Kad dramski pisac i reditelj, ovenčan trostrukom Sterijinom nagradom i Nagradom "Branislav Nušić", kao i međunarodnim nagradama, duboko uđe u političke vode, onda je sečivo kojim zaseca i razdvaja dobro od lošeg, moralno od nemoralnog u politici, samo prirodni nastavak istog onog noža kojim je "sekao" moral ovog društva u svojim dramama, filmovima, TV serijama. Sagovornik "Vremena" Siniša Kovačević, potpredsednik Narodne stranke i profesor Akademije umetnosti u Beogradu, u ovom trenutku završava rad na svojoj trećoj knjizi, Reka sa četiri ušća, romanu koji se, kako kaže, bavi nama danas kroz sudbinu jednog povratnika iz Kanade posle 25 godina. Reč je o "čoveku koji ‘pada iz aviona’ sa kanadskom impregnacijom na sebi, pravo na ovaj sistem vrednosti".

"VREME": Dakle, na šta nailazi vaš junak? Ili, šta je to što biste nazvali najvećim "gorkim plodom" ovog trenutka?

SINIŠA KOVAČEVIĆ: Najveći "gorki plod" u ovoj zemlji trenutno je na čelu države. Mislim da je on koren svih zala i da od njega potiču ovaj raskol i stega, kompletna omraza, ovo šančenje i ukopavanje jednih spram drugih. Njegova mentalna konfiguracija je čudna. To je čovek koji je svoju stranku koncipirao tako da se on bukvalno pita o svemu i valjda je jasno da je to način kojim on vlada svojom strankom, ali i državom. Pitam retorički, da li zaista mislite da on kao takav nije znao da će goreti beogradski krovovi, da će ta naci-bakljada osvetljavati Beograd noću – da bi se neko usudio da to uradi a da mu to ne kaže? Da li mislite da bi se ovde skupilo 5790 ljudi, a da on to ne zna? Da bi neko smeo da angažuje sto vozača i sto autobusa, 5790 sendviča, a da on to ne zna? Da bi onaj skaredni predizborni spot u kome direktno za koronu optužuje opozicione lidere i stranke smeo da se pojavi, a da on to ne zna? Koješta.

Držim da vam je poznat moj svetonazor da nemam ništa protiv Hrvata, ni LGBT populacije i da među njima imam veliki broj prijatelja i saradnika, ali to je čovek koji je na čelo države postavio ženu hrvatske nacionalnosti i pripadnicu LGBT iz jednog jedinog razloga: da pokrije svoju kroatofobiju i homofobiju od ranije. To što je ta osoba primitivna i bahata, problem je njenog vaspitanja; a to što je flagrantno, kursistički, neobrazovana – to je problem ove države.

Pa da li mislite da je Martinović samoinicijativno štrajkovao glađu? Sećate se da je on bio glavna Šešeljeva haubica kada je trebalo pucati i po Nikoliću i po Vučiću. To, šta je Martinović izgovorio onom bivšem predsedniku, a pogotovo Vučiću, to ni pas s’ maslom ne bi pojeo. Onda je kod kuće otvorio pepeljaru od svog "smederevca", usuo ta dva kilograma pepela u štaniclu, otišao i pozvonio na Vučićeva vrata i počeo da se posipa pepelom po glavi. Svaki čovek koji reaguje na mah oterao bi ga dođavola, da ne kažem neku sočniju rečenicu. Vučić ga pak uzima u svoj tim, među ljude koji ga u stopu prate i grade kult vođe po njegovim vlastitim instrukcijama. I ne samo da mu oprašta, on mu daje visoko pozicionirano mesto u stranci, da bude šef poslaničkog kluba. Šta se onda može misliti o čoveku koji tu vrstu pronevere napravi? I šta se može misliti o čoveku koji ga posle svega primi i dâ mu tu funkciju. Stvorio je državu po meri svog skromnog obrazovanja, neznanja i beščašća, kao i sve univerzalne neznalice, okruživši se gorima od sebe, onima koji mu duguju sve, svesni da je to samo sada, a podlost i odanost nadredio je znanju, stručnosti i čestitosti. Ova "boranija" što je sad uz njega zna da njegovim padom gubi sve.

Zaista, pa zar se ne shvata da je na čelu ove države čovek koji nema moralni kredibilitet da bude na tom mestu? Zar se ne vidi da je to čovek koji se sa istinom sreće toliko retko da je ne prepoznaje? Zar se ne vidi da je prethodni predsednik ove zemlje lopov, da je kupio diplomu? Zar se ne zna za podatak da je diplomirao u nedelju, da je davao po nekoliko ispita u jednom danu i to u trenucima kada je bio u Strazburu u Evropskom parlamentu? Zar se ne vidi da je čovek koji drži državni trezor plagijator, sudski dokazani plagijator, drugim rečima lopov? Zar se ne vidi koliko je tu klotokrpa, konobara, vlasnika striptiz barova odjednom steklo akademsko obrazovanje i uramilo te diplome? Mislite li da tako može da se vodi jedna država, i kuda? Pa evo, tuda. Tu gde smo sada, posvađani, sa potpuno prevrnutim sistemom vrednosti u kome je nekoliko generacija upropašteno kalabalukom, fukarlukom sa televizije, jezikom u kome u rečenici ne može da bude više od četiri do pet reči. I čemu da se nadate kad je, što kaže Dis, "isplivao talog". Kad je ružno lepo, a lepo hendikep; ako si pošten glupav si, ako si lopina nisi lopina nego si snalažljiv; i tako dođemo do jednog snalažljivog društva u kome nije sramota krasti izbore.

Ako je sve tako dirigovano, da li možete da zamislite izbore koje Vučić organizuje a da na njima dozvoli da izgubi?

Ovog trenutka to je nemoguće.

Zašto samo ovog? A sledećeg?

Ako ga nateramo, hoće, izgubiće.

Kako?

Bojkotom. Da je ostavljen da na izbore izađe sam sa svojim trabantima i slavodobitno pobedi uzevši 98 odsto glasova, što bi značilo da niko od one opozicije koja drži do potrebe da Srbija bude pravna, demokratska država, ne izađe, bilo bi kao u onoj Andersenovoj bajci pri čemu bi jedno dete iz mase viknulo "car je go", a drugo dodalo "ima i malu pišu".

Ta ideja je propala?

Nije propala, zato što je vlasnik glasova narod, on odlučuje o bojkotu. Ko može mene da natera da izađem na izbore, na to blatnjavo pojilo u kome su pre toga guske prale noge, ako ja to neću.

Možda ne može vas da natera, ali većinom ljudi nisu u toj meri slobodni.

E, ali tu je poenta, tu je odgovornost medija i odgovornost politike. Kako to da neko trči trku, u kojoj će Vučić dobiti 30 metara fore i pištolj kojim će označiti start, a drugi će dobiti vreću cementa na ramenima i za svaki slučaj vezaće im se noge. A oni kažu: važno je učestvovati. U čemu? U nečemu što vas degradira kao ličnost, što je devalvacija osnovnog ljudskog potencijala koji svaki čovek ima a to je dostojanstvo? Ostaće Vučić na vlasti, ovaj put hoće, zato što je upregao sve trabantske patuljke od političara, upregao sve medije, agencije, novac, javno mnjenje, u značajnoj meri kupio zapadnu podršku, ali ako ostanete kod kuće izostaće vaš stid. Je li to malo?

Zaista je teško poverovati u to da posle ovoliko godina izborne prakse, Vučić u nekoj sledećoj rundi omogući slobodne izbore.

Pa ne tražimo ništa nemoguće, nego stvar koju već 200 godina imaju civilizovani narodi. Bojkot je samo način da se dođe do slobodnih i demokratskih izbora. Ništa drugo. I tražimo nešto malo vremena na televizijama, i ništa drugo. Dakle, radi se o izborima koji će imati konstituciju demokratije. Zato, hajde da ga pritiskamo. Niko još od Vučića ne traži da abdicira, niti da podnese ostavku.

Nije li već skupio dovoljno dokaza da možete i to da mu tražite?

Naravno da jeste.

Pa zašto se opozicija snebiva da to javno postavi kao zahtev?

Zato što morate razumeti činjenicu da se u jednom oktetu ili kvartetu vaša muzička odgovornost ne smanjuje činjenicom što je oko vas još nekoliko ljudi, nego se povećava. Kao solista možete da svirate šta god hoćete i kako hoćete. Drugo, potrebna je i određena preparacija javnog mnjenja i potrebe da se jedan tako krajnje radikalan zahtev kao što je ostavka postavi. A javno mnjenje je kao testo u ruci veštog pekara, uz pomoć televizija i tabloida lako se oblikuje. Naročito ako se uzme činjenica da se Vučić za razliku od drugih stvari u koje se meša, u ovu dosta razume, to mu se mora priznati. U vođenje permanentne kampanje.

Zbog toga je tu uvek velika medijska pegla koja će svaku svinjariju i svaku brljotinu ispeglati i pretvoriti u komparativnu prednost.

Može li se nedostatak snažne opozicije nadomestiti "iracionalnim" trenutkom koji nudi Boško Obradović? Šta je, uostalom, osim toga još ostalo?

Malopre sam rekao da imate odgovornost ako svirate u kvartetu. To što Boško radi je sve samo nije deo tog kvarteta. Politika je jasno vođena misao, i nije hip, nije magnovenje. Ne možete u trenutku videti čoveka kako na vrhu stepeništa štrajkuje glađu i reći: e, i ja ću da štrajkujem glađu. Drugo, ne možete sebi to da priuštite ako nemate stranku od 300.000 ljudi iza sebe. Tako krupan korak je stvar ozbiljnog promišljanja.

Međutim, hoću da kažem da hrišćanski potpuno saučestvujem sa Obradovićem i želim da mu se ništa loše ne desi. Štrajk glađu je veoma težak poduhvat, iscrpljujući i životno opasan naročito posle desetog dana. Pitam se samo, zar Boško zaista računa na Vučićevu samilost? Zar je ijednog trenutka u Vučiću prepoznao empatiju? Mislim da treba da nađe način da iz toga izađe, on je mlad čovek, ima porodicu, decu koju treba da izvodi na put, osim toga on ima još štošta da kaže i na srpskoj političkoj sceni. Za tu vrstu konzervativizma koju on zagovara može neko da gaji oduševljenje ili prezir, reč je o desno orijentisanim partijama koje ne idu ultradesno nego više naginju desnom centru i zagovaraju tradicionalne vrednosti, veru u porodicu, u Crkvu. U Savezu za Srbiju Boško je saborac još uvek, a svaki saborac je bitan, naročito on koji ima tu vrstu energije koja možda drugim opozicionim liderima nedostaje. Možda je ratio drugih preglomazan, možda bi upravo na toj sredokraći između Obradovićeve hirovitosti i racija Đilasa i Jeremića trebalo tražiti način na koji SzS treba da se ponaša.

Zašto Narodna stranka ćuti o Obradoviću? Zašto ćuti od početka epidemije? Istina, vi kao potpredsednik stranke ne ćutite, ali stavove iznosite kao lične.

Mi smo malo atipična stranka. Jeremić je izabrao tihovanje kao način saučešća sa narodom i državom u vremenu nepogode, to je njegovo pravo; ja sam izabrao galamu, to je moje pravo; pojedini iz stranke, kao Nikola Jovanović, naprotiv, uvećali su svoj politički entuzijazam, tako da to treba individualno doživljavati. Nismo mi kao stranka izdali nalog kako ćemo se ponašati u vanrednom stanju. Takođe, dolazimo ispred skupštine i pružamo podršku Obradoviću tokom štrajka glađu. Ponašamo se onako kako mislimo da treba, naravno ni u jednom trenutku ne kolaborirajući sa režimom, a to je suština.

Kao dva najvažnija faktora izbora, na početku ste izdvojili odgovornost politike, ali i odgovornost medija.

Ključ su mediji. Oni su nametnuli taj stav "svi su isti". A dok vi dokažete etikete koje su vam zalepili – prođe život. Suština je što ne možete da dođete do televizija sa nacionalnom frekvencijom koje su potpuno deformisale svoja programska načela. Drukčije bi bilo kad bi se došlo do tih medija, do mogućnosti da se kaže popu pop, bobu bob, da se ljudima objasni da će tih 100 evra biti vraćeno koliko prekosutra. To je samo sofisticiraniji način da se kupi glas, bez obzira što je poslednjih godina uzimano i od plata i od penzija. Sada je sa ovih 100 evra potpuno eliminisana potreba da se ide po kućama, da se broje sigurni glasovi, da se nudi pelinkovac i "crvena". I onda neko kaže da hoće na takve izbore. Zar zaista hoćete na izbore na kojima će svi bilbordi, ali bukvalno svi, od Horgoša do Vranja, biti njegovi? Na izbore na kojima će 97 odsto vremena na svim televizijama biti njegovo? Ona tri odsto podeliće trabant opozicija i oni koji pristanu na izbore. Hoćete izbore na kojima će se na dan izbora u svim medijima pojaviti logo i tekst njegove stranke, hoćete izbore u kojima će nabildovani mladići sedeti u automobilima sa duplim spiskovima i kontrolisati ko je glasao, izbore u kojima će se po romskim naseljima deliti paketi sa zejtinom i pirinčom? To je ono čemu težite? Njihov odgovor na to obično bude: bolje išta nego ništa. Nije tačno, često je bolje ništa od tog ponižavajućeg i bednog išta.

To znači da će, po vama, izbori 21. juna biti linija razgraničenja između prave i lažne opozicije? Kako u tom svetlu gledate ponašanje Sergeja Trifunovića i odluku PSG da ipak izađu na izbore?

Stranke koje izlaze na izbore treba da budu smokvin list koji će da sakrije golotinju. Politika traži celog čoveka, a Sergej ako hoće da se bavi politikom treba da prestane da se bavi glumom. Po mom mišljenju, ako tako bude, gluma će izgubiti a politika neće dobiti ništa. Njegova politika je ad hoc politika, možete zamisliti kako izgledaju njihove sednice predsedništva. Ne znam ni kakav je politički program ni poetika PSG-a. Da li je to onaj ogromni talas entuzijazma s kojim su ušli na srpsku političku scenu sa Jankovićem, koja su njihova programska načela, koja je njihova spoljna politika, kakav je Trifunovićev odnos prema Kosovu, da li se svodi na ponudu Tačiju u jednoj reči – uzmi, ili je ona drugačija, kako misli da finansira vojsku, da li misli da vraća redovni vojni rok, kakav je odnos prema poljoprivredi, kako će se boriti protiv klimatskih promena, to su stvari o kojima sa Sergejom još niko nije razgovarao.

Kako objašnjavate to da se opet predomislio i da izlazi na izbore?

Ne znam. Mogu samo da vam kažem šta mislim o ljudima koji su skloni proneveri kad je data reč u pitanju. Pokojni otac mi je govorio: "Nebo stoji na rečima." Za čoveka koji ne drži reč mislim da je kalaj-fukara i da od toga nema ništa gore. Sergej je održao plameni govor u Domu sindikata u kome je bio nadahnut, skoro više od svih lidera koji su se obraćali, pobrao salve aplauza upravo na činjenici da će izbore bojkotovati i da će kao vegan jesti samo detelinu i gljive, a onda se posle dva meseca uhvatio za karabatak. To ne biva u politici, ni u životu, nigde. Vidim da je počeo da brine o Vojvodini, što meni kao Vojvođaninu jako prija, nudeći joj sve tri vlasti. Da li to znači da će silovatelj ili pljačkaš banke, kad se dohvati Surčina ili Batajnice, biti u nadležnosti druge policije. Lepo je što preuzima poetičke obrasce Nenada Čanka, istog onog koga je pre 15 minuta nazivao debelim, secesionističkim, autonomaškim krmkom. Aferim, što bi rekao Andrićev Mustafa Madžar.

Da li je i Zoran Živković opozicija?

Ne znam. Ali on ima jednu konstantu koju mu morate priznati. Živković je od prvog dana svog političkog pojavljivanja bio zagovornik izlaska na izbore. To da sam ja duboko ubeđen da je Živković u krivu dokazao sam u ovom razgovoru, ali tu vrstu veleobrta on sebi nije dopustio. Ne slažem se s njim, ali moram da kažem da ga poštujem jer je konzistentan.

Ko hoće da preuzme DS i od kolike je to važnosti za ceo opozicioni blok?

Ne znam, ali u onoj meri u kojoj sam upoznao Lutovca meni se on kao političar dopada. Liči da je čestit čovek, mudar, tih i teško da će ga neko uhvatiti sa "spuštenim gaćama" ili "rukama u pekmezu". Ali pošto ja nikad nisam naginjao ka DS, još iz vremena kad me pokojni Đinđić zvao da uđem u stranku, tako ni sada nisam u stanju da komentarišem ko su ovi koji ga ruše, a ko su ovi koji ga brane. Ipak, mislim da nemaju moralno pravo da ruše čoveka koji je došao na razvaline koje su oni ostavili, ali to je njihova interna stvar i što bi rekla braća Crnogorci "nek se oni o svom jadu zabavljaju". A ako mi tražite da se izjasnim za koga intuitivno navijam, neću izbeći da kažem: navijam za Lutovca. Mi smo do sada imali politiku tribuna, izvikivača, a čini mi se da je njegova politika "tiha voda breg roni" nešto što nam nedostaje. Naravno da je za srpsku političku scenu sama ideja da DS prestane da postoji katastrofična. Želim im da se oporave i da dođu do pozicije koja im je nekada s razlogom pripadala.

Kao neko ko se zvanično, ali i gromoglasno, svrstao na stranu protiv Vučićevog režima, postoji li cena koju za to plaćate?

Kad sam zadnji put bio u RTS-u, ne sećam se. A nekad sam tamo dočekivan na "crven tepih", toj kući sam donosio međunarodne nagrade, vo vremja ona kad je Bog po zemlji hodao i vo vremja ona kad smo to vreme takođe smatrali nedemokratskim. Ne žalim za tim, nisam prešao prag te kuće ni u vreme Vučelića, čak nisam išao ni po tantijeme koje su mi pripadale zbog nekih repriza. Ali, zašto me nema u pozorištima? Pitajte Zvezdara teatar, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, pitajte i ostale zašto mi ni iz jednog beogradskog pozorišta nije zazvonio telefon u poslednjih deset godina – ni iz jednog. Možda sam u međuvremenu postao nedarovit ili neoprostivo dobar.

Ovo vam pričam s osmehom, nije u pitanju nikakav lament niti kafanska patetika. Na to sam spreman i to je cena koju hoću da platim. Meni ne mogu ništa. U trenutku kad sam shvatio da sam u proskribiji počeo sam da pišem romane. Ako i to pokušaju da mi zabrane, objavljivaću ih pod pseudonimom. Zaboraviće ljudi i Vučića i bajčetinskog princa Nikolića, a moje drame, filmovi i romani svedočiće o svom vremenu daleko bolje nego što će to činiti arhivirani televizijski dnevnici iz vremena Bujoševića. A trebalo bi da je sasvim suprotno.

Dakle, sve je stvar izbora. Ne pristajem na tu rečenicu: morao sam. Ma nisi morao. Mogao sam i ja da poljubim sultanov opanak, uradili su to neki moji prijatelji. Briljantni cinik Oskar Vajld ima jednu dobru, ironičnu opasku: svemu mogu da odolim osim iskušenju. Vreme nudi svoja iskušenja da proverite čvrstinu karaktera, koliko ste kičmeni, a vi služite kao svedočanstvo. Na kraju krajeva, ovo je vreme koje sve jako dobro pamti.