Sveprisutno pitanje – šta mi možemo da uradimo u vezi sa klimatskim promenama, aktuelizovano je nedavnim Međunarodnim danom akcije za klimu, koji je obeležen u više od 170 zemalja sveta. Bio je to povod za razgovor sa dr Aleksandrom Jovovićem, redovnim profesorom Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, stručnjakom za procesno inženjerstvo i zaštitu životne sredine i saradnikom Centra za promociju nauke, koji će projektom TeRRIFICA omogućiti građanima da mapiraju klimatske promene u lokalnoj sredini, kako bi se pripremio presek stanja u cilju inovativnih pristupa prilagođavanju na njih.

"VREME": Kako ocenjujete kvalitet vazduha, temu broj jedan u oblasti životne sredine?

ALEKSANDAR JOVOVIĆ: Kvalitet vazduha, tj. koncentracija pojedinih zagađujućih komponenata u vazduhu, ista je manje-više duži niz godina, i ta slika je vrlo loša. Zašto onda sada primećujemo ovo zagađenje češće nego ranije? Zato što je fenomen koji smo već pomenuli, klimatske promene, doveo do promene meteorološke slike u našim krajevima na duži rok, tako da ono što se dešavalo nekoliko puta godišnje u ranu ili kasnu zimu, sada počinje da biva sve češće. Drugim rečima, češće su pojave inverzije kada se zagađujuće komponente sakupljaju u nižim vazdušnim slojevima i time brzo ugrožavaju zdravlje ljudi. Naravno, potrebno je utvrditi i šta su izvori zagađenja. Kako je bilo mnogo toplih dana u jednom periodu, bez rada daljinskog grejanja i loženja u individualnim domaćinstvima, onda je kao glavni uzrok, uz veliku termoenergetiku, ukazano na saobraćaj, industrijska postrojenja. Međutim, sada, kada je, kao posledica vanrednog stanja usled pandemije virusa, privatni saobraćaj prepolovljen, a javni prevoz ne radi, kao glavni krivci označavaju se individualna ložišta, industrija. Deo zagađenja svakako dolazi i od drugih zemalja i prirodnih pojava.

Emisija ugljen–dioksida jedan je od glavnih uzročnika klimatskih promena, a ove emisije su povezane sa energetskim sektorom. U dosadašnjem radu bavili ste se i energetikom i klimatskim promenama. Možete li da nam objasnite prirodu ovog konflikta?

Bojim se da konflikta nema. U pitanju su samo zakonitosti prirodnih nauka. Gasovi sa efektom staklene bašte, kojima pripada i ugljen-dioksid, uobičajeno su prisutni u atmosferi obezbeđujući da temperatura površine planete bude viša za približno 30°C nego što bi inače bila, čime se omogućava život na Zemlji. Međutim, od početka Industrijske revolucije do danas uočeno je znatno povećanje njihove koncentracije, kao posledica ljudskog delovanja, uglavnom sagorevanja u energetskom sektoru. U procesu sagorevanja nekog materijala, a gorivo je samo materijal sa određenim definisanim karakteristikama, uvek nastaju ugljen-dioksid, vodena para i druge komponente u tragovima. Iz tog razloga, što je više sagorelih materijala, više je i ugljen-dioksida.

Kakva je situacija u Srbiji? Da li smo kao država svesni uticaja energetske politike na klimatske promene i na kvalitet vazduha?

Naš problem leži u činjenici da nam je osnovni energent ugalj, lošeg kvaliteta po više kriterijuma, ali relativno jeftin i ima ga u velikim količinama. Iz tog razloga, pre mnogo godina izgrađene su termoelektrane u reonu Kostolca i Obrenovca. Tako je termoenergetski sektor, osim u termoelektranama, doveo do zapošljavanja velikog broja ljudi, u proizvodnji energenta, preradi, transportu, prenosu električne energije. Sa druge strane, ovaj sektor donosi velike prihode državi i u mnogo čemu čuva socijalni mir. I danas, osim što su te termoelektrane u radu, gradimo nove, s obzirom na to da je energent jeftin, a u cenu nismo uračunali tzv. eksterne troškove, od kojih su ključni životna sredina i zdravlje ljudi. Podaci govore o više hiljada ljudi čiji se život skraćuje svake godine kao posledica zagađenja vazduha upravo usled sagorevanja fosilnih goriva, a tu nisu uračunate posledice klimatskih promena. Neka istraživanja Svetske zdravstvene organizacije govore o gubitku trećine BDP-a kao posledice zagađenja. Kada se i ovo stavi u računicu, vidi se da cena ovakve električne energije nije niska, već izuzetno visoka i loša po društvo u celini. Svesni smo toga, ali politika socijalnog mira i relativno velikih prihoda i punjenja budžeta zasad nosi prevagu.

Energetsku politiku kreira država, a sa posledicama se suočavaju građani na lokalu. Samo Srbija emituje blizu 400.000 tona sumpor–dioksida, od ukupno 800.000 tona koliko se emituje u zemljama Zapadnog Balkana. Jedna naša termoelektrana prilično nadmašuje veliki broj termoelektrana u razvijenim zemljama Evrope?

Da, zvuči suludo, ali je, nažalost, tačno. S obzirom na to da na našim termoelektranama ne postoje uređaji za smanjenje emisije sumpornih oksida, a da tamo gde postoje i ne rade, onda ovi brojevi postaju jasniji. Naše elektrane emituju koncentracije sumpora po jednom metru dimnih gasova čak 15 do 30 puta veće nego ista takva postrojenja u Nemačkoj ili sličnim zemljama. Da ne govorimo o tome kako su manje efikasne, pa kad se koncentracije izraze na jedinicu proizvedene električne energije, rezultat bude i gori.

Imamo li mehanizme da oni koji emituju gasove i zagađujuće materije budu i odgovorni za te svoje emisije?

Takvi scenariji postoje u belom svetu, delimično su predviđeni i zakonom o klimatskim promenama, ali, nažalost, taj zakon još nije usvojen jer se pojedini organi i javna preduzeća protive misleći da je zadržavanje postojećeg stanja dobro za Srbiju, i iskreno se nadam da to rade ne razumevajući stanje, a ne zbog svojih interesa. Pojedini propisi ipak na neki način imaju mehanizam nadoknade, pa se tako plaća emisija sumpor-dioksida, čestica i azotnih oksida u vazduh, kao i supstanci koje oštećuju ozonski omotač. Naravno, ove nadoknade, ne računajući poslednje, nisu doprinele smanjenju emisija ovih komponenti, s obzirom na to da nemaju ekonomsku posledicu u radu najvećih zagađivača. Naši propisi delimično zaostaju za EU ili nekim drugim razvijenim zemljama, ali u delu kontrole zagađenja vazduha ponegde smo i stroži od drugih. U ovoj zemlji, međutim, nikada nije nedostajalo propisa, nedostajalo je političke volje da se oni i poštuju.

Imamo li mi u Srbiji alternativu za energetiku zasnovanu na uglju?

Naravno da imamo. Da bismo videli šta su nam moguća rešenja, Ministarstvo zaštite životne sredine je, uz pomoć IPA projekta (Instrument za pretpristupnu pomoć), izradilo strategiju niskougljeničnog razvoja, koja još nije usvojena, ali se već dugo o njoj diskutuje. Proračuni, zasnovani na ekonomskim i drugim pretpostavkama razvoja Republike Srbije u narednih trideset godina, pokazuju da je najskuplji scenario onaj u kome ćemo nastaviti kao i dosad, tj. ne radeći ništa u pogledu smanjenja emisija GHG (greenhouse gas, gasovi sa efektom staklene bašte). Kao alternativa uglju i nafti, i kod nas, kao i u svetu, nameće se prirodni gas kao prelazna varijanta do pune primene obnovljivih izvora energije i, naravno, veće primene energetske efikasnosti. Energetska efikasnost, a ne štednja energije, prepoznata je kao jedan od energetskih izvora u strategiji energetike Republike Srbije.

Šta bi Beograđani mogli da urade kako bi ublažili ili umanjili posledice klimatskih promena?

Građanke i građani razmišljaju da ako država, industrija i privatne kompanije ne vode računa, ne moraju ni oni. Zato ne čiste iza svojih kućnih ljubimaca, pljuju po ulici, bacaju otpatke i na nedozvoljena mesta, lože po svojim pećima otpad i druge nedozvoljene materijale, ne gase automobile na semaforima. Naravno, jedan deo stanovništva je veoma savestan, organizuje građanske inicijative, učestvuje u radu nevladinih organizacija, pomaže organizacije kao što je Centar za promociju nauke. Međutim, sve dok zaštita životne sredine i klimatske promene ne budu tema političke borbe i tema u izbornim kampanjama, dosta toga se neće promeniti.

Kakva je budućnost obnovljivih izvora energije u Srbiji?

Potencijalno, budućnost im nije loša. Postoje podsticajne mere koje koristi jedan deo proizvođača električne energije. Sada će započeti novi program takvih mera, tj. postojeće feed–in tarife biće zamenjene drugim mehanizmom za koji se smatra da je efikasniji i dovodi do povećanja prodora obnovljivih izvora energije (OIE) u energetski sistem. EU Zeleni dogovor takođe će doprineti ovome, s obzirom na to da će industrijski sektor, koji je izvoznik u EU, a ne koristi OIE i struju iz OIE, postati obveznik nove takse na granicama Unije i time nekonkurentan, pa će na tržištu tražiti nove izvore energije. Osim toga, pregovori o pristupanju EU dovešće do primene ili uvođenja taksi na ugljen-dioksid ili ulaganja tih sredstava u OIE. Naravno, ukoliko iskreno želimo da budemo deo EU, ne zbog EU, već zbog nas, tj. našeg znatno uređenijeg i zdravijeg života.