Korona i psiha
KINESKI SINDROM U SRBIJI: Beograd, policijski čas 2020
foto: dragan kujundžić / tanjug
Život u srpskom scenariju
Surovost mera u Srbiji još nije zabeležena u ostatku Evrope, a ako ikada izađemo iz ove verzije domaćeg filma Podzemlje, videćemo da naši evropski zemljaci s koronom "ratuju" uz dozvoljenu, čak i preporučenu solo šetnju na vazduhu i suncu. I uz dozvoljenu dozu nade i optimizma, čak i tamo gde su razmere katastrofe mnogo veće
I strah, i stres, i panika kruže celim svetom. U doba kada život na planeti određuju zapovesti izolacije, usvojene i dignute na nivo religijskih – "ne izlazi iz kuće", "peri ruke, stavi masku", "odstupi na dva metra", "ne prilazi ukućanima", "ne prilazi kućnim ljubimcima", "ne daj nikome svoj tanjir i svoj pribor, ni najbližima", "ako radiš u zdravstvu, odseli se, spasićeš porodicu", "kad prolaziš pored nekoga, okreni glavu na drugu stranu, kinuće", "budi brži od onog što džogira, zaraziće te", "redovno prati simptome, temperaturu, kašalj, kratak dah" – sva je prilika da će na kraju ostati malo onih koji na duže staze to mogu izdržati, pritom i ostati "normalni".
Bili smo upoznati sa "kineskim scenarijem", nije da nismo, koji je okamenjivao od straha brutalnim scenama kontrole ljudi i kontrole korone. Na nesreću, ubrzo smo saznali kako izgleda "italijanski scenario" te borba zdravstvenih radnika u paklenim uslovima i stotine i stotine mrtvih dnevno. Usledio je i stravični "španski scenario". Za to vreme, Srbija, zajedno sa okolnim državama, činila je onaj deo Evrope sa ipak mirnijom "kliničkom" slikom. Doduše, i sa najmanjim brojem testiranih. Međutim, ono što građanima Srbije od početka preti, osim korone, jeste opasnost da ih dotuče "srpski scenario".
RAT PROTIV SVIH
Istina je, stekli smo samopouzdanje i kakvu-takvu veru u sistem kada je najzad, posle obesnih šeretluka pojedinaca iz struke i vrha vlasti, i kod nas počelo furiozno pripremanje za borbu protiv korone. Kada je počelo proglašavanje kovid bolnica, ubrzano pretumbavanje bolničkih namena i kadrova, velika jagma za nabavkom opreme, kada su stigle prve maske zdravstvenim radnicima, sve je to, koliko god zvučalo apsurdno, delovalo na sve nas potencijalne žrtve umirujuće. Sistem je obećavao da se neće umirati po kućama u mukama, već da će svako ko se razboli dobiti i krevet, negu i lek. I da su velike šanse da će preživeti.
Predsednik države je rekao da smo u ratu, a da su meta najstariji. Apsolutna zabrana izlaska napolje propisana je za sve koji imaju 65 i više godina. Jer, ako budu izlazili napolje, rekao je predsednik, za njih neće biti dovoljno mesta na grobljima. Svi će možda umreti, jer ovo je rat protiv njih, tako smo to razumeli.
Od tih reči, u ionako crnim "korona" mislima, dobili smo još crnje vizije: nepregledna groblja, a u boljoj verziji ubledele, ispijene stare roditelje, komšije, neke najdraže ljude u tim godinama, kako venu zaključani, gube volju za životom, kako su uplašeni i sami. No dobro, tu smo mi, da ih obilazimo, snabdevamo, da ih makar malo razgalimo. A onda je uveden policijski čas – za sve. U trajanju od 10, 11, 12 sati, potom produžen na tri dana, uskoro možda i na četiri. Najgore noćne more postale su sastavni deo dana, a brige i strahovi, realni i nerealni, da će se u napetosti zatvorenog prostora "eksplodirati", da će naši stari "eksplodirati" sami i zaključani, postigli su kod mnogih snažan efekat: da ukoče misli i poruče da je došao sudnji čas, i bez korone. Surovost "srpskog scenarija" još nije zabeležena u ostatku Evrope, a ako ikada izađemo iz ove verzije domaćeg filma Podzemlje, videćemo da naši evropski zemljaci s koronom "ratuju" uz dozvoljenu, čak i preporučenu solo šetnju na vazduhu i suncu. I uz dozvoljenu dozu nade i optimizma, čak i tamo gde su razmere katastrofe mnogo veće.
UBI NAS PREJAKA REČ
Naša je pak vlast, isprva, i po nekoliko puta dnevno psihički mrvila slutnjama da će nam biti teško, da će nam iz dana u dan biti sve teže. Da se spremimo na najgore. U našim glavama običnog sveta to je izravno značilo – pakao je tu. U paklu smo, istina, već bili, ali ne toliko epidemiološkom. U tom trenutku još uvek smo imali 35 zaraženih i nijednu žrtvu. Rečeno nam je da će neki ostati bez najmilijih. Ako ostanemo bez njih, znači da smo krivi. A ovamo pitamo za respiratore. Oni su državna tajna, rekla je premijerka, nisu, rekao je predsednik, jesu, ipak nisu. Krivi smo jer smo bili u inostranstvu. Krivi smo jer ne prijavljujemo da smo bolesni, nego zlobno širimo virus. Ako imate simptome, uputstva su glasila: javite se epidemiologu; ne, javite se domu zdravlja; ne, odmah idite u dom zdravlja bez prethodnog zvanja; ipak prethodno pozovite, ne može drugačije.
Krizni štab je masovno odaslao SMS poruku: "Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće." U tom trenutku bilo je 900 pozitivnih i 23 preminula, a epidemiolozi ranije tog dana nisu pokazivali nikakve znake panike, naprotiv. Zbog iznenada dobijene poruke, oni posebno osetljivi, naročito stari, te noći su prijavljivali tahikardije, nagle glavobolje, zvali u pomoć i gutali lekove. Iz kriznog štaba sutradan su tvrdili da poruka uopšte nije bila uznemiravajuća, nego suprotno, realna.
Brinite o starima, ali ne tokom policijskog časa. Jer uskoro nećete moći ni do prodavnice, šta me briga kako ćete, kao i drugi, dostavljaće vam se hrana. Životi su važni. Od sada ćete informacije dobijati samo od onih kojima je to odobreno. Novinarka laže. Ne, povlačimo odluku o informisanju, pišite slobodno šta hoćete, ali ćemo zabraniti zdravstvenim radnicima da iznose bilo kakve podatke. Oslobodićemo i novinarku, krivično ćemo je goniti posle detaljnog pretresa njenog stana, zaplene telefona i kompjutera i odvođenja u zatvor.
Za sam kraj, kao šlag na crnoj korona torti, u večernjem terminu javnog servisa usledila je predsednikova priča. Iako nije medicinske struke i nema takva znanja, predsednik je do tančina opisivao kako izgledaju pluća obolelog od korone, kako se raspadaju i gase i koje sve boje menjaju. Usledila je i priča o dvoje starih, muškarcu i ženi, od oko 80 i 90 godina, kojima prva dva dana od korone nije bilo ništa, a onda ih je bolest samlela. Umrli su, verovatno. "Od njih nije ostalo ništa", ponavljao je predsednik, "ali baš ništa… ništa". Zašto nam predsednik ovo priča? Sleđeni od straha, gledaoci su još jednom imali priliku da posle snažnih poruka s vrha vlasti, u svoja četiri zida utonu u najdublje noćne more. Koliko će razuma i zdrave psihe u njima ostati, i to će se
uskoro videti.
Intervju – Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar, specijalista medicinske psihologije
U izolaciji svi su ugroženi
"VREME": Može li se već sada govoriti o narušenom psihičkom zdravlju ljudi, najpre onih u potpunoj jednomesečnoj izolaciji, starosti 65+?
VESNA BRZEV–ĆURČIĆ: Socijalna deprivacija je jedno od najtežih stanja, bez obzira na koju se starosnu grupu odnosi. Zbog toga se kao jedna od najstrožih kazni primenjuje stavljanje u samicu, bez mogućnosti kontakta sa drugima. Stav psihološke struke je da se osobama u starijim godinama omogući bogatiji socijalni život, a izolacija ovih osoba, posebno socijalna deprivacija, može da ugrozi njihovu psihičku stabilnost. Izolacija može da iskrivi njihovu sliku realnosti i da u nekom svođenju bilansa, posebno onoga o čemu često misle, a to je koliko im je još ostalo da žive i kakav će biti kvalitet tog života, bilans ne bude baš pozitivan. Jasno je da su određene mere izolacije koje se preduzimaju neophodne, ali je ipak potrebno voditi računa i o njihovom psihičkom stanju. Nisam primetila da su pravljene neke posebne emisije ili intervjui koji bi se odnosili baš na tu starosnu grupu.
S druge strane, kod starijih osoba se produbljuje osećanje krivice jer je poruka da su ovakve mere napravljene baš zbog njih. Pri tome su svesni otpora dela javnosti i to pravi gorak osećaj krivice. Kako je uvek lakše biti ljut i besan, pa čak i postiđen, nego kriv i bespomoćan, onda je razumljivo i osećanje ljutnje koje se i kod njih javlja. Biti penzioner je imalo i do sada pežorativno značenje: šta će "penzosi" u autobusu, prave gužvu. A tek u pošti! I sad opet prave neku gužvu. Naročito od 4 do 7 sati ujutru, jednom nedeljno.
Koje su još grupe naročito ugrožene?
Svi su podjednako ugroženi, svako na svoj način i svaka starosna grupa na svoj način. Ograničenja koja su razumljiva i profesionalno opravdana, pogađaju malu decu koja ne shvataju zbog čega ne mogu napolje. Tu su onda i školarci kojima je škola okosnica života, ma koliko je ne voleli. Podsećam da se u vreme bombardovanja, kada škole nisu radile, većina školaraca okupljala u školskim dvorištima. Sada nema ni toga. Potom i oni koji rade, pa su sada u poziciji rada na daljinu. To podrazumeva usklađivanje porodičnog života, još ako su i deca tu, i profesionalnih obaveza. Dovoljno da dovede do psihičkog trpljenja svih koji tu žive. A onda još i stariji koje treba snabdeti.
Koliko se do sada vodilo računa o uznemirenosti i strahovima stanovništva npr. prilikom saopštavanja toka epidemije ili uvođenja restriktivnih mera?
Poznato je da dvostruke, duple poruke dovode do stanja konfuzije, nestabilnosti, pa i poremećaja druge vrste. Ne postoji doslednost u tome šta se saopštava javnosti i stavovi se brzo i nedovoljno kritički menjaju. Tu ne mislim na lekare koji su u timu i koji se trude da govore razumljivim jezikom i daju činjenične podatke. Uznemirenost je neminovno prateći fenomen u ovakvim situacijama. To što neko svoj strah i anksioznost pokušava da ublaži ponašanjem koje liči na veselje, samo je vrsta mehanizma odbrane koji je poznat. Otuda, ponašanje u nekim od smeštaja koje liči na šenlučenje ipak ne treba preterano osuđivati. Ljudi se od straha brane na razne načine. Posebno je uznemirujući ton kojim se građanima obraćaju ljudi koji bi, pre svih drugih, trebalo da imaju autoritet i uživaju njihovo poverenje. Onome ko je uplašen ne treba pretiti, zastrašivati ga. Razni scenariji koji su nam predočavani bili su jedan gori od drugih. Stiče se utisak da u kriznom štabu nije bilo nikog iz sfere poznavalaca ljudske psihe. Taj bi se žestoko suprotstavio ovakvom tonu i načinu komunikacije. Razlog je što to samo pojačava paniku, a samim tim i potpuno iracionalno ponašanje onih koji su tome podložni. Kuda to dalje vodi, videćemo.
Kako se snaći u svemu što se upravo događa?
Pre svega, nikada ništa neće biti kao pre jer ovo pogađa celu kuglu zemaljsku. Naši životi, privreda, umetnost, sport… Nije trenutak za velika eksperimentisanja sa našom dušom. Koristimo resurse koje imamo, ali i one potencijale za koje nismo ni znali da ih imamo. Izolujmo se od praćenja vesti 24/7, odaberimo kome verujemo, sačuvajmo razum, prijateljstva koja su i sada na proveri, partnerske i porodične odnose koji su vrlo bitni, ali i vrlo krhki u ovakvim situacijama. Pre svega, sačuvajmo sebe same jer sem nas, teško da neko drugi može da nam sačuva zdrav razum i kritičko rasuđivanje.
