Otkako je prošle jeseni američki predsednik Donald Tramp postavio Ričarda Grenela, američkog diplomatskog buldoga sa holivudskim osmehom, za specijalnog izaslanika za Srbiju i Kosovo, sve češće se postavlja pitanje da li Amerikanci nameravaju da srpske i albanske lidere primoraju na postizanje dogovora, kao što se to desilo u vazduhoplovnoj bazi u Dejtonu 1995. godine. O tome da li su Sjedinjene Države otele diplomatsku inicijativu od Evropske unije u vezi sa rešenjem kosovskog problema i Vučićevom odnosu sa zapadnim vladama, za "Vreme" govori Florijan Biber, direktor Centra za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu, na kojem predaje Istoriju i politiku jugoistočne Evrope.

"VREME": U oktobru prošle godine na Tviteru ste napisali "Ako Tramp imenuje Ričarda Grenela za specijalnog izaslanika za Srbiju i Kosovo, kakva je uloga Metjua Palmera?" Da li ste do sada uspeli da razlučite šta je čija uloga ove dvojice američkih diplomata?

FLORIJAN BIBER: Podela rada nije uvek najjasnija. Formalno, Metju Palmer je glavni izaslanik za Zapadni Balkan u širem smislu, dok je Ričard Grenel zadužen samo za dijalog između Srbije i Kosova. Takođe, njih dvojica predstavljaju različite pozicije i institucionalne perspektive. Palmer predstavlja Stejt department i nije odan Trampu poput Grenela, koji nije karijerni diplomata. Grenel je postavljen sa zaduženjem da isporuči "dogovor", odnosno brzi uspeh, po čemu je poznata Trampova administracija kada je reč o spoljnoj politici. Palmer ima mogućnost da deluje ispod radara i može da nastavi ulogu koju SAD još od ranije igraju. Naravno da je čudno što imate dvojicu specijalnih izaslanika sa sličnim mandatima i to oslikava fragmentarnu i eklektičnu prirodu Trampove administracije.

Koliko se američka politika prema kosovskom problemu promenila postavljanjem Grenela na pomenutu funkciju?

Trampova administracija je zainteresovana za "rešenje" sukoba manje iz strateških razloga nego što je bila prethodna, već uglavnom zbog isporučivanja Trampu uspeha u spoljnoj politici. U sadašnjoj administraciji nema koherentne vizije međunarodnih odnosa. Tramp je instinktivni izolacionista i neprijateljski je raspoložen prema NATO, za razliku od Republikanske partije koja podržava NATO kao i volju da globalno projektuje silu. Što se Kosova tiče, glavni interes je da se dođe do rešenja koje se kod kuće može prodati kao uspeh. Na mnogo načina Trampova spoljna politika je zasnovana na želji da sebe proda kao uspešnog predsednika i da, zbog sopstvene nesigurnosti, dokaže kako je u rešavanju problema bolji od svojih prethodnika. Dokaz za to su njegovi nezgrapni pokušaji da reši sukob između Izraela i Palestine. Najzad, on podržava nacionalističke populiste, verovatno jer prepoznaje samog sebe u njima, od Benjamina Netanjahua do Narendre Modija. Na osnovu ovoga, Grenel više promoviše rešenje zarad samog rešenja nego zbog bilo kakvog drugog cilja i bez ikakve brige o suštini stvari. To je dovelo do toga da je američka administracija, zajedno sa nekim evropskim vladama, prihvatila prošle godine logiku menjanja granica. Grenel nije bio previše direktan u vezi sa izmenama granica, ali svojim pristupom pregovorima sa dvojicom predsednika, uprkos činjenici da je Hašim Tači na Kosovu izolovan i diskreditovan, on nije pokazao interesovanje za inkluzivni proces.

Da li je ovo znak da Sjedinjene Države izbacuju Evropsku uniju iz pregovora o Kosovu s obrazloženjem: "Imali ste svoju šansu, niste je iskoristili"?

Grenelov brzopotezni dogovor o obnovi železničkog saobraćaja zasigurno je izgledao kao pokušaj da se ponizi Evropska unija, pogotovo što se to desilo pre nego što je Evropska komisija stupila na dužnost i pre nego što je novi visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj preuzeo funkciju. Čini se da postoji veoma ograničena saradnja između Grenela i EU, a Grenel je postao ozloglašen u Nemačkoj zbog neprijateljskog stava prema političkoj eliti, kao i otvorene podrške populistima i krajnjoj desnici. Zbog toga izgleda da Grenel nije medijator koji traži bliske odnose sa EU i to će stajati na putu za uspešno rešenje. Bez bliže saradnje, svaki dogovor će biti nedostižan. SAD nemaju strateškog strpljenja da Kosovo i Srbija postignu dogovor i zbog toga nemaju moć da daju stimulativnu ponudu za obe strane. Sa podelama između EU i SAD, kao i sa njihovim unutrašnjim podelama, izgleda da ima veoma malo nade za razumno i uspešno angažovanje.

Zašto ova situacija toliko podseća na vreme kada su SAD preuzele od slabašne EU glavnu ulogu u pokušaju da se zaustavi rat u Bosni i Hercegovini?

Sjedinjene Države su jedinstven igrač, bar su mnogo jedinstvenije od EU, što im omogućava da lakše deluju. Evropska unija i dalje traga za konsenzusom, pogotovo u svojoj spoljnoj politici. To znači da se ona često bori sa komplikovanim i suprotstavljenim spoljnopolitičkim interesima. To smo mogli da vidimo u Libiji i na drugim žarištima gde su članice EU zauzimale različite pozicije. Zatim, Evropskoj uniji ne prija da se koristi logikom zasnovanom na bezbednosti što je sputava da nastupa agresivnim pristupom. S druge strane, postoje ključne razlike u američkom angažmanu u Bosni i Hercegovini. Bio je to deo liberalnog poretka, koji se razvijao u vreme kada je bio zasnovan na rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i koji je međunarodna zajednica podržavala. Danas nema tako jasnog američkog cilja niti ima dugoročne posvećenosti trenutne administracije, a nema ni slične saradnje sa ostalim međunarodnim faktorima.

Da li je moguće da Tramp organizuje neki novi Dejton, kao što je to uradio Klinton pre 25 godina?

Mada bi Tramp mogao da dođe u iskušenje da okupi strane u sukobu, sumnjam da je to verovatno. Dejtonski sporazum se desio zato što je rat trajao godinama, zato što je bila bolna pat pozicija i zato što su svi bili voljni da se rat završi ili su bili naterani na to. Trenutno nema rata koji bi zahtevao tako hitnu intervenciju, zatim, status kvo nije bolan ni za koga, pogotovo ne za Srbiju, tako da ne vidim razlog zašto bi srpske ili kosovske vlasti pristale na rešenje koje nije u njihovom interesu, pogotovo zbog toga što obe strane mogu da žive sa statusom kvo. Mogućnost dodatnog snažnog pritiska, poput vojne intervencije kojom su SAD pretile 1995. godine, nije realna i zbog toga američka administracija ima malo toga da ponudi.

Zbog čega u zapadnoj javnosti postoji utisak da je krize na Balkanu moguće rešiti samo kad lokalne lidere zaključate u istu sobu i ne puštate ih napolje dok ne postignu sporazum, kao što se desilo u Dejtonu 1995?

Nije to ništa specifično za Balkan jer se ozbiljni sukobi često rešavaju jedino kroz intenzivne pregovore na visokom nivou. Na taj način se stvara okruženje u kojem je moguće razgovarati o čitavim paketima mera i to povećava svačija očekivanja. Međutim, takvi skupovi mogu i da propadnu. U toku 2009. godine EU je pokušala da vodi slične pregovore u Butmiru, u vojnoj bazi Evropske unije u Bosni i Hercegovini, u vezi sa izmenom Ustava, ali bez moći i pritiska na aktere.

Carina na proizvode iz Srbije od 100 odsto koje je kosovska vlada uvela pre skoro godinu i po dana ne izgleda da previše urušava srpsku ekonomiju. Zbog čega onda predsednik Aleksandar Vučić insistira da je ukidanje tih carina preduslov svih preduslova za početak dijaloga Beograda i Prištine?

Predsednik Vučić je u poziciji da se cenjka jer on može da živi sa statusom kvo. Štaviše, nikada nisam bio uveren da je Vučić iskreno zainteresovan u traženju rešenja za Kosovo. Vođa koji želi rešenje priprema javnost za to. Pod njegovom vladavinom mediji koji su mu lojalni polarizuju društvo i šire govor mržnje prema Kosovu i Albancima. Zbog toga je danas teže pristati na kompromis. Meni to govori da je on više zainteresovan da ostavi utisak na EU i SAD kako želi da se dođe do rešenja nego što on to zaista jeste. Naravno, ako dobije dobru ponudu, možda će je prihvatiti, ali uspostavljanje odnosa sa Kosovom nije samo dobra ponuda već održivi odnosi između dve države koji svima omogućavaju da žive kao komšije.

Ranije ste izjavili da je nejedinstvo partija na Kosovu po pitanju pregovora Vučiću omogućavalo tvrdnju da sa Prištinom nije moguće pregovarati. Ako carine budu, makar i privremeno, uklonjene, koji će argument ostati Vučiću da se sa Prištinom ne može razgovarati?

To će Vučiću smanjiti broj razloga za odugovlačenje. Međutim, siguran sam da će kosovske vlasti tražiti od Vučića da prekine kampanju povlačenja priznanja Kosova, a to može biti nova prepreka za pregovore. U svakom slučaju, važno pitanje je i ko će pregovarati u ime Kosova. Hašim Tači nema kredibilitet kao ni moći da postigne bilo kakav dogovor. To znači da će Aljbin Kurti postati ključni pregovarač. Ovo bi moglo biti pozitivno jer bi on mogao biti tvrđi pregovarač, ali bi mu bilo bolje da prethodno obezbedi podršku za Kosovo i, što je najvažnije, verovatnije je da će njega više motivisati lična briga za Kosovo od ličnog političkog preživljavanja.

Da li ste primetili da, u svetlu carina, Vučić sve ređe priča o Zajednici srpskih opština koje je, prema Briselskom sporazumu, davno trebalo formirati? Čini li vam se da je odustao od insistiranja na obavezi koju je albanska strana dužna da ispuni?

Zaista izgleda da se generalna diskusija udaljila od neispunjenih obećanja obeju strana iz Briselskog sporazuma. Iako Briselski sporazum nije mrtav, on više nije ideja vodilja u odnosima dveju strana. Što se EU tiče, bilo bi dobro da se vrati originalnom sporazumu i iznova ga analizira.

Zbog čega je Vučić odustao?

Donekle, sporazum je skrajnut zbog priča o promeni granica. Na kraju krajeva, glavni fokus je bio na postizanju dogovora koji bi omogućio izmenu granica, a u tom kontekstu srpske opštine postaju irelevantne jer bi neke od njih bile pripojene Srbiji, a druge ostavljene na cedilu u skladu sa srpskim interesima. Ako se pregovori iznova započnu kao razuman dijalog, mogu da zamislim da će tema o srpskim opštinama ponovo biti aktuelna. Ironično je što bi to sada bilo teže, s obzirom da je nova kosovska vlada manje voljna da pregovara o svojoj unutrašnjoj institucionalnoj organizaciji nego što su to bile prethodne. Takođe, nisam siguran koliko bi Srbi iz centralnog Kosova verovali srpskim vlastima pošto se čini da su one manje zainteresovane za njihov položaj, a više za teritorije.

Nedavno ste u jednom intervjuu rekli da "evropski zvaničnici razgovaraju i sa Đukanovićem, Ramom, Vučićem ili Dodikom, ali je teško zamisliti da bi oni pristali da za istim stolom s njima odlučuju jednog dana o, na primer, evropskom budžetu." Hoće li onda, jednog dana kada Srbija sa ovakvom vlašću potpiše nezavisnost Kosova, Aleksandar Vučić izgubiti svoje mentore i ostale prijatelje sa Zapada koji ga već deset godina tapšu po ramenu i govore mu da sve radi kako treba?

Mnogi su podržavali Vučića zato što se predstavljao kao vođa koji će biti razuman, prozapadni partner i koji će sprovoditi evropske integracije i postići dogovor sa Kosovom. S godinama, mnogi su shvatili da je njegova vladavina, što se tiče demokratije i vladavine prava, užasna i da je vratila Srbiju unazad za dekadu. Oni su bili spremni da zažmure na jedno oko jer im je bar obećao da će sprovoditi pragmatičnu i prozapadnu politiku. Međutim, ja verujem da oni gube strpljenje. Vučić s jedne strane ima podršku Zapada koja mu daje priznanje i prestiž, a sa druge, održava se na vlasti po svaku cenu razgrađujući i uništavajući demokratske institucije i vladavinu prava. Jednom sam njegovu vladavinu opisao kao ples na ivici vulkana. To ne može da traje unedogled jer je to žongliranje između suprotnih zahteva. Ja iskreno sumnjam da će on biti taj koji će "isporučiti" Kosovo, s obzirom na to da je napravio okruženje u kojem je teže i rizičnije za njega da ga preda nego što je to bilo pre pet godina. Ako bi Vučić, suprotno mojim očekivanjima, prihvatio nezavisnost Kosova, tada bi dobio mnogo kredita sa Zapada što bi produžilo medeni mesec. Ovo, naravno, ne znači da bi automatski dobio besplatnu ulaznicu za EU bez napretka u vladavini prava i demokratiji. To bi samo odložilo ono što je neminovno jer mislim da Vučić nije ni sposoban ni voljan da postane demokrata. Zbog toga će se pojaviti država članica EU koja će insistirati da on ne bude taj koji će Srbiju uvesti u EU. Kao državljanin EU i kao veliki zagovornik evropske budućnosti Balkana, uključujući Srbiju, moram da se složim da želim da vidim Srbiju u Evropskoj uniji, ali, takođe, ne želim da Vučić i njemu slični oblikuju evropske politike kao što to rade ostali lideri država članica.