Simovićevo Putujuće pozorište Šopalović s pravom se smatra klasikom. Glumačka trupa dolazi u toku rata u okupirano Užice da odigra predstavu. Dolaze da odigraju predstavu koju neće odigrati i da spasu koga spasti treba. Da, na jedan način, uspostave lepu simetriju u svetu u jedno smutno vreme.

Na sceni su razbacani putokazi, svi u prašini, zamazani, ni ne vidite dobro kuda vode. Glumci na scenu izlaze postavljajući crvenu plišanu pozorišnu zavesu da bi se ona zatim podigla i da bi se scena Putujućeg pozorišta Šopalović otvorila pred nama. Jagoš Marković potpisuje osim režije i adaptaciju teksta, scenografiju i izbor muzike i, ako govorimo o scenografiji, ona u dubini predstavlja pozorišne kulise, na kojima stoje glumci i građani i gledaju na predstavu koja se dole, odnosno na sceni odvija. Svetovi se kod Jagoša Markovića, sledeći narativ drame, svakako mešaju – svet glumaca i svet građana u okupiranom gradu, dok su vešala postavljena na pijaci. Kroz predstavu će kao deo scenografije neobično važnu ulogu igrati ta crvena zavesa, koja nosi simboliku revolucionarnog u sebi, pružajući utočište glumici Sofiji Subotić – koju vrlo pažljivo igra Jovana Belović – pošto je maltretiraju i ošišaju. Ova predstava podseća na značaj pozorišta u osvešćivanju ljudi: da ono jeste u stanju da učini da publika uvidi kada je vreme da se ljudi pobune protiv jarma i terora vlasti.

Svetove jasno definiše kostim koji potpisuje Lana Cvijanović – glumci iz putujućeg pozorišta su u kostimima koji su vedri i svetli, maštoviti i kada nisu kostimi za scenu, a sav ostali svet je u sivoj ispranoj radnoj odeći ili pak, poput Simke koja tuguje za pokojnim mužem, u potpunoj crnini. U uniformi SS-a je jedino Majcen, koji kukastim krstom koji nosi oko ruke sasvim jasno markira kontekst.

Čitava scena i glumačka igra poprište su bure, kako je to prepoznatljivo u Jagoševom rukopisu. Dva sveta: ratni, nesretni svet u kojem je svako svakom lako dželat meša se sa onim mitskim koji donose glumci sa jurodivim Filipom Trnavcem – glumcem koji živi samo u ulogama, donkihotovskim zanesenjakom – kojeg svedeno, vrlo precizno, s pravom merom izražajnosti igra Marko Janketić. On će spasti život mladom Sekuli kojeg sumnjiče za ubistvo okružnog načelnika Domazeta i Anđe Karamarković. Spasiće ga tako što će prepoznati ubistva Egista i Klitemnestre u načinima na koja su ovo dvoje nastradali, zaigraće Oresta i priznati zločin. Finom Simovićevom simetrijom tako će glumica Sofija, opet pošto se setila uloge Travarke iz Prognanog kralja, spasti tog istog Sekulu od jezivog batinaša Dropca, koji se posle tog razgovora sa njom besi o isto drvo o koje se obesio jedan kad je on dolazio po njega. Boljom mu se činila brza smrt od padanja pod Dropčeve ruke.

Reditelj prati temu Simovićeve drame prikazujući točak istorije koji nemilosrdno melje, ali i ukazujući na fino i snažno prisustvo fatuma kod Simovića, sile koju ne poznajemo do kraja, a koja jedina može napraviti vrstu simetrije i pravde i na ovom svetu. Teatar je zato tu, jer se onostrano ogleda baš u onom čapekovski prizemnom – u besparici, stalnim putovanjima, štrihovanjima komada da bi se prilagodili broju glumaca; ogleda se i u onom što stoji u Filipovom testamentu: da kada umre ono što se nađe u njegovim džepovima glumci treba da popiju u njegovo ime. A kada ga smrt snađe, njegovi su džepovi prazni. Tu negde, u tom međuprostoru između pozorišne i druge stvarnosti, Simović ostavlja mesta mitu ili čudu. U međuigrama unutar komada reditelj upravo taj prostor i donosi kao zauman: osvetljava gledalište ne samo da bi brisao rampu nego da bi prostor gledališta i scene pokazao kao celovit, pošto se te dve stvarnosti, kako i u drami vidimo, preklapaju više nego što smo svesni ili spremni da prihvatimo.

Nenad Jezdić donosi svog Dropca ne karikirajući ga u njegovoj strahoti, a Sanja Marković udovicu Simku igra kroz odličnu minijaturu, duhovitu i dirljivu u pravoj meri, dok je Vasilije Šopalović Milana Gutovića čovek koji je puno toga prošao, ne dozvoljava stvarima da ga iznenade, i upravo zato što voli život, ali mrzi ovaj naš, provincijski, palanački, upravo zato nosi jednu distancu koja ga čuva da ga taj provincijski život ne proguta. Gina Anite Mančić i Blagoje Ljubomira Bandovića usklađeno pokazuju jedan nesrećan, vrlo dinamičan i neraskidiv bračni odnos.

Jagoš Marković u predstavu uvodi glasove Ljube Tadića, Marije Crnobori i Mire Stupice, tako da ne narušava ritam drame, tako da prirodno nađu svoje mesto. Ljuba Tadić govori tekst iz Koštane Borisava Stankovića u okviru pesme Šano dušo koju izvodi Gordana Lazarević (na njenom albumu Koštana), Marija Crnobori govori tekst iz Antigone – produkcija JDP-a (ploča sa izabranim recitalima, među kojima je i Marijin), Mira Stupica govori tekst iz Razmene Pola Klodela, u Narodnom pozorištu 1993. godine na Večeri posvećenoj Miji Aleksiću. Miru Stupicu čujemo poslednju i ona podseća da glumac ulazi u gledaočevu dušu kao u svoju kuću. Čini mi se da on najviše odgovara atmosferi koju nosi predstava, jer je Jagoš Marković reditelj koji veoma vešto barata doživljajem, emotivnim aparatom i glumca i gledaoca.

I glumci, kako to na kraju biva, putuju dalje noseći tu ogromnu crvenu zavesu (revoluciju) sa sobom, odlaze u dubinu scene i tamo nestaju, na sceni ostaje samo Simka koja obznanjuje Dropčevu smrt. Kao vrstu pravde ostvarene na ovom svetu.