Ima Žak Derida jednu knjižicu, kadgod prevedenu i kod nas, koja se, baš zgodno, zove "O apokaliptičnom tonu usvojenom nedavno u filosofiji". E sad, Deride više nema, a ja nisam filosof, ali mogu da pogledam… Kad već niko drugi neće. A hitnja je poprilična, rekao bih.

Pandemija je aktivirala je ne samo kojekakve nadobudne "scenarije sudnjeg dana", nego ih opremila i odgovarajućom (para)filozofskom, (nadri)etičkom i sličnim diskurzivnim aparaturama i tako dala nekakvog sumnjivog posla i smisla razgaćenoj humanističkoj inteligenciji koja se u danima prisilne izolacije vrti po kući glavinjajući od kompjutera do televizora i nazad. Apokalipsolika stvarnost, dakle, pokrenula je bezbrojne mislioce i one koji se tako osećaju, te im otkočila ionako nejake "bremze"; rezultat je taj sada već sveprisutni "apokaliptični ton", a sukus nekog sveopšteg zaključka ovog kolektivnog umovanja mogao bi se svesti na ovo: "krivi smo za ovo što nam se dešava". Ko smo "mi" i zašto smo, zaboga, krivi? To već zavisi od tzv. ideološkog rakursa, do neke mere i od estetskog osećanja. Jedni drže da smo krivi mi, ljudi, generalno, a naročito pripadnici prerazvijene zapadne civilizacije, ogrezle u materijalizmu, potrošnji, nebrizi za ekologiju i ostalim užasima; taj bismo pristup mogli priručno nazvati sentimentalno-impresionističko-opštehumanističkim. Drugi, bliži marksističkom pristupu, krivicu svaljuju na zli Sistem, najčešće nazivan neoliberalnim kapitalizmom, i na šačicu prebogatih (jedan ili 0.1 odsto) koji eksploatišu nas ostale, ali i majčicu Zemlju generalno. Između ovih dvaju predominantnih pristupa nalazi se još mnogo varijacija, ali svi imaju nešto zajedničko. Mada tobože osuđuju oholost i sebičnost homo sapiensa, svi oni, najčešće nesvesno, zapravo sude o famoznom virusu, pa i o "prirodi" generalno, iz dirljivo antropocentričnog ugla: kao da je ljudski rod nešto uistinu izuzetno u prirodi – pa makar ta izuzetnost nosila i negativan predznak – pa će sad priroda, preko zločestog virusa, da ga kazni za njegova brojna nepočinstva, za umalo pa uspeli ustanak protiv nje, a što je ovaj, je li, i zaslužio, naročito ako se pod hitno ne opameti.

Dugo sam mozgao gde sam sve to već ranije čuo, na šta me tačno podseća ovaj apokaliptični ton? A onda sam se setio… Da, i tada se radilo o virusu. Bila je to pandemija AIDS-a u prvoj polovini osamdesetih. Dobro, drugačiji su to mikrohajvančići, drugačije se prenose; zbog te, takoreći tehničke stvari, od te su pandemije najugroženiji bili muški homoseksualci i intravenozni narkomani; dva, hm, stila života koje tzv. moralna većina osuđuje i pripisuje im svakojaku prljavštinu, što moralnu, što bukvalnu. I otuda se, takoreći čim se AIDS pojavio, razvila cela jedna visoko toksična industrija desno-konzervativne moralizatorske pamfletistike koja je od virusa, ergo od jednog beslovesnog entiteta na granici živog i neživog, napravila moralnog sudiju, ili barem oruđe u rukama "pravog" moralnog sudije – a ta je uloga najčešće atribuirana Bogu – koji je, eto, došao među grešnike da ih pomori i kazni za njihove ogromne i neoprostive prestupe.

Naravno, čitaoci ovih redova znaju koliko je takvo rezonovanje glupo, primitivno, sujeverno, pa bogme i nehumano u svojoj okrutnosti. Ali, da li je ova vrsta kobne zablude u rezonovanju rezervisana samo za mišljenje takvog ideološkog profila? Šta ako nam je danas famozni kovid-19 medijum isto takvog mišljenja i njemu primerenog "apokaliptičnog tona", ali na, je li, progresivan način?

Ako vam i dalje nije najjasnije kakvo je to tačno mišljenje, možda je najbolje da ovde iznesemo nekoliko jednostavnih tvrdnji koje će takvo mišljenje isprovocirati na "dvoboj". Ne, ljudi – ni "svi mi" ni "neki od nas" – nisu krivi za kovid-19, baš kao ni za AIDS, i pandemija nije nikakva "pravedna" ili barem "očekivana kazna" za naš užasni hibris, nego slepa slučajnost moralno ravnodušne majčice prirode, baš kao i bezbrojni virusi i bakterije koji su nas kosili u prethodnim vekovima i milenijumima (a valjda bar tada, onako musavi i praznoglavi, nismo bili "otuđeni od prirode"?!) i baš kao što virusi i bakterije i sada i oduvek bespoštedno tamane i životinje, za koje ćemo se, verujem, svi složiti da ne mogu biti moralno odgovorne bilo kome za bilo šta… Naizgled druga krajnost, a zapravo deo iste koještarije, bilo bi i kukanje na pandemiju kao na "nepravdu"; ne, žalimo slučaj, virusi nemaju moralna svojstva, Bog je trajno odsutan iz arene postojanja, a priroda nema ni dobre ni zle namere!

Čak i da je ljudski svet i njegova civilizacija zaista "na rubu opstanka" (a nije), to ne bi značilo da ima prostora za učitavanje bilo kakve pretenciozne moralističke pouke u njegovu bazično glupu i deprimirajuće slučajnu, nasumičnu korona-nevolju; e sad, da li je sve počelo od toga što je neki čiča u Vuhanu stvarno izeo supu od slepog miša ili se desilo nešto drugo, zapravo je najmanje važno. Jedina razlika u odnosu na, recimo, epohu kuge u tome je što se kovid-19 mnogo brže i komotnije širi svetom jer putuje avionom, zajedno sa nama. A ako je avion nešto najsuspektnije što je čovek napravio, verujem da ćemo moći da živimo s tom sramotom.

Što se zabrinutosti humanističke inteligencije za zabludelo čovečanstvo tiče, čudno je to: mada dijareja nije među poznatim simptomima kovida-19, izgleda da je taj dražesni soj ljudi ipak zahvatio još jedan talas pošasti proseravanja.