Da ste me pre samo sedam dana pitali koliko je Srbiji potrebno za digitalnu transformaciju, odgovorio bih u godinama. Danas mislim da nam je potrebno najviše mesec dana. Ne zato što nam je tako po volji, već zato što smo na to prisiljeni modifikovanim virusom SARS-a.

To ne znači da će Srbija, pa i veći deo sveta, za mesec dana biti digitalizovani "u fulu" i da će sve raditi kako treba, ali će svest o neophodnosti i neizbežnosti digitalizovanosti biti neupitna. Ko ne bude digitalizovan neće moći da opstane, baš kao što se sada preispituju svi koji kod kuće nemaju dovoljno dobar računar ili brz internet i zbog toga moraju da odlaze na posao ili neželjeni odmor.

Teško je razabrati šta je trenutno najveći eksperiment u Srbiji na živom pacijentu – da li je to škola "na daljinu" ili će to biti kupovina, dostava i beskontaktno i bezgotovinsko plaćanje. Sve to je do sada razvijano, ali se nije masovno primilo jer nije bilo preke potrebe. Sada je ima.

Sa daljinskom nastavom će sasvim sigurno biti mnogo problema, ali bih se usudio da kažem da će se to najbrže rešiti. Ne zbog toga što je država tu napravila neki bajan sistem, već zato što se radi o mladoj populaciji koja već digitalno razmišlja i tu ne mislim samo na đake već i na mlađe nastavnike. Kada budu videli da ono što je ministarstvo u nezamislivo kratkom roku dizajniralo možda ne radi baš najbolje, napraviće sopstvena rešenja uz pomoć alata koji su im već na raspolaganju.

Neke škole to već rade, kao i nastavnici koji su godinama unazad odlazili na obuke i konferencije posvećene elektronskom učenju. Sada je prilika da to znanje primene jer konačno niko neće smeti u tome da ih ometa i koči. Budite sasvim ubeđeni da će kreativniji među njima sa svojim đacima napraviti onlajn predavanja koja priliče Jutjub generaciji i koja bi mogla da posluže svima kao primer. Ali da bi se to prihvatilo, biće im potrebna podrška.

Čista je sreća da smo tokom februara uveli QR kodove u sistem plaćanja i da nam gotovina više nije neophodna ni na pijaci. U vreme virusa papirni i metalni novac je nešto najgore što postoji, papirni se ne može dezinfikovati, a može da prenese virus. Svaki novčanik koji unesete u kuću je potencijalni rasadnik, koliko god prali ruke i prskali cipele i odeću asepsolima.

Plaćanje QR kodom je izbegavanje kontakta, tačno ona distanca na koju nas upućuju. Isto važi i za plaćanje karticom. Dobro bi bilo da je nigde ne prislanjate, niti da je ubacujete u čitač gde god je to moguće, ako već postoji mogućnost očitavanja sa daljine od nekoliko centimetara.

Problema, štucanja, zastoja, padanja sistema i nerviranja će biti koliko hoćete narednih dana. Kao što će biti i prijatnih otkrića, spoznaje šta sve već postoji, a mi to do sada nismo koristili. Kada budemo izašli iz ove krize, bićemo drugačije društvo, digitalizovano, mada ne baš onakvo o kakvom su informatičari pevali. Ali u ovakvoj situaciji, optimizam nema alternativu.