Mada je serija High Fidelity, koja je u ovim danima čekanja osvaja američku publiku, nastala po istoimenom delu Nika Hornbija, ona mnogo više govori o temi kojom se bavi jedan drugi britanski pisac. Možda je bolje izbeći njegovo ime da se neko ne uvredi, ali upravo njegov junak nekom prilikom pita, otprilike, da li bismo radije voleli mnogo, pa onda mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo. Naravno, i on vidi da je to lažna dilema jer niko ne može da kontroliše koliko će da voli. Ako može, to nije ljubav, što verovatno najbolje zna Rob Bruks, ženski alter-ego junaka Hornbijevog romana Roba Fleminga, koji je Hulu pretvorio u deset televizijskih epizoda. Kako se zove to osećanje, verovatno vam niko od njih ne bi mogao reći.

U tome im ne bi mnogo pomogao ni reditelj filma High Fidelity Stiven Frirs, koji je jedne večeri krajem devedesetih otvorio knjigu tek rođene književne zvezde Nika Hornbija i zatvorio njene korice sledećeg jutra, smejući se čitave noći životnim epizodama, razmišljanjima i detinjarijama tridesetpetogodišnjeg adolescenta Roba, vlasnika jedne londonske prodavnice ploča, koji je krizu identiteta kroz koju prolazi većina pretvorio u svoj životni stil. Sa druge strane okeana američki glumac Džon Kjuzak nije imao previše dilema kada mu se u rukama našla ova priča o muškom strahu od odrastanja, tipična za one koji u "zrelim godinama" beže od odgovornosti, praveći već tokom čitanja romana skicu uloge za sebe. Kada je nakon toga pozvao Frirsa, sa kojim je već ranije sarađivao, da mu ponudi scenario, nije uspeo ni da izgovori pitanje da kraja: čuo je samo jedno kratko "da".

Roman i film, sa onim kultnim oreolom top five raskida, knjiga, filmova, idealnih poslova, muzičkih studija, najgorih stvari koje ste priredili svom partneru, numera sa "A" strana ploča, pesama sa "B" strana, lista za boravak na pustom ostrvu, za trenutke samoće ili sahrane… prožetih pasioniranim poznavanjem pop-kulture, ali i drugih stvari koje će nekima izgledati potpuno bizarno, uzaludno i besmisleno, obeležili su pre svega generaciju osamdesetih, koja je u njima našla trajni podsticaj za vlastite liste najbolnijih rastanaka, muzike za izlazak u grad, rođendanske žurke, mamurna jutra… ili one prazne dane kada niko ne odgovara na telefon.

Negde u toj simboličkoj zameni poželjnih, opšteprihvaćenih vrednosti, bilo da je reč o karijeri, porodici, velikoj plati ili svemu tome zajedno za posao u prodavnici ploča i gluvarenje po pabovima, leži smisao popularnosti hornbijevske pobune, ukoliko se to uopšte može nazvati smislom. Očigledno je da novostasalim buntovnicima sistem vrednosti koji prihvata većina nije odgovarao kao što, uostalom, nije odgovarao ni mnogima pre njih, ali umesto pokušaja da se nađe vlastito mesto ili bilo šta promeni u takvom svetu, bira se odustajanje, sklanjanje i povlačenje na marginu, gde se u društvu malobrojnih srodnih duša traga za nekim ličnim istinama. Čitav taj ikonografski teret knjige, filma i top five lista, čekao je pune dve decenije na spisateljice i televizijske producentkinje Saru Kučerku (Sarah Kucserka) i Veroniku Vest (Veronica West), koje su uz pomoć glumice Zoe Kravic (Zoë Kravitz) i tima saradnika ponovo otvorile prodavnicu Championship Vinyl.

Ispisujući posvetu Frirsu, serija High Fidelity na početku, gotovo kadar po kadar, prati film. Zamračeni stan, posteri, gramofon sa gomilama ploča i muzikom između zidova, samo što ovaj put ne prašti You’re Gonna Miss Me The 13th Floor Elevators-a, već You Make Me Sick Satan’s Rats-a, umesto filmskog Roba je televizijska Robin, ne odlazi Lora već Mak i, da se izbegne rodno uopštavanje koje bi nekoga moglo da uznemiri, arogantnu povređenost jednog ostavljenog muškarca zamenjuje bol jedne ostavljene devojke.

Radnja je iz knjiškog Londona i filmskog Čikaga premeštena u Njujork, Championship se nalazi u bruklinskoj Aveniji Bedford, odmah pored King’s Woka, ali sve su to kulise za intimnu priču o Robin Bruks, koja živi u svom svetu strasti prema muzici i traženju ljubavi, slobodi koju pruža prodavnica ploča, pravljenju top five lista koje su njena terapija, izlazaka, koncerata, muškaraca, barova i pića. Da, televizijska Robin pije mnogo više od književnog i filmskog Roba i još povremeno razgovara o svemu tome sa gledaocima, mada se ponekad, da ne čuje onaj koji pored nje u kolima lupeta o nezaboravnom pogledu na Njujork sa vrha Empajer stejt bildinga ili Rokfeler centra, samo po obliku njenih usana može razaznati jedno bespomoćno "help me".

No, čak i kada bi se udružili svi oni koji su na ovaj ili onaj način zavoleli Robin preko ekrana, ne bi se tu moglo mnogo šta učiniti. Kao svaki uspešan buntovnik, ona je jednostavno – drugačija. To, naravno, zvuči banalno, jer je svako manje-više različit od drugih, ali je njen teret različitosti toliko težak da ona mora stalno da traži objašnjenja od sebe i drugih o tome šta sa njom nije u redu, i zašto se sve njene veze završavaju na isti način, pokušavajući nešto da popravi. Oni koje pita ne mogu joj pomoći zato što pripadaju tom svetu "drugih", zbog čega i dobija jednostrane odgovore da je teška, sebična, da ne sluša sagovornike i da je opsesivno usmerena na sebe. Ima tu još nešto, što joj nikada neće reći: da je iskrena u svojim osećanjima. Prema sebi i drugima. Zbog toga i pati.

Taj doživljaj neprilagođenosti u seriji je gotovo stvaran jer se ne primećuje da Zoe glumi. Jednostavno, ona je Robin, realna kao i gomila drugih likova koji jure kroz vrtoglavu njujoršku svakodnevicu. I mesta su stvarna, bilo da je reč o barovima, klubovima ili koncertnim salama. Bemelmans stoji čvrsto u 76. ulici sa svim onim svojim urbanim legendama o Madoni, Bouviju ili Makartniju, baš kao i Hendriksov Electric Lady Studios gde ona svraća jedne kišne večeri. No, ima tu i drugih poigravanja, pa su Peachy and Shane koji kradu ploče iz Championshipa zapravo avangardni bend Wastewomxn, koji zatiču nakon toga kako uvežbava svoju najpoznatiju numeru, što je sve i sasvim razumljivo kada se vidi da iza čitavog projekta stoji ogroman tim muzičkih posvećenika.

Bolje ili gore od filma, "lajk" ili "dislajk", neprestano pitaju ovisnici o lakim odgovorima, stasali uz jezik društvenih mreža. Pa, ni bolje ni gore. Drugačije. Zapravo, dovoljno drugačije da bi bilo zabavno. Promenjeno, da bi bilo isto. Možda ovo zvuči kao robinovsko trabunjanje nakon neprospavane noći i previše pića, ali da je u seriji sve ostalo kao što je bilo u knjizi ili na filmu, ne bi bilo to isto iz filma ili knjige, jer se ono o čemu govore ova dva dela u međuvremenu promenilo zajedno sa svim drugim stvarima. Ako ništa drugo, autori serije su bar to shvatili.

Da, ne bi trebalo zaboraviti najvažnije. Ima neko ko zna kako se zove ono kontrolisano osećanje o kome je pisao Džulijan Barns: to je brat Robin Bruks. Ako vas zanima, pitajte njega, sigurno će vam reći.