, ispražnjena od baš svakog smisla. Mnogo me nervira što je poslednjih decenija podjednako popularno da političari tapkaju decu po glavicama (kako beše ona izveštačena Vulinova "švrćani"?) i pričaju kako su imali sve ploče The Rolling Stones, Azre, Idola ili Led Zeppelin. Pa kako se ništa od toga ne vidi u vašim rečima, postupcima i moralu? Groteskno mi je bilo kad se Toma Nikolić slikao sa suprugom (ikonoslikarkom!) u kožnoj jakni na beogradskom koncertu Deep Purple. Sa zebnjom čekam kada će nas AV obavestiti o svom muzičkom ukusu. Već je previše što sam prestao da jedem punjene lignje. Postoji ozbiljna opasnost da mi neke pesme zauvek ogadi. Mada, teško da on može da uživa u bilo kakvoj muzici. Verovatno je sluša kad mora, u svetu, kraj klavira. Uprkos mojim razočaranjima i dalje uživam u muzici. Jedan od brojnih saveta kako u vreme pandemije najzad uraditi nešto korisno je The Definitive Giude to Organizing Your Record Collection (najbolji vodič kako da poređate ploče u svojoj kolekciji). U knjizi Naše nezaboravljene priče Toni Parsons je imao dosta emotivnih ispada o roku, ali ovaj mi je omiljen:

"…Rej je kleknuo ispred stereo uređaja u svom delu sobe. U tom stavu izgledao je kao vernik koji se moli, ali kada je prešao prstima po svojoj zbirci ploča, bio je nalik ljubavniku – bliskom, punom nežnosti, koji ne žuri i tačno zna gde se šta nalazi i pre no što pogleda. Ploče su bile poređane po abecedi…".

Treba li da naglasim da sam i ja još pre mnogo godina poređao ploče po abecedi? I verovao sam Donu Meklinu kada je te 1971. pevao:

"Do you believe in rock’n’roll?

Can music save your mortal soul?"

Bilo je lepo biti prljavi raspadnuti hipi, besni punk, elegantni new wave, razigrani ska, nabusiti grunge, humani reggae. Ali, izgleda da je trebalo da više obratim pažnju na ključni stih iz "American pie":

"The day the music died".

Ili kako su to naši stari mudro govorili "od govana se ne može napraviti pita".