"Vlada, koja se bila previše zanela, ustuknula je: mere donete na brzinu poništila je merama donetim u stanju sluđenosti. Kao i obično, tako je postignuta ravnoteža: kompromis o kojem se ne raspravlja bio je neefikasan i nezgrapan." Ove dve rečenice pozajmljene su iz izvrsnog romana Francusko umeće ratovanja Aleksisa Ženija (prevela Slavica Miletić, objavio Zavet), a one mogu da posluže da rečito opišu trenutno stanje u SAD, sa nemirima kakve ta zemlja nije videla još od kraja šezdesetih (naravno, ta jetka Ženijeva opaska primenjiva je i u slučaju mnogobrojnih drugih adresa, bližih ili daljih nam).

A Netfliks je upravo početkom juna prikazao dva premijerna filma nastala u vlastitoj produkciji, koji začudno koincidiraju sa novim talasom nasilja i previranja na unutrašnjem planu, sa potencijalno silovitim odrazom i u međunarodnim okvirima. Naravno, datumi premijera ova dva ostvarenja bili su poznati i potvrđivani već neko vreme, samo se stvarnost nanovo svojski potrudila da pretekne film ili barem s njim stupi u efektnu i sinhronu rimu. Prvi je pred Netfliksove pretplatnike stigao akcioni spektakl The Last Days of American Crime, sa na prvih nekoliko pogleda, reklo bi se, dovoljno domišljatom dramaturškom doskočicom po kojoj troje lopova nastoji da obavi ogromnu pljačku neposredno uoči vladinog puštanja u rad signala koji će svima onemogućiti da čine zločine na američkom tlu. Na doskočici se i završilo, jer je ovo ostvarenje u režiji inače pouzdanog Olivijea Megatona, čestog saradnika Lika Besona, izniklo iz, kažu, popularne grafičke novele, dočekao gotovo unison podsmeh kritike i nezainteresovanost publike – na internet-platformi Rotten Tomatoes, koja okuplja sve moguće profesionalne kritike objavljene u ovom ili onom vidu, ovaj film trenutno ima 0% (pozitivnih kritika); a stvari stoje tek nešto malo bolje u slučaju prosečne ocene na internet-bazi filmskih podataka, imdb.

Nije sporno, ima tu preterivanja i brzopotezne (pa samim tim i neodgovorne) ostrašćenosti, ali je na nekom opštem nivou teško osporiti da je reč o lošem i promašenom izdanju, koje ima da ponudi samo očekivano ubedljivu glumu iskusnog i sigurnog Edgara Ramiresa i nekoliko spektakularnih prizora unutar brojnih akcionih segmenata punih pirotehničkih preterivanja. A sve to na uzorku od sumanuto neracionalnih, pa čak i iznurujućih 150 minuta trajanja. Može biti da je reč o "mirazu" donetom iz pomenute grafičke novele, ali gotovo da nema jalovog i jalovo upotrebljenog i opšteg mesta iz fundusa filmova slične tematike i srodnog žanrovskog profila koje nije prisutno u ovom Megatonovom promašaju. Duh rutine i golemog i idejnog i kreativnog zamora materijala dosta brzo počinje da prožima ovaj film u celini gledano, dok sama priča, uprkos toj barem žanrovski gledano dovoljno potentnoj polaznoj postavci, ne uspeva da uđe u ritam i stupi u nekakvo dramaturško i narativno jedinstvo, ma koliko njene osnovne i krunske koordinate bivale upadljivo rudimentarne, pa i arhaične.

Već pomenuta scenaristička domišljatost o tom distopijskom i autoritativnom signalu kao nadmoćnom korektivu vladajućih i državnog aparata brzo biva zapostavljena i zabašurena, pojavljujući se tek povremeno u priči i filmu koji bezmalo da nema ništa drugo a iole specifično da ponudi. Tarantinovski neumereno nasilje, kao puki odraz sveopšte entropije, baš kao i besonovska odrešitost u tretmanu akcionih sekvenci kao nužnog ukrasa nikako ne uspevaju da se inkorporiraju u širu sliku ovog slabašnog a ambicioznog ostvarenja, bivajući tako nimalo iznenađujući samodovoljni smokvin list za sveopštu beizdejnost i nemuštost. Priča koja je nudila čak i jasne naznake ideološke i klasne nabrušenosti naprosto nepojmljivo brzo se utopila u neprozirni mulj potere za tim najopštijim od svih opštih mesta kao nekakvim stilskim i idejnim ishodištem. Imajući to u vidu, nimalo ne čudi što je i taj krak priče o skorom samoukidanju policije (kao nekakvoj reakciji na društvo koje je, insistiranjem na kultu nasilja, samo sebe pojelo, obesmislilo i dovelo do paroksizma u kome su i te državotvorne poluge sile na korak do kazana narodne kuhinje) ostao samo jedna u nizu propuštenih prilika u slučaju ovog filma čiji autori, kanda, jedino mogu da se nadaju brzom zaboravu.

Sedam dana docnije, Netfliks je ponudio i novi film Spajka Lija, očito spreman za Kanski filmski festival, od čijeg se ovogodišnjeg izdanja i zvanično odustalo. Li je ovde u značajnoj meri ostao veran sebi, ponudivši publici barem privlačnu i upotrebljivu mešavinu političkog osvrta, studije živopisnih karaktera u zanimljivom kontekstu i okvirno pitak i komunikativan izraz, mimo tog uvek jasno prisutnog autorskog pečata, koji čini da se i ovo njegovo delo može podvesti u zabate arthaus filma, nezavisno od prodornosti svemoćnog Netfliksa. Ako bismo, prateći čuvenu trifoovsku dihotomiju, Megatona mogli (pomalo derogativno) označiti kao realizatora/egzekutora/izvođača rediteljskih radova, Li neosporno i dalje mora da bude označavan kao ono na drugom tasu te metaforičke podvojenosti – filmski autor. Međutim i nažalost, nakon gotovo pa odličnog filma Crni klanovac (2018), Li je pred radoznale i/ili posvećene i odane mu poštovaoce izašao sa filmom koji se u najboljem slučaju može predočiti kao funkcionalan i osrednji.

Narativna potka je krajnje jednostavna – četiri američka crna veterana posle mnogo vremena vraćaju se u Vijetnam kako bi ušli u trag davno zakopanom blagu; naravno, taj okvir ostavlja manevarski prostor da se priča i u nekoliko drugih žanrovskih pravaca (buddy–buddy dramedija, film začudne nostalgije, avantura u egzotičnim krajolicima, satirična komedija nesporazuma…). Kad se sve sabere i oduzme, Da 5 Bloods je na prvom mestu, a sveukupno gledano, ono što Amerikanci određuju rečitom sintagmom hot mess (potpuna pometnja). Dugačka ekspozicija (a i ovde je reč o junačkoj i sasvim nepotrebnoj minutaži – od čak 155) film nagoni u pravcu političke satire sa jasnom kopčom sa stanjem stvari u trampovskoj Americi, da bi onda Li krenuo put detaljističkog prikaza ponovnog zbližavanja starih ratnika na putu ka zakopanom blagu, odakle kreće deo u kome prekaljeni reditelj pomalo iznenađujuće poseže za (ponovo tarantinolikim) prikazima hipertrofiranog nasilja i krvoprolića tokom boja za to zlato iz višedecenijskih snova, dok malo pre toga stiže i da polemiše sa nasleđem filmova o ekstravagantnoj i pogubnoj američkoj agresiji na Vijetnam. Zanimljivo je što na tom tragu, prateći upravo tu mustru, Li, slično Tarantinu ako govorimo o njegovih nekoliko poslednjih filmova, stiže otprilike na istu tačku – tačku koja upućuje na sud da filmovi na koje oni referišu i sa kojima, reklo bi se, sladostrasno, uleću u polemiku, i dalje jesu bolji od njihovih postmodernistički ishitrenih prozivki istih.

Na ideološkom planu, u filmu Da 5 Bloods Li poentira tamo gde se, čini se, i ponajmanje trudi – na polju vickastih i poletnih dijaloških razmena, a tokom jedne od njih ostareli ratnici će, videvši konfekcijsko bleštavilo veternizovanog Vijetnama, zaključiti da možda nije ni bilo nužno dati oduška tim primenjenim intervencionističkim strastima, jer je očito dovoljno bilo tamo daleko poslati svoje mamiparne lance trgovina i brze hrane. Mimo flešbekova koji se od glavnine filma razlikuju po formatu, kvalitetu i teksturi slike u glavnini filma, najučinkovitiji je kratki pasaž kojim se neimenovana spikerka severnokorejskih snaga putem radija mudro i prodorno obraća upravo brojnim Afroamerikancima u američkim trupama, podsećajući ih na varljivost i skliskost njihove pozicije unutar matičnog društva koje ih uporno odbija, a koje su oni spremni da brane i onim jedinim na šta polažu kakvo-takvo pravo – svojim životima neznatnih civila.

Na to se prirodno nadovezuje i utisak da zapravo najefektniji deo filma čine mikro-podsećanja na čuvene izjave upravo na tu temu i bliske tačke gledišta iz usta i umova Muhameda Alija, Andžele Dejvis, Bobija Sila… u samom uvodu u film. Možda bi najcelishodnije bilo da je Li na tu dimenziju usredsredio ovaj svoj pogubno disperzivan film (mada bi to onda bio neki drugi i posve drugačiji film, zar ne?). A oni skrajnuti, osujećeni, nedovoljno vrednovani, a ipak zaneseni i silnim društvenim uslovljavanjima sputani nekako se pre ili kasnije nađu pod maljem manipulatora, uzurpatora, eksploatatora… Baš kako i veli Jozef Rot u svom delu Bežanje bez kraja (preveo Relja Dražić, objavio Nojzac): "Postoji nekoliko uzdignutih tačaka koje znaju sve povezanosti, one te gledaju u neku ruku iz ptičje perspektive. Ali ti sam ne vidiš da su oni postavljeni više. Ti ne znaš da li ćeš mirno ostati na svom položaju. Moguće je da ćeš uskoro, u sledećem trenutku biti pomeren – i to uopšte ne odozgo, nego takoreći iz fundamenta na kome stojiš…"