Otišao je američki pevač Bil Viters (81), neponovljivi glas soula, r’n’b-ja, bluza, fanka, i vratio nam mnoge uspomene. Njegove pesme Ain’t No Sunshine, Just The Two of Us, Lovely Day, Grandma’s Hands, asociraju na ljubav, sreću, bezbrižnost, flertovanja, špice i odjave mnogobrojnih filmova.

U svom relativnom kratkom muzičkom opusu (1970–1985), ostavio je neizbrisiv trag. Kao strastveni zaljubljenik u muziku, u njoj je uživao tačno onoliko koliko je on hteo, bez forsiranja, prenemaganja, pritiska. Uspeo je da osvoji tri nagrade Gremi, a njegov život opisan je u dokumentarcu Still Bill iz 2009. godine. Ovaj dokumentarac je kao vodič za to kako postati muzičar, čovek, otac, muž, i ljudsko biće dostojno življenja. Član Rock & Roll Kuće slavnih postao je 2015. godine, a u nju ga je uveo Stivi Vonder.

GRANDMA’S HANDS: Gore navedena pesma Bila Vitersa posvećena je njegovoj baki, i napisana je 1971. godine za album Just as I am. Pesmu je producirao čuveni Buker T. Džons. Njegov deka Gračus Monro Gaovej rođen je u vreme ropstva, što je i sam bio. U mladosti Bil je često išao u crkvu sa svojom bakom sa majčine strane, Monroove žene, koja se zvala Lula. Neretko je umela zarazno da zapeva u crkvi, prateći vokale tapšanjem. U jednom intervjuu Bil je izjavio "da je to bilo spontano pevanje, ne programirano. Ljudi su ustajali, i svi ostali bi im se pridružili. To je meni bilo najdraže pevanje u životu". Pesmu su obrađivali mnogobrojni umetnici – Keb Mo, Al Džerej, Gregori Poter, Simpli Red, Gil Skot-Heron, a mlađa publika možda je se seti kroz pesmu grupe Blekstrit No Diggity iz 1996, koja je prodata u 1,6 miliona primeraka, u kojoj upečatljivu strofu ima i legendarni Dr Dre. Niko je naravno nije otpevao kao Viters, koji je jedini zaista osetio srž pesme – Lulu.

Nehajno je postao jedan od utemeljivača R’n’B muzike, izvršivši uticaj na mnogobrojne pevače, Džon Ledženda, Ruts, Bojz tu men. Njegov uticaj nije opipljiv samo kroz silne obrade i remikse, već i kroz specifične tanane note koje su ovaj žanr izdigli na pijedestal.

Rodio se u rudarskom gradiću u Zapadnoj Virdžiniji, kao najmlađi od šestoro dece. Otac mu je umro kad je Vitersu bilo 13 godina, a već u 18. se prijavio u američku mornaricu. Kada je krenuo za bazu Guam, rekli su mu – "u Guamu se nalazi lepa žena iza svakog drveta, a postoje samo dva drveta". Nakon devet godina u mornarici prodaje nameštaj drugu i od tog novca odlazi u Los Anđeles da gradi muzičku karijeru. Vojska mu nije oduzela strast koju je osećao kao klinac dok je akapela pevušio u crkvama.

AIN’T NO SUNSHINE I LEAN ON ME: Demo pesme stvarao je u pauzama mukotrpnog rada u velikoj korporaciji "Douglas Aircraft Corporation". Većina izdavača mu je rekla da je sa 32 godine prestar za muzičara, i bez ikakvog muzičkog pedigrea. Gitaru je prvi put uzeo u ruke 1970! Čak i kada je izdao kultnu Ain’t No Sunshine nije želeo da napusti posao, mislio je da je to samo iskra koja će vrlo brzo da se ugasi. Kolege sa posla, ljudi koji su ga poznavali, nisu nikako mogli da shvate da je čovek čiji glas dopire sa radija zaista on.

Povezuje se sa Buker T-jem, i 1971. izdaje prvi album Just As I Am, koji nam donosi dijamante, osim Ain’t No Sunshine (Gremi za najbolju R&B pesmu 1972. godine), koja se prodala u milion kopija, i Grandma’s Hands. Za Sunshine je inspiraciju pronašao u filmu Days od Wine and Roses, u kojem se prepliću sudbine dva alkoholičara. Imali smo sreću da uh slušamo odmah po objavljivanju, na talasima Radija Studio B. Bil je tada sklapao toalet šolje za Boing, pa mu je njegova izdavačka kuća kao omaž za uspešan album poklonila zlatnu WC šolju. Ovu, i sve ostale pesme na albumu prati gitara Stivena Stilsa. Na naslovnoj fotografiji albuma Viters pozira na svom poslu u Burbanku sa obrokom za ručak. Ne može životnije.

Drugi album Still Bill donosi novi hit Lean on Me, koji postaje njegov drugi zlatni singl. Zajednički nastup u kome su ovu numeru izveli Viters, Džon Ledžend i Stivi Vonder (Springfild, 2015) emotivno je dirljiv, a muzički neponovljiv. Ovaj album je svoju verziju uživo ovekovečio i kroz nastup u čuvenom Karnegi Holu novembra 1972. godine. Dve godine kasnije bio je rame uz rame sa najvećima, izvodeći muziku sa Džejms Braunom, Etom Džejms, ali i B.B. Kingom u Zairu. Ovaj koncert doživeo je i svoju ekranizaciju u dokumentarcu Soul Power iz 2008. godine. U godinama koje su dolazile, uživao je svirajući sa džez saksofonistom Gruverom Vašingtonom Jr., sa kojim je stvorio himnu Just the Two of Us.

Tokom svih tih godina njegovi odnosi sa izdavačkom kućom Kolumbija bili su kardinalni. Jednom prilikom su mu rekli da treba da obradi Prislijevu In the Ghetto. On je bio svoj, i morali su da ga prihvate pod njegovim uslovima, takođe je muziku previše voleo da bi je "varao" sa tuđim vizijama i scenarijima. To je bio kraj. Te 1985. i završava se njegova karijera. Odlazi buntovno, na svom vrhuncu.

To je bio Bil Viters. Skroman, prkosan, svoj. Kada je primljen u Kuću slavnih rekao je da je "napisao samo par dobrih pesama u kratkom vremenskom roku. Nisam virtuoz, ali sam napisao pesme sa kojima su se ljudi identifikovali. Nisam toliko loš za jednog momka iz Slab Forka, Virdžinije". Godine 2015. u njegovu čast održan je tribjut koncert, u kojem su učestvovali Aloe Blac, Ed Širan, Entoni Hemilton. Pravu čast i posthumno priznanje dobijaće od svih nas, odavde pa do večnosti, nas koji ćemo pevušiti njegove pesme. Ta činjenica će mu, znajući njegov duh, sasvim sigurno značiti daleko više od svih priznanja i eulogija.