U nekom trenutku, recimo u pet popodne, tamo negde pritisnu prekidač i sve se zaustavi. Živi svet zamre, ili bar onaj ljudski: sve što hoda na dve noge zasedne ili zalegne, sve što se kotrlja na četiri točka parkira se i pritaji do jutra. Dan je u punom jeku, napolju besni proleće, užareno nebesko telo osunčava nas prijatno, osim što zapravo više nema koga da osunča jer smo se povukli u svoje tužne izbe, više u strahu od prokletstva no od smrti. Pa suncetu preostaje još samo da se igra sa senkama tmastih solitera koje se naginju nad mutno, uzbibano Dunavo, a mi ih pratimo sa balkona, radosni što se bar nešto kreće – ako senku možeš nazvati nečim.

Posle ipak padne noć, bezljudna i sablasna, neprirodno, šandrcljivo tiha, pa se tako tegli satima dok se mi vučemo po svojim ćelijama sudarajući se međusobno ako imamo s kim, ili se preskačući s vlastitim odsevima iz voajerske perspektive susedne zgrade, ako nemamo. Na ulici, na trotoaru, na obali, u parku, na gradilištu, u šiblju i u žbunju: nigde nikoga od roda ljudskog; ne može to tako još dugo a da divlje i poludivlje zverke ne primete naše odsustvo i ne okuraže se da siđu u naša napuštena staništa i hodišta, da ne napuče mesta koja smo napustili, zapravo, s kojih nam je strogo i nabusito naređeno da odjebemo do daljnjeg, što nama trenutno izgleda kao zauvek ili bar do kraja sveta, ako se kraj sveta nije već odigrao.

Gledam kroz prozor u morbidno dnevno i sablasno noćno Ništa, tragam za nekim pokretom i zvukom, za izuzetkom od sveopšteg nedogađanja, za potvrdom da vreme i dalje teče ka svom kraju, što bi bio kakav-takav dokaz da sam još unutar poznatih mi koordinata živog sveta, u onom svemiru koji je kadgod nastao Velikim praskom, i od tada se čeka da nestane, da cikne i smoreno se samouruši u entropiji, da se zvezde ugase jedna po jedna kao lampaši u zoru – samo što nikakve zore ne bi bilo. Neko vreme nema ničega, i taman da odustanem, s varadinske strane prosevne neko zaljuljano svetlo, proleluja levo-desno i onda se iza poslednje krivine ukaže šleper i stupi na Žeželjev most; pod njim telo ceste nasute na mostovnu konstrukciju zabruji, gvožđe sapeto betonom potmulo zaklopara, i tako umilan zvuk Neštosti bar nakratko samelje tišinu; pratim kamion pogledom dok se gizdavi preko mosta, pa potom niz tranzitni drum koji ga odvodi ka gradu, sve dok mi ne zamakne iza horizonta. Nekad je to samo jedan kamion, nekad dva, a nije retkost ni da idu u konvojima od po pet-šest ili od po desetak, praćeni onim nečim pod rotacijom, što ne volim da vidim čak ni kad je jedino što se uopšte dade videti.

Tako, dakle, izgleda apokalipsa primenjena na lokalne uslove: umesto pobesnelog Maksa, Paja i Jare u konvoju. Šleperi su jedino što se uvek može i mora kretati našim avetinjskim ulicama i autostradama, jer namirnica i ostalih potrepština mora da bude da bi ljudi imali šta da jedu i čime da se peru, reći će jedni, ili zato što roba uvek mora da se kreće, a ljudi ne moraju – osim onih koji tu robu imaju prevoziti, jer ona to još ne ume sama – pošto je to neumitna logika kapitalizma koja se ne gasi ni u osvit smaka sveta, reći će drugi. I jedni i drugi biće u pravu, baš kao i bilo koji treći.

A ja sam šlepere voleo odmalena, baš kao i autobuse, međugradske, dugolinijske, a obična, normalna, luksuzna ili "sportska" kola nisu me zanimala uopšte. Bezbrojne sam dečačke sate proveo maštajući da sam za tim velikim volanom skanije, iveka, mercedesa, volvoa, mana ili fapa; zapravo, biće da nikada nisam odrastao, jer se to maštanje održalo do dan-danas: uspavljavao bih se tom slikom kao što neko drugi broji ovce ili novce. Nikada nisam tražio "dublji smisao" tog sanjarskog užitka jer užici tome i ne služe, no ipak, možda mi se danas razjasnilo odakle ta vizija: nešto mi je oduvek govorilo da je mogućnost kretanja najtešnje moguće povezana sa slobodom. Ako nema jednog, nema ni drugog.

A po mom svetu, onom koji vidim sa terase i onom koji razgovetam oko sebe neposredno ili posredno, još se samo vozači šlepera kreću danonoćno, još samo oni menjaju gradove, još samo oni prelaze državne granice. Kamiondžije su danas jedini putnici, jedini noćnici i jedini preostali Evropljani. Oni su poslednji živi dokaz da je naš svet zaista postojao, da ga nismo izmislili i odsanjali u beskrajnim, gluvim talačkim noćima kroz koje mesečarimo bez daha i bez senke kao črni dusi, svi već statistički mrtvi, samo se redom sahranjujemo.