Umetnik Hristo Vladimirov Javašev, poznat kao Hristo, preminuo je 31. maja u svom domu u Njujorku. Bio je jedan od onih umetnika koji je (zajedno sa svojom životnom saputnicom Žan-Klod) zauvek promenio način na koji doživljavamo umetnost. Umetnost 20. veka obeležena je radikalnim promenama, pre svega u načinu promišljanja umetnosti, njenoj ulozi i mestu u savremenom društvu, ali i velikim novinama kojima su umetnici poput Dišana, Bojsa i Vorhola doslovno transformisali sistem umetnosti. Konstantnim eksperimentisanjem i iznalaženjem novih vidova prezentacije i komunikacije, oni su pomerali granice mogućeg, spajali razdvojene svetove i nudili viziju jednog novog sveta koji nadilazi ideološke podele i nacionalne granice. U svetu umetnosti još uvek utemeljenom u zatvorenoj beloj kocki galerijskog prostora, pojava Hrista bila je više nego drugačija – jedinstven i neponovljiv su superlativi koji su u njegovom slučaju jednostavno tačni.

Hristo je rođen 1935. godine u malom mestu u Bugarskoj u porodici koja je podsticala njegovu radoznalost i kreativnost. U Sofiji završava Likovnu akademiju ali ubrzo počinje da oseća svu težinu tvrdog sovjetskog modela socrealizma Istočnog bloka. Odlazi prvo u Prag i koristi prvu priliku da pobegne na Zapad, najpre u Beč, da bi na kraju završio u Parizu. Kao emigrant, suočava se sa mnogobrojnim problemima, jezičkom barijerom, teškom ekonomskom situacijom i neprihvatanjem od strane umetničkog establišmenta tog vremena. Situacija se drastično menja kada upoznaje svoju buduću suprugu Žan-Klod, takođe umetnicu, sa kojom otpočinje životnu i profesionalnu avanturu koja je trajala sve do njene smrti 2009.

Hristov autorski rukopis je danas skoro svima prepoznatljiv: obmotavanje tkaninom, kanapom i drugim materijalima poznatih građevina i čitavih pejzaža, velike site specific instalacije, transformacije predela i intervencije u prostoru, u prirodi. Ovi ikonični prizori svojom grandioznošću ali i estetskom jednostavnošću, ponudili su viziju umetnosti koja nadilazi usko profilisane pokrete i stilove kojima 20. vek obiluje. Ovaj svojevrsni makropogled na onovremenu umetnost inaugurisan od strane Hrista, ali i nekolicine drugih umetnika, uvod je u globalnu priču o umetnosti koja je danas aktuelna više nego ikad.

Svaki put kada pokušavate da uvijete poklon, pomislite koliko treba materijala da bi se obmotala zgrada. To je upravo ono što je radio Hristo. On je "pomerao planine" obmotavajući tkaninom neverovatne stvari – monumentalne građevine i spomenike, čitava ostrva… Jednostavnost ideje činila bi se čak drska, kada ne bi bilo mukotrpnog rada na pripremama, finansiranju, organizaciji i samom izvođenju ovih neverovatnih projekata. Jedan od najspektakularnijih je bilo sad već legendarno obmotavanje zgrade Rajhstaga u Berlinu – započeto davne 1972. a završeno 1995. godine pred planiranu obnovu ove, istorijskom sudbinom otežale zgrade. Ništa nije bilo prikladnije za proslavu nastupajuće ere nove Nemačke. Hristo i Žan-Klod su smatrali da je obmotavanje Rajhstaga u duhu klasične umetničke tradicije – bogatu neobaroknu fasadu sveli su na skicu – na osnovne elemente visine, širine i dubine. To je na neki čudan, skoro ironičan način komentar ideje o samobitnosti i autonomnosti umetnosti per se. Međutim, čiste forme spomenika problematičnog sećanja pretvorene su u ples tkanine na vetru čiji je srebrni odsjaj reflektovao nove nade globalnog povezivanja u ritmu najduže rejv žurke ikada organizovane. Bio je to ultimativni efemerni spektakl globalnih razmera.

Sam Hristo je svoje projekte opisivao kao gradnju auto-puta ili aerodroma, dovoljno je napomenuti da je za obmotavanje zgrade Rajhstaga više od sto profesionalnih penjača bilo angažovano na montaži preko 100.000 metara srebrne tkanine za samo jednu nedelju. Svakako vredi pomenuti i instalaciju Running Fence iz 1976. godine, skoro 30 kilometara dugačku i 6 metara visoku ogradu od belog najlona koja je vijugala kroz brežuljke i doline severne Kalifornije, obilazeći na svom dugom putu mnogobrojne farme i voćnjake, da bi se trijumfalno završila uranjajući u vode Pacifika. Ova najduža i najveća slika na svetu, kako su je ondašnji kritičari nazvali, po rečima samog umetnika inspirisana je oslikavanjem velikih platana u kojima je i sam kao student učestvovao duž rute Orijent ekspresa na teritoriji Bugarske, kako bi strani posetioci videli nešto "lepo" i ideološki podobno tokom svog prolaska kroz ovu zemlju. Enormni troškovi ove instalacije pokrenuli su mnogobrojna pitanja i raspravu koja se vodila prvenstveno oko dva pitanja. Prvo je bilo o smislu, odnosno uzaludnosti projekta koji ima ograničeno vreme trajanja i čija se spektakularna struktura uništava posle određenog vremena, ali i da li je to što je Hristo osmislio i napravio uopšte umetnost? Drugo pitanje je bilo ima li bilo ko moralno pravo da "zatvara" prirodu zarad svojih interesa, pa bilo i za potrebe umetnosti?

Mnogi istoričari umetnosti su činjenicu da je odrastao u porodici koja se bavila tekstilom iskoristili da objasne upotrebu tkanine u njegovim radovima. Ona je, sa druge strane, zanimljiva i zbog svojih fizičkih svojstava, nepostojanosti forme, fluidnosti i interakcije sa prirodnim elementima poput vazduha i vode, ali i osnovnim silama prirode poput vetra. Fascinacija tkaninom kao osnovnim sredstvom na kome se proizvodila i stvarala umetnost (slikarsko platno), ali i njenim materijalnim svojstvima, naborima i prepletima, vidljiva je kroz skoro sve njegove radove. Veza koju na ovaj način stvara sa klasičnom umetnošću vidljiva je na simboličkom nivou, u paralelama sa antičkim mermernim statuama, naborima tkanina rimskih toga i draperijama sa freski i uljanih slika. Suptilnost i senzualnost njegovih instalacija kao da su u suprotnosti sa gigantskim razmerama i naporom koji je uložen u svaki od ovih poduhvata. I upravo je ta fragilna monumentalnost jedna od osnovnih karakteristika njegove umetnosti. Jedan deo te fragilnosti je materijalistički aspekt samih svojstava tkanine, dok je drugi složeni odnos prema vremenu. Njegovi radovi su temporalni, efemerni; Žan-Klod i Hristo su ih sami jednom opisali kao dugu – njena trenutna prolaznost je ono što je čini predivnom.

Jedan od poslednjih projekata, Plutajuće pristanište, koji povezuje dva ostrva na jezeru Iseo u severnoj Italiji, više je nego bilo koji drugi Hristov projekat usmeren na participativni odnos publike i neposredno fizičko doživljavanje dela. Na desetine segmenata dugačkih sto metara i sastavljenih od polipropilenskih namenski pravljenih bova slagane su kao lego kocke da bi preko bila postavljena žuta, kao dalija, svetlucava i mekana tkanina. Na hiljade ljudi su bosi gazili to čudo od mekoće, održavajući balans lagano se ljuljuškajući tokom ovog hodočasničkog hoda do središnjeg ostrva.

I pored toga što je većinu svojih ranih radova ostvario u prirodi, daleko od centara moći, kasniji radovi i instalacije, poput obavijanja i "pakovanja" Kunsthalea u Bernu ili Muzeja moderne umetnosti u Čikagu, mogu se čitati i kao umetnikova kritika sistema umetnosti, onovremenih modela reprezentacije i arhitekture koja se koristila za najznačajnije javne institucije. Ipak, Žan-Klod i Hristo su samo želeli da stvore lepotu. Centralna ideja njihovih smelih ili, kako ih nazivaju, herkulovskih, poduhvata je njena neuhvatljivost. Istovremeno grandiozni ali antimonumentalni, jednostavni ali neverovatno zahtevni, njihovi radovi su kao i sva istinski velika umetnost višeslojni u značenju, enigmatični i komunikativni, očaravajući i zavodljivi.

Hristo će ostati upamćen kao umetnik koji je razmišljao i delovao u velikim razmerama. Neke od najvećih instalacija i radova modernog doba delo su upravo njegovog stvaralačkog genija, a u tekstu povodom njegove smrti BBC je napisao da je Hristo "umetnik koji je obmotao svet". Ostaje da čekamo poslednje delo velikog majstora – obmotavanje Trijumfalne kapije u Parizu sledeće godine.