Prošlog vikenda vernici su proslavili Uskrs po gregorijanskom kalendaru. Papa Franja je u samoći održao službu u Bazilici Svetog Petra u Rimu, simbolično poručujući vernicima da je svaki dom postao hram božiji. Takođe je poslao snažnu poruku "gradu i svetu" kritikujući ravnodušnost i egocentrizam današnjeg sveta.

Istog popodneva u Milanu, koji je strahovito pogođen posledicama epidemije kovid-19, održan je neobičan koncert u Milanskoj katedrali. Na poziv grada Milana i Duoma, tenor Andrea Bočeli nastupio je u potpuno praznoj katedrali, a pratio ga je samo orguljaš Emanuele Vijanelli. Ovaj nastup je najavljen na društvenim mrežama, a mogli ste ga videti na Jutjub strimingu uživo. Dela koja je Bočeli izveo specijalno su aranžirana za ovu priliku, a svakako su najveći utisak ostavili Ave Maria i Amazing Grace, koju je pevač izveo na kraju programa izašavši pred ulaz katedrale. Ovaj koncert je samo deo napora koje Bočeli i njegova fondacija čine, jer od početka epidemije prikupljaju i doniraju sredstva za nabavku instrumenata i opreme za medicinske radnike u Italiji.

Prenos je, po našem vremenu, počeo u 19 sati. Bio je to jedan od trenutaka kada smo na internetu mogli da doživimo osećaj živog prenosa jednog istorijskog događaja. Prema informacijama koje sam pratio tokom koncerta, oko 2,7 miliona ljudi bilo je samo na kanalu Andree Bočelija, dok su televizije (a među njima i naš RTS) snimak koncerta emitovale sutradan. Svakako je važno da naša publika vidi ovaj nastup, ali je u snimku izgubljen taj magični osećaj prikovanosti za ekran, osećaj jedinstva i doživljaj da smo svedoci nečeg što nas kao pojedince beskrajno nadilazi.

Slika slepog pevača u velelepnoj katedrali, biseru gotičke arhitekture, u gradu i regiji gde su mrtvi u sanducima čekali na red za sahranu, nije mogao da ostavi ravnodušnog nikoga, bez obzira da li ste vernik ili ateista. Samo u Italiji je moguće da iz strašne tragedije nastane nesvakidašnja lepota. Od malena sam naučio da se nakon velikih tragedija tokom dana žalosti u medijima emitovala isključivo klasična muzika. Još davno mi je postalo jasno da je time klasika još više pomerena od običnog konzumenta dobivši etiketu "grobljanske muzike".

Koncert u milanskoj katedrali bio je sve samo ne "grobljanska muzika", jer je uprkos sakralnom repertoaru na Uskrs bio pobeda Života, u svakom zamislivom smislu. Pobedila je ideja o vaskrsnuću nakom smrti, lepota je pobedila strašne slike bolnica i kovčega, a čovek se pojavio kao Glas, iz najdublje samoće kao nada u spasenje.

Da se razumemo, u redovnim okolnostima, Andrea Bočeli svakako nije moj omiljeni izvođač, njegov dar je da svoj glas ume da uklopi u druge žanrove popularne muzike, dosta uspešno. Međutim, njegovo pevanje u Milanu nije bio koncert već molitva u pesmi. Na to, čini mi se, niko nije mogao da ostane imun, eto još jedne medicinske metafore. Detalj koji je dao dodatni element prenosu jesu kadrovi iz pustih gradova širom Italije i sveta. Pusti Bergamo, Rim, ali i Pariz, London i Njujork. U tim slikama gradova bez ljudi samo se čuo glas i svi smo imali osećaj da smo deo istog sveta.

Delovaće malo deplasirano da poredimo muzičke ukuse, ali danima se kod mog kablovskog operatera najavljuje "Koncert za komšiluk". Ovih dana, nakon aplauza podrške za zdravstvene radnike, širom Srbije održavaju se mini-koncerti za komšiluk. Jedan takav nastup sa raznolikim repertoarom možete videti na kanalu Marka Žvaka. Gledali smo živi prenos na njihovom Jutjub kanalu, uz komentare posetilaca. Živnuo je 61. blok na Novom Beogradu, aplauz posle svake numere, a repertoar za ceo komšiluk – od starogradskih, preko ex-YU festivalskih hitova, do aktuelnog kafanskog repertoara, sve sa ukusom i merom. Prepoznaje se odmah ozbiljan kafanjeros sa kilometražom, a ozbiljni su i aplauzi komšiluka.

Međutim, koncert koji mi najavljuju na Supernovoj održaće Aca Lukas. To mu dođe pre kao dijagnoza višenedeljne splavarske apstinencije. Nema komšiluk gde da se izludi pa će Aca malo da svira i peva, a prenos će biti, o kakve li simbolike, na kanalu koji se zove Toxic TV. Za nastupe muzičara Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koji su pravili koncerte klasike za svoje sugrađane, često jedan na jedan, ili prvi snimili nastupe svirajući od kuće, u izolaciji, nije bilo mesta na televiziji. E, otrove moj!