Kako to često u životu i biva, iz svega lošeg, pa čak i užasnog, isklija i ponešto dobro i po ljude korisno. Svedoci smo da su nam, uz druge aspekte života, u poslednjih nekoliko meseci iz sasvim razumljivih razloga, zamrle i pozorišne aktivnosti. Stoga su grad Beograd i njegov Sekretarijat za kulturu pokrenuli inicijativu da se predstave beogradskih i pozorišta iz nekih drugih gradova igraju tokom leta, u bezbednim okolnostima na otvorenom, na Stadionu Tašmajdan. I kako čujemo, pozorišta su se odazvala, ovih dana se pravi konačan repertoar, čeka se famozna koordinacija da bi se uskladili slobodni termini glumaca, priprema se tehnika.

Od 25. juna do 20. jula sva beogradska institucionalna pozorišta za odrasle i decu, narodna pozorišta iz Novog Sada i Prištine, niz nezavisnih i privatnih pozorišta izvešće ukupno 43 predstave. Uz snažnu podršku ovakvoj ideji i uz želju da se razvije i nastavi i narednih godina, neko ciničniji bi mogao da se zapita da li je morala da se desi pandemija pa da počnemo da se vraćamo nekim dobrim praksama – da peremo ruke, ne unosimo se u lice sagovornicima, pozovemo prijatelje samo da vidimo kako su, igramo pozorišne predstave i tokom leta?

EVROPSKA I…

Pozorište je vekovima, od nastanka u vrelim amfiteatrima Grčke, živelo uzbudljiv život okruženo svojom publikom na gradskim trgovima, tržnicama, u dvorištima krčmi i svratišta, crkvenim portama, privatnim vrtovima i onim čudnim okruglastim građevinama Barbidža i Hensloua. Bilo je snažno, razuzdano i glasno, morali se nadjačati žamor publike i zvuci života grada koji se odvijao svuda okolo. I pozorištu je tu bilo dobro, bilo je deo svakodnevice svoje zajednice, dostupno i razumljivo svakome. A predstave su se igrale samo leti ili za lepoga vremena. Zimske sezone su postale uobičajene tek negde od 17. veka, kada je pozorište prestala da izdržava njegova publika i ono, često i dobrovoljno, palo u milost i nemilost državnih struktura, da ne kažemo kraljeva lično. A kraljevi i njihove svite vole da im je toplo, ušuškano i da se ne guraju sa svetinom, pa se prešlo u kitnjaste zgrade u tu svrhu ozidane. A i dramskim umetnicima se promena dopala, i tako smo dobili budžetski finansirana pozorišta, u solidnim zgradama koja mogu da igraju ne samo kada vremenski uslovi omogućavaju, već kad god požele, čak i zimi. Ona su, međutim, prilično brzo okrenula ćurak naopako i pored nekih dobrih usvojila i jednu veoma lošu, doduše među mnogima omiljenu praksu – letnju pauzu. Daleko od toga da je to izmišljotina budžetskih pozorišta u bivšim socijalističkim zemljama, gde je takav organizacioni model bio, a i dalje je, najrasprostranjeniji. U velikom broju zemalja letnja pauza za pozorišta je iz nekih razloga sasvim uobičajena. Ne u svim, srećom.

Berlin, na primer, tradicionalno ima šarolik i buran letnji pozorišni život, desetine predstava održavaju se svake večeri u svim delovima gradu a mnoga pozorišta, poput Teatra Monbijou, svojim letnjim produkcijama prilaze sa najvećim umetničkim ali i komercijalnim pretenzijama. Tako Monbijou, u kome je naš viđeni reditelj Darijan Mihajlović sa uspehom poslednjih godina režirao Vesele žene vindzorske, Tartifa i Magbeta, svakog leta podiže veliku repliku Glob teatra sa šest stotina mesta i tu izvodi svoje ambiciozne produkcije. Budimpešta na dunavskom ostrvu Margit, u Varošmajoru i drugim delovima grada ima dobro posećene letnje scene sa pozorišnim programima. Posebno zanimljiva je tradicija pantomimskih predstava koju neguju još od vremena socijalizma, u kojima se uz visok stepen artizma domaćoj publici i turistima bez pomoći govora efektno donose i komplikovani zapleti poput onog u Makijavelijevoj Mandragoli, ako nas sećanje služi. Moskva neguje praksu da se leti, posebno u pozorištima na periferiji grada, izvode namenski producirane predstave iznenađujuće visokog izvođačkog nivoa, u formi svojevrsnog varijetea, gde se smenjuju pevačko-plesne numere i satirični skečevi sa političkim žaokama, ovlaš povezani dramaturškim okvirom. I London, naravno. Vest End kakav znamo bez letnje sezone i turista najverovatnije ne bi ni postojao.

… NAŠA TRADICIJA

I naša tradicija letnjih predstava je ne samo duga već i umetnički izuzetno značajna. Od 1976. do 1989. godine u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, Petar Zec i nova glumačka generacija u kojoj su bili Laza Ristovski, Gordana Kosanović, Branislav Lečić, Ivan Klemenc, Danica Maksimović, Neda Arnerić postavljaju Šekspira, Molijera, Servantesa, Kamija, Ženea, Vajsa, Popu. Publika je bila očarana, do karata je bilo gotovo nemoguće doći, Pozorište Dvorište je bilo instant hit. Rucanteova Mušica je uveliko deo gradske legende, urnebesni kalamburi Ristovskog, Klemenca, Nenada Bukilića i Nede Arnerić prepričavaju se i danas. Nova osećajnost, projekat Borke Pavićević i prijatelja, u podrumu Beogradske industrije piva, između Cetinjske ulice i Skadarlije, počelo je svoj život 1981. premijerom Magbeta u režiji Egona Savina, igran je Bihnerov Vojcek u režiji Suade Kapić, Ona će doći Slobodana Giše Bogunovića sa Sonjom Savić u glavnoj ulozi, Godot Nade Kokotović, a nešto kasnije i za to doba kontroverzna postavka komada Kako se može umreti u snu Dubravke Knežević i u režiji Nenada Purića. Nova osećajnost je uspevala da pokaže da umetnička inovativnost i beskompromisni prilaz pozorištu ne isključuju i uspeh kod publike – tako je za prva izvođenja pomenutog komada Dubravke Knežević prodato gotovo hiljadu ulaznica. Pozorište Magaza osnovali su 1983. Ljuba Tadić i Snežana Nikšić, u skrovitom dvorištu u Knez Mihailovoj 48. Prva premijera je bila Poetesa, o životu Desanke Maksimović, po tekstu i u režiji Mire Erceg. Premijera Čekajući Godoa u režiji Ljubiše Ristića, sa Ljubom Tadićem, Mirjanom Karanović i Svetozarom Cvetkovićem u leto 1984, čekala se sa nestrpljenjem u beogradskoj čaršiji, posebno kada se raščulo da muziku u predstavi izvodi Disciplina kičme uživo. Postoji i snimak ove predstave na nekom od kanala, vredi pogledati Ljubu Tadića, Dušana Kojića Koju i Samjuela Beketa na zajedničkom zadatku.

I sve ove inicijative za produžavanje pozorišne sezone koje smo ovde pobrojali, kao i mnoge nezasluženo izostavljene, rezultat su samo jednog – potrebe pozorišnih ljudi da ostanu u kontaktu sa publikom i iskoriste jedinstvenu priliku da svoj rad pokažu i posetiocima svojih gradova, onima do kojih bi, iz različitih razloga, inače bilo veoma teško doći. Ne bi trebalo zanemariti i nešto prozaičnije motive, ali ni zarada od ovih predstava za teatre nipošto nije zanemarljiva. Ne zaboravimo da je pozorište na ovom našem podneblju, a verovatno i na drugima, nastalo i opstalo samo i isključivo zahvaljujući preduzimljivosti i poslovnom duhu upornih i bandoglavih pojedinaca sa idejom i sa dovoljno harizme da, uprkos svim očiglednim preprekama i minimalnim šansama na uspeh, oko sebe okupe umetnike i saradnike i upuste se u neko novo pozorišno preduzeće. Od rodonačelnika Joakima, Jovana Đorđevića, Mire Trailović, Borke Pavićević, pa i nesrećnog Ljubiše Ristića o čijem parapolitičkom agažmanu ne bismo ovoga puta, ali osporiti značaj KPGT-a nije moguće a ni potrebno, i mnogih drugih, pozorište je opstajalo u hladnim salama, na kaljavim drumovima, osvajajući nove prostore i pridobijajući novu publiku, u predratnim kafanama, od đumrukane u devetnaestom veku do magaze i pivare u dvadesetom, boreći se za svoj umetnički izraz, svakog gledaoca i svaku paru. I to preko cele godine, jer svakoga meseca se moraju isplatiti plate i pokriti računi.

Da bi i u ovo naše vreme, u frenetičnoj konkurenciji masovnih medija, masovne zabave i masovnog zaborava teatar opstao i napredovao, on mora biti glasan, važan i stalno pred očima publike, javnosti i onih koji odlučuju. Povlačenjem u svoje velike zgrade bez prozora i igranjem za ta 2 procenta ljudi koji inače dolaze u pozorište, to se, sasvim je izvesno, neće postići. A ima li boljeg načina da se bude relevantan, vidljiv i bučan od igranja letnjih produkcija, na otvorenom ili u svojim salama, za redovnu i potpuno novu publiku, praćeni medijima koji leti ionako vape za sadržajima, živeti pun život u ritmu svog grada i njegovih gostiju? Dovoljno je pogledati izraze lica glumaca i publike za vreme one Mušice u Dvorištu, i taj snimak postoji, pogledajte ih pažljivo, pa će biti sasvim jasno da nema izgovora da se u takvom pozorišnom raju ponovo ne uživa. Na umetnicima je da to sebi i svojoj publici omoguće.