Ne znam koliko je ova informacija relevantna, ali ove redove ispisujem sedeći na bolničkom krevetu. Bolnica je, kao i kasarna ili zatvor, svet za sebe, u priličnoj meri izolovan, u njemu važe posebna pravila, načelno "stroža" nego drugde. Oni drugi, koji nisu u bolnici (zdravi), kasarni (civili) ili zatvoru (slobodni) pripadaju, iz našeg ugla, svetu srećnih i privilegovanih. Sve što mi zapravo želimo jeste da izađemo iz Ustanove i pridružimo se "normalnom svetu", onom koji vodi tzv. normalan život. Takvo je i moje bolničko i kasarnsko iskustvo; zatvorsko me je, srećom, do sada zaobišlo – što se ubrzo može i promeniti, npr. ako prekršim policijski čas.

Šta, zapravo, pisac u zelenoj pidžami hoće da kaže? Naravno da "privatno" žudim da izađem odavde i krenem kući, ali sada po prvi put ne znam i ne mogu da budem siguran hoću li napolju biti slobodniji i srećniji nego unutra.

Napolju je, naime, vanredno stanje i vojska na ulicama, a ja, znate, uopšte ne volim vanredna stanja. Zato što su ona, ma koliko neposredan povod za njihovo uvođenje mogao izgledati razumno i opravdano, zapravo pretekst za diktaturu. Ozbiljne su i temeljne knjige o moćima i čarima vanrednog stanja napisane, od Šmita pa nadalje. Može li da bude drugačije? Možda i može, u zemljama duboko ukorenjene demokratije, u kojima ni sadašnje generacije ni njihovi daleki preci ne pamte bilo kakvu diktaturu (vreme okupacije sad na stranu) i u kojima se mnoge ključne stvari i standardi koliko-toliko podrazumevaju. Srbija nije među takvim zemljama, a nije ni bilo koja zemlja našeg okruženja.

O čemu ja ovde govorim? Naravno da ne govorim o virusu korona jer – šta pa ja znam o njemu? Razume se da je važno šta o tome kažu (ozbiljni i nekompromitovani) stručnjaci, a ne kako teče free jazz tok misli nekog kolumniste, ili bilo kojeg drugog laika. Ne pišem, dakle, o virusu i njegovoj ćudi, nego o čoveku i njegovom ponašanju. Ima, naime, indicija da će bar neki od nas pripadnika ljudske vrste nadživeti napad korone, i da nam nekako valja organizovati društvo nakon njega. E sad, hoćemo li se vraćati principima slobodnog društva, ili će nam se vanredno stanje toliko dopasti da ćemo navijati za neku od formi njegovog okamenjenja u večnosti?

Razume se, ni u ludilu ne pretendujem na to da baš ja znam "pravu meru" između nedopustive nehajnosti na jednoj, i preteranog, gušećeg opreza i restriktivnosti na drugoj strani – bilo da je u pitanju ponašanje pojedinaca ili država i njihovih vlasti. Zapravo, reklo bi se da u ovom trenutku niko ne zna tu pravu meru – svi pipamo u mraku. To je razumljivo i normalno. Ono što je možda takođe normalno, ali meni nije baš razumljivo, a pogotovo ne mogu da vidim kako može da bude dobro i korisno, jeste kad panika postane gospodar naših osećanja, misli, reči i postupaka, i kada vanredno stanje – tretirajte ovaj pojam u najširem smislu te reči – postane ne samo nešto što ćemo, ako drugog izlaza i rešenja nema, kao odgovorni građani da trpimo, nego nešto što prizivamo. Zahtevamo. Potražujemo. I da se, kao vrli kritički umovi, čak ljutimo na "Vučića" ne zbog možda preterane strogoće i nesumnjive ustavno-zakonske neutemeljenosti nekih od mera koje su stupile na snagu ili se najavljuju, nego zato što to vanredno stanje nije uveo ranije i radikalnije!? Znate, scena u kojoj, recimo, demokratski opozicioni političar ili slobodoumna novinarka ili neki NGO mag traži od ovdašnjih vlasti – pri tome dobro znajući s kojima i kakvima ima posla! – da čim pre uvedu to vanredno stanje i da što drastičnije ograniče što je god moguće više osnovnih građanskih sloboda (da i ne spominjem, da ne bih bio spaljen, da je sloboda uvek tesno povezana s temeljnim pravom na preuzimanje rizika…), mene ispunjava najdubljim nespokojstvom. I čudim se svakome ko nema tu "stomačnu reakciju". Sve to, bojim se, iznova potvrđuje koliko je kod mnogih tanušna i lako probojna pokorica "demokratskih uverenja" i koliko je lako postići da neki drastičniji poremećaj svakodnevne životne rutine u njima probudi one koji bi slobodu odmah trampili za sigurnost. Pri čemu će u toj trgovini dobiti garantovanu neslobodu i vrlo krhku i varljivu sigurnost… Baš kao što niko ne može biti siguran da će ovo ekonomsko-političko samoubistvo u koje veliki deo sveta srlja zaista zaustaviti koronu, ali je zato sigurno da će onima koji preteknu učiniti život mizernijim.

Ali, da se vratimo kući. Ne znam koliko vas je, u prastrahu od nevidljivog, mikroskopskog neprijatelja, spremno da zatvori oči pred jednom potencijalno fundamentalnom promenom društvene paradigme koja je na delu. U demokratskom društvu, dakle, političari na vlasti polažu račune građanima. Kad se Vučić, međutim, breca i preti globama, zatvorom i policijskim časom onima koji su po njegovim (prilično proizvoljnim i dnevno promenjivim) merilima nevaljali, ili kad Ana Brnabić krši prste nad "slabom disciplinom građana", onda je jasno da oni misle da je došlo naopako vreme u kojem ćemo mi da polažemo račune njima. A ako misle da je takvo vreme došlo, zašto, zaboga, mislite da će ikada dozvoliti da takvo vreme prođe?

Hoću da kažem: jeste, korona je ubila hiljade ljudi, možda će ubiti milione. Diktature svih boja, međutim, pobile su i unesrećile mnogo više ljudi nego svi opaki virusi zajedno. Mislite o tome, to bar možete da radite i u svojoj sobi, i pod maskom, i na pustom ostrvu, ili gde god ste već sada.