Tačno znam kada sam se nepovratno zaljubio u pozorište. Sredinom osamdesetih, na probi Ujka Vanje u Narodnom, desetak dana pred premijeru. Režirao je sjajni Ivica Kunčević, igrali Kralj, Peca Ejdus, Stela Ćetković, Aleksandra Nikolić… Šveca Olja je bila lektor na predstavi, a ja sam se svakodnevno švercovao da iz prikrajka učim zanat rediteljski.

Prisustvovao sam tada po prvi put i pravom pozorišnom ananasu. Nisam, kao ni vi, pojma imao šta to znači, samo sam jednom načuo neki razgovor iz scene – "keve ti?", "jeste kad ti kažem", "‘si sigurna?", "ma jesam, rekla mi je, stvarno", "ma meni se nešto činilo da je on baš gleda onako", "pa i meni, i ja je pitala", "hahaha, koja si ti lujka, i šta ti je rekla?", "pa šta da mi kaže kad sam ih provalila, rekla mi je da se zaljubila kao šiparica", "jaaaao što je meni to", "i meni baš su mi nekako", "znači ananas", "bogami ananas", "pa čekaj, zar on nije… mislim, znaš", "pa jeste, jebi ga…".

I šta mu je sad to značilo, predstavu nisam imao, ali me je bio strašan blam da nekoga pitam, da ne ispadne kako ne vladam pozorišnom terminologijom. Mislim, bilo mi je jasno iz konteksta – to je kada se dvoje smuvaju, ali zašto ananas? Ostade to misterija za mene jedno par godina, dok nisam uzeo da režiram za našu trupu Nušićeve jednočinke. I tu me dočeka otkrovenje.

Vidim u jednoj od njih, Analfabeti, da sreski pisar Sveta skuplja nepoznate strane reči i njihova značenja, pa su ih on i načelnik zabrinut za tračeve o njegovoj svastiki Mici i politički sumnjivom učitelju, sve izmešali. U opštoj konfuziji je tako načelnik zaključio da su analfabete u njegovom srezu članovi antidržavne političke stranke, a da ono što se između Mice i učitelja analfabete događa nije "ono nešto u sramotnom smislu", nego "ananas", pa je zbunjenoj Mici najstrože pripretio da sa tim ananasom odmah ima da prestane. Obasja me sunce spoznaje i mojoj sreći nije bilo kraja. A ako ste vi sada pomislili da ću vam reći koje je to dvoje imalo ananas, grdno ste se zajebali.

I tako, na svakoj probi ja sam se skembavao negde u poslednje redove i prolazio ispod radara neko vreme, glumci su me gotivili pa me nisu ofirali, sve do jednog dana kada sam usred probe video kako sa rediteljskog mesta, negde u četvrtom redu, ustaje Kunčević i kreće pravo prema meni. Živ sam se isekao i krenuo panično da mozgam kako da se izvučem, a da ne strada moja nesrećna Olja. Međutim, Kunčević mi je prišao, seo pored mene i uopšte me nije pitao ni ko sam, ni šta tu radim, nije me ni izbacio napolje, ni pozvao vatrogasca da me on izbaci, nego me je, onako šapatom, pitao kako mi se sviđa predstava. Ja sam se odmah našušurio na vrlo ozbiljno, srećom već mi je bila probila nekakva čekinjica pa sam imao serioznu, intelektualističku bradu kao kostim za tu ulogu, pa sam iskusno primetio da predstava ima izvanrednu atmosferu, da tempo malo pada u drugom delu, da su glumci ujednačeni, a da odskače Ejdusov Astrov, i da sam primetio par tehničkih detalja koji nisu dobri.

I za divno čudo, taj pametni čovek i sjajni reditelj me nije iskulirao i vratio se poslu, nego mi je tražio da kažem koji su to. "Pa, ono na početku sa ljuljaškom, mislim da je muzika pretiha, ne postiže se efekat." "Dobro, i šta još?" "Kada Sonja natera Astrova da joj da flašicu sa otrovom i kad Peca otvori dlan ne vidi se iz svih uglova šta mu je to u ruci." "No dobro, ako još nešta primjetiš, ti slobodno… Aleksandra, pa nemoj tako, moraš brže da mu priđeš boga mu!", i otrča ka sceni da riđokosoj Jeleni, na svom čistom purgerskom, objasni kako da priđe Astrovu.

A sutradan se desilo to nešto, zbog čega i dan-danas ima samo jedno mesto na svetu gde mi je uvek, ama baš uvek sve potaman. Seo sam tako na svoje mesto u dubini i onda se desilo malo čudo – scena je bila skoro prazna, na proscenijumu je bio samo jedan samovar, desno par baštenskih stolica i mali sto levo, na dugačkim konopcima okačenim na cugove visila je jednostavna bela ljuljaška. I ta ljuljaška se nekim pozorišnim trikom ljuljala sama od sebe, sve se kupalo u nekakvoj plavičastoj svetlosti, a preko svega toga prelivala se glasna, glasna muzika, neki gudači ako se ne varam, i to je radilo sjajno.

A kada sam tek, nešto kasnije, video kako Peca Ejdus i Stela Ćetković sede drugačije, nekako postrance, i kada Vanja otvori dlan flašica može da se vidi iz cele sale, moja sudbina je bila odlučena. Par dana kasnije sam naišao na Kunčevića u hodniku, žurio je nešto i samo mi je u prolazu zaverenički namignuo. I tako su moje dve rediteljske intervencije nastavile da žive na sceni Narodnog, a onaj ananas je, kako sam čuo, trajao dosta dugo, bio je lep, strastan i u potaji, i završio se u suzama, kako se pozorišni ananasi obično i završavaju.