Verovatno najveći socijalni eksperiment u našim životima, tokom koga su građani paralizovani strahom i neizvesnošću oterani u unutrašnji egzil, a politički život suspendovan, već sada proizvodi tektonske promene u evropskim društvima. Evropljani pokazuju da nemaju dovoljno poverenja ni u sposobnost nacionalnih vlada ni evropskih institucija, ali prepoznaju da su potrebni jedni drugima kako bi se zajedno mogli suočiti sa neprijateljskim svetom.

To konstatuje šef Centra za liberalne studije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču sociolog Ivan Krastev u komentaru istraživanja na uzorku od 11.000 građana u devet zemalja širom Evrope – Bugarskoj, Danskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Portugalu, Španiji i Švedskoj – koje zajedno obuhvataju dve trećine evropskog stanovništva i bruto društvenog dohotka. Koautor istraživanja sprovedenog u trenutku kada su u evropskim zemljama počeli da ukidanju karantin je Mark Leonard, britanski politikolog i direktor Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), za koji je istraživanje rađeno.

RAZOČARENJE U EU I U NACIONALNE VLADE

Da je EU slabo reagovala na izazov pandemije i da se njihov odnos prema evropskim institucijama pogoršao tokom krize, kaže većina ispitanika u Italiji (58 odsto), Španiji (50), Francuskoj (41 odsto), a među njima je većina onih koji čak kažu da je EU nevažna. Da je EU izneverila svoje građane, reklo je 63 odsto ispitanika u Italiji i 61 odsto u Francuskoj.

Međutim, 33 odsto ispitanika u svih devet zemalja kaže da je izgubilo poverenje i u sposobnost svojih nacionalnih vlada da upravljaju pandemijskom krizom. Među državama se uočavaju ogromne razlike: 60 odsto Danaca veruje da je tokom krize njihova vlada dobro radila, dok 61 odsto Francuza negativno ocenjuje rad svoje vlade.

Istraživači zaključuju da se široko rasprostranjeno razočaranje u EU nije, bar za sada, pretvorilo u podsticaj nacionalnog populizma. Ubedljiva većina od 63 odsto ispitanika, uključujući 55 odsto u Nemačkoj, 80 odsto u Španiji i 91 odsto u Portugalu, veruje kako je pandemija ukazala na potrebu da vlade u EU rade kohezivnije. Takvi glasači rašireni su širom kontinenta – na severu, jugu, istoku i zapadu. Oko 76 odsto Italijana pledira za oporavak kojim bi rukovodila Evropska unija, a samo 16 odsto njih ocenjuje da je pandemija ojačala antievropsku populističku stranku Lega Matea Salvinija. Kriza nije pojačala ni podršku španskim populistima – 54 odsto ispitanika je reklo da je nakon dolaska virusa korona opadao rejting krajnje desne stranke Voks. Stranka Marin Le Pen u Francuskoj nije dobila dodatnu podršku, dok je u Njemačkoj samo šest odsto ispitanika zbog krize "povoljnije" ocenilo Alternativu za Nemačku.

Da se ovlašćenja preneta na Brisel vrate nacionalnim državama, zalaže se manje od trećine ispitanika (27 odsto) u svih devet anketiranih zemalja. Među evropskim liderima, kao što su Emanuel Makron i Olaf Šolc, sada se podgreva nada da je virus korona možda pomogao izlečenju od političkog virusa antievropeizma.

Krastev i Leonard, međutim, ocenjuju kako su komentatori prebrzo počeli da sugerišu da nedavni francusko-nemački sporazum o velikom zajmu za izlazak iz krize vodi ka "Sjedinjenim Državama Evrope" u kojima će Brisel imati više suverenosti, da je to "Hamiltonovski trenutak" za EU. Tim izrazom asocira se na prvog američkog ministra finansija Aleksandra Hamiltona, koji je svoju zemlju usmerio na put ka federaciji kroz uzajamno poništavanje dugova iz rata za nezavisnost. Prema nalazima istraživanja, međutim, sadašnji stavovi evropskih građana bliži su onima koje je izrazio britanski revizionistički istoričar Alan Milvard kada je tvrdio da je pokretačka snaga evropskog projekta oporavak – a ne sublimacija – nacionalnog suvereniteta.
Sudeći prema anketi, birači se opredeljuju za evropsku saradnju radi jačanja, a ne slabljenja nacionalnog suvereniteta. Ovo je Evropa potrebe, a ne izbora, zaključuju istraživači. Danas građani u EU manje vide kao motor napretka po formuli nacionalizacija iz dvadesetih i četrdesetih godina prošlog veka, nego kao mehanizam osiguranja; ili kao sklonište za neželjene radnike ili kao skladište maski, lekova i hrane koja će biti potrebna u sledećoj krizi.

One koji žele da uzdignu federalistički narativ da bi stvorili snažniju i ujedinjeniju Evropu, Krastev i Leonard upozoravaju da je važno da razumeju pokretače tog novog oblika evropeizma i da budu svesni koliko je javnost sklona da odbaci postojeće institucije EU u Briselu. U suprotnom, mogli bi da unište upravo taj cilj – evro-federalizam, jer, baš kao kod španskog gripa, drugi talas evroskepticizma mogao bi se pokazati smrtonosnijim, a antievropska osećanja bi mogla izbiti još viralnije od onih pre – i to ne samo na evropskoj periferiji, već u samom srcu Evrope, u fiskalno opreznoj Nemačkoj.

TRI EVROPSKA PUTA

Koje težnje otkriva ova anketa? Jedna grupa ispitanika budući poredak u svetu vidi u devetnaestovekovnom ključu, prema kome svaka nacija radi za sebe. Krasev i Leonard tu grupu nazivaju "the DIYers", po skraćenici za izraz do–it–yourself, uradi to sam, što bi kod nas moglo da se prevede kao "u se i u svoje kljuse". DIYersi čine 29 procenata EU elektorata. Neki od njih veruju u sposobnost svoje države da sklopi praktične saveze sa drugim igračima u odbrani sopstvenih interesa. Drugi nemaju veru u svoju državu, ali ne vide perspektivu za efikasnu saradnju ni na evropskom, ni na globalnom nivou.

Drugu grupu, veličine oko 15 procenata evropskog izbornog tela, čine "borci novog hladnog rata" koji misle da će geopolitika ličiti na onu iz dvadesetog veka. Veruju da je budućnost bipolarna, sa SAD kao liderom slobodnog sveta, a sa Kinom na čelu autokratske ose koja uključuje države kao što su Rusija i Iran. Očekuju da ih Trampova Amerika odbrani od Kine. Mnogi ispitanici su okarakterisali istočne Evropljane kao "najljuće ratnike novog hladnog rata", s obzirom na njihov žestoki atlantizam, ali istraživanje pokazuje da su, sudeći po stavovima, to zapravo Italijani i Francuzi.

Treća grupa u nastajanju su strateški suverenisti, čiji je pogled na svet opisan izrazom "progresivni protekcionizam". Oni veruju da će Evropi biti potreban sopstveni suverenitet kroz zajedničku spoljnu politiku, kontrolu spoljnih granica i lokalizovanu proizvodnju (videti tabelu). To je najveća i politički najznačajnija grupa koja okuplja 42 odsto biračkog tela EU. Najizrazitiji evro-suverenisti, po ovom istraživanju, nisu Francuzi, već Poljaci, Portugalci i Španci.

KOLAPS IMIDŽA SAD

U svakoj od anketiranih zemalja postoje predstavnici sve tri grupe. U Nemačkoj, koja se ponosi privrženošću Evropi, strateški suverenisti su natprosečno zastupljeni među socijaldemokratama i zelenima, ali u njoj ima više DIYers a nego u drugim zemljama. U Francuskoj su 69 odsto građana koji su glasali za Makrona strateški suverenisti, dok je gotovo svaki drugi pristalica Marin Le Pen DIYers-ovac.

Prema nalazima istraživača, mnogi globalisti shvatili su da se njihov san o multilateralnom svetu globalne uprave ne može ispuniti sa Trampom, Si Đinpingom i Vladimirom Putinom na vlasti. Širi se shvatanje da Evropa, stešnjena između Kine Si Đinpinga i Amerike Donalda Trampa, ima bolje šanse da zaštiti svoje vrednosti ako jača sopstvenu "stratešku suverenost", nego ako se osloni na globalne multilateralne institucije.

Istraživači nalaze i da se reputacija dva najveća evropska ekonomska partnera, Sjedinjenih Država i Kine, urušava i u nekim zemljama koje su bile njihovi najbliži saveznici ili partneri. Više od 60 odsto građana Francuske i Danske i skoro polovina Nemaca tvrdi da su se ohladili prema Pekingu. Međutim, na pitanje ko je njihov najkorisniji saveznik u najmračnijim danima krize, samo 4 odsto Italijana navelo je EU, dok je 25 odsto reklo da je to Kina.

Kolaps imidža SAD u očima mnogih Evropljana može biti šokantniji. Više od 70 odsto Danaca, 68 odsto Francuza, 65 odsto Nemaca, 64 odsto Španaca i šest od deset Portugalaca kaže da o SAD misli lošije nego pre pandemije. U tom kontekstu, Krastev i Leonard zaključuju da bi evropski lideri trebalo da opisuju jedinstveno tržište kao priliku za spas evropskog biznisa u trenutku kada trgovina sa Kinom i SAD postaje sve teža.

Kako ta dijagnoza odjekuje u redovima političke elite? Ruski mediji pišu o nacrtu deklaracije Evropskog dokumenta pripremljenom u Komitetu za spoljne poslove, u kome se ukazuje na geopolitička rivalstva i napetosti nakon izbijanja kovida-19 i preporučuje da EU odredi svoju ulogu u "novom svetskom poretku, u kojem SAD, Kina i Rusija imaju vodeću ulogu". Teško je reći da li ta retorika, koju Rusi vole da čuju, najavljuje promenu političkog kursa, koji uzgred budi rečeno ne određuje Evropski parlament, već Evropska komisija i Evropski savet, čije predsedavanje preuzima Nemačka.

U intervjuu britanskom "Gardijanu" nemačka kancelarka Angela Merkel kaže kako postoje ubedljivi razlozi da Evropljani ostanu posvećeni transatlantskoj odbrambenoj zajednici i zajedničkom nuklearnom kišobranu, a na Trampovu pretnju da će povući trupe iz Nemačke kaže da je njihova funkcija da pomognu u zaštiti ne samo Nemačku i evropski deo NATO već i interese SAD. Uz naglašavanje evropskih prigovora na račun Moskve, Angela Merkel najavljuje da će i dalje težiti ka saradnji sa Rusijom, čiji je strateški uticaj veliki u Siriji i Libiji, kao i u zemljama koje su u neposrednom okruženju Evrope. Konstatuje da je Kina postala globalni igrač, da je ona evropski ekonomski partner, ali i konkurent sa veoma različitim političkim sistemom, što je trebalo da bude tema kinesko-evropskog samita u septembru – koji je odložen zbog pandemije.

U takvom kontekstu, kancelarka poručuje da bi Evropljani morali da se drže zajedno kako ne bi oslabili.