Vojislav Bubiša Simić, Beograđanin po rođenju, mentalitetu i vaspitanju. U svojih 96 godina nosi više od 70 godina simbioze i ljubavi prema muzici. Više od tri decenije bio je dirigent Džez orkestra RTV Beograd. Radoznao, intuitivan, svoj, čovek je kojem se Tito na Dan mladosti "pravdao" da zaista voli džez, i koji je na proslavi trogodišnjice oslobođenja Beograda uplašio čuvenog maršala Tolbuhina pošto je pre njegovog zvaničnog obraćanja umesto sovjetske horske kompozicije Staljingrad greškom pustio dečiji hor da pišti Marjane, Marjane. Nije li džez upravo improvizovanje bez ustručavanja, ali uz poštovanje pravila?

ODRASTANJE

Bubiša Simić je odrastao u uglednoj advokatskoj porodici, u kojoj je pored njega prohujao Drugi svetski rat, nakon kojeg je dočekao sve mučne, ali i vedre dane. Kandirano voće u delikatesnoj radnji "Veljković", hleb, mast i aleva paprika na uličnim ćoškićima, poslastičarnica "Glumac" u Zemunu sa čuvenim sladoledom sa vaflom u kup čaši, Tašmajdan, fudbal i jurcanje sa društvom, tinejdžerski žurevi na kojima je sa drugovima svirao prve kompozicije kao školski orkestar. To su bili dani.

Njegova majka je kao i sve građanske devojke tog vremena učila klavir i francuski jezik, pa je Bubiša od rođenja živeo uz njen pijanino. Počeo je da prebira po dirkama u dvanaestoj, te mu je majka brzo uzela profesorku i za tili čas je počeo da svira lakše Šopenove valcere, a već nakon dve godine od bake je dobio vredan klavir marke Bluthner. Lepo i bezbrižno vreme trajalo je do aprilskih bombi 1941, koje su Nemci nemilice posipali po Beogradu. Jedna bomba srušila je polovinu njihove kuće u Majke Jevrosime 39, baš onu u kojoj se nalazio klavir. Engleska mehanika ipak je odolela nemačkim bombama, ton je bio netaknut uprkos polomljenom gornjem poklopcu i nogama. Sudbina je muzici rekla da.

Nakon savezničkog bombardovanja 1944. i nakon tek ugašenih sirena, sklepan je ansambl koji je imao zakazanu živu emisiju na Radio Beogradu. Tri člana nisi bila prisutna, iz studija je neko odneo bubanj, bas i gitaru. Genetski muzički kod proradio je momentalno, i pošto su došli biciklima, iskoristili su pumpe za bicikl za ritam. Zvučalo je kao da bubanj svira sa metlicama na dobošu, te je pumpa prvi put promovisana kao muzički instrument. Genijalnost je već bila tu, pripremala se da ispiše najsvetlije stranice naše džez istorije.

OTKRIVANJE DŽEZA

Kada su u avgustu iste godine Amerikanci oslobodili Pariz, postavili su radio stanicu "AFN", koja je pored kratkih vesti emitovala uglavnom džez. Svakog dana u 13 časova emisija bi otpočela hitom Toma Dorsija On the Sunny Side of the Street. U to vreme u beogradskom bioskopu Avala održana je projekcija američkog filma Serenada, koji je bio začinjen džezom Glena Milera – gotovo nadrealna scena nakon četiri godine okupacije.

Godine 1946. on i njegovo društvo rešili su da osnuju big bend Dinamo o kojem su odavno maštali, sa Bubišom kao dirigentom i aranžerom. Osim nota iz predratnih orkestara, najveći deo im je ustupila Američka čitaonica. Svirali su u bašti Narodnog fronta, na DIF-u, košarkaškim terenima na Kalemegdanu, koji je tada bio Holivud sa američkim džezom u komunističkom Beogradu. Dolazila je građanska omladina, košarkaši Šaper, Kalember, Nebojša Popović, bokserski prvaci države, mangupi, najlepše devojke. Godine 1948. polovina benda, uključujući Simića, odlazi u Zabavni orkestar Radio Beograda.

Džez orkestar Radio Beograda proputovao je svet. Nemačka Demokratska Republika je na turneji čula pevačke numere Lole Novaković i Ive Robića, i džez repertoar naših i američkih kompozitora. Budimpešta, tronedeljna turneja u Poljskoj, svirka u dvorcu Vavel u Poljskoj, Italija, Prag i barokna sala Lucerna, neka su od mesta koja su osvojili. Usledila je turneja po SSSR-u 1961, baš u vreme kada je German Titov poleteo u svemir iz Bajkonura. U letovalištu Suhumi na Crnom moru u njegovu čast odsvirali su bluz, te je Bejzijev Blues Backstage bio prekršten u Bluz za Germana Titova.

Na festivalu zabavne muzike u Rio de Žaneiru Bubiša Simić predstavljao je Jugoslaviju, i to sa svojom kompozicijom. Tada je upoznao svetske džez velikane Henrija Mansinija, Dejvida Reksina, Džonija Mandela, gitaristu Badija Pauela, kao i aranžera Frenka Sinatre Nelsona Ridla. Bili su iznenađeni da se u Jugoslaviji svira tako dobar džez.

Od 1975. do 1991. orkestar RTB je tokom zime, jednom nedeljno, svirao u hotelu Metropol – "Muzika moje mladosti – igranka za stari ludi svet". Na kraju su uvek svirali jedan set muzike Glena Milera. Jedne večeri je sa njima ceo Milerov repertoar pevao jedan sredovečni Amerikanac. Kada se set završio, Vojislav mu je prišao da ga pita kako toliko dobro poznaje repertoar. Ispostavilo se da je gospodin bio zaposlen u avio-kompaniji "Mekdonald Daglas" i da je često bio u posadi aviona koji je vozio orkestar Glena Milera na turnejama po Americi. Zbog našeg orkestra, on je tada došao čak iz Bukurešta.

DJUK ELINGTON, KAUNT BEJZI, DŽOZEFINA BEJKER, DIZI GILESPI

Bubiša Simić je Djuka Elingtona prvi put čuo 1938. godine u Vrnjačkoj Banji. Kada je saznao da dolazi u Beograd, odlučio je da mu priredi poseban doček. Sa orkestrom je naučio Take the A Train, Elingtonov zaštitni znak. Otišli su na aerodrom i smestili se u holu kod izlaza iz carine. U momentu kada je Djuk ulazio u hol, krenula je kompozicija. Amerikanci su bili oduševljeni. Te večeri Djuk Elington je imao dva koncerta u Domu sindikata, po mnogima – najbolji džez koncert ikada u Srbiji. Kad je odlazio, na aerodromu, Simiću je dao program koncerta sa posvetom To Airport Orchestra, Buona Fortuna, mislivši da je on član aerodromskog orkestra. Međutim, kada je Bubiša Simić dve godine kasnije u Njujorku na Njuport festivalu sreo članove Djukovog orkestra, na pitanje da li ga se sećaju, stigao je promptan odgovor – "Svakako, vi ste nas pozdravili na beogradskom aerodromu".

Fascinacija Kauntom Bejzijem datira od 1939. godine kada je od oca dobio njegove ploče. Na festivalu u Žuan le Penu šezdesetih godina napisao je kompoziciju Pozdrav Kauntu Bejziju, za koju je dobio prvu nagradu, a partiture kompozicije je u jesen 1965. Bejziju poklonio kada ga je sreo u Minhenu.

Kao direktor festivala Beogradsko proleće 1975. imao je čast da Bejziju i njegovom orkestru bude domaćin. Ponovo su se sreli 1982. u Las Vegasu, kada je Simić sasvim slučajno video plakat na vratima hotela "Ceasars Palace" – "Tonight Count Basie Orchestra i Sammy Davis Jr". Posle koncerta poželeo je da vidi starog poznanika. Bejzijev sin ga je zamolio da se ne zadržava jer je on vrlo star i bolestan. Ušao je u garderobu i zaprepastio se, u invalidskim kolicima sedeo je iznemogli starac sa okom koje luta. Jedva je potpisao autogram drhtavom rukom. Bilo je očigledno da je Bejzi onaj stari samo kad svira i da ga džez vraća u život. Godinu dana nakon toga je umro.

Čuvena Džozefina Bejker, zvezda pariskih varijetea "Mulen Ruž" i "Foli Beržer", u Beograd je došla sa 62 godine. Iako u sedmoj deceniji, bila je puna života i snage, sa zvonkim glasom, šarmom, izvanredne fizičke kondicije.

Bubiša je prethodno spremao program, i orkestru nije bilo nimalo lako da je prati, jer je muzika povezana sa njenim pokretima. Bejkerova, oličenje perfekcionizma, bila je vrlo nervozna, prilično teške naravi. Naročito ju je nervirala balkanska ležernost i što probe posle pauze nikada nisu počinjale na vreme. Pa ipak, koncert je u Beogradu imao veliki uspeh. Sutradan je na koncert u Skoplju Džozefina krenula vozom, koji je kod Leskovca imao sudar i ona je orkestru poslala telegram da budu spremni za probu. Kada je konačno stigla pitala je: "Zašto niste na sceni?" I ovaj koncert prošao je sjajno. Oprostili su se uz poljupce i šampanjac. Upamtio je njene reči: "Vi ste, (mislila je na Srbe) uvek umorni." Možda je bila u pravu, prisetio se Bubiša.

Nakon koncerta sa Dizijem Gilespijem 1956. godine u Beogradu, Bubiša Simić i ekipa pozvani su na džem-sešn u klub u Čika Ljubinoj ulici. Doneli su neke stare instrumente, na koje su američki muzičari popadali od smeha – naročito na saksofon čije su rupe bile zapušene hlebom. Međutim, kada su počeli da sviraju, gosti su bili oduševljeni njihovom svirkom.

Bubiša Simić u desetoj deceniji života i dalje živi svoje snove, sada više kroz uspomene, ali i kroz žar koji se u njemu budi kada shvata koliko je ljudi, generacija inspirisao da svoje duše hrane u voljenom mu džezu.