Džim Džarmuš je više pokret i film sam po sebi, nego reditelj ili zaseban stil. Postao je otac nezavisnog filma u vreme dok je Holivud dadiljao svoja komercijalna čeda – Lukasove i Spilbergove blokbastere Star Wars i Jaws. Filmski istoričari smestili su ga u odabrano društvo večnosti i unikatnosti, uz Soderberga, Hala Hartlija, Spajka Lija.

Međunarodni renome intrigantnog autora niskobudžetnih filmova stekao je ostvarenjem Konstantno gluvarenje (1980), koji je koštalo 12.000$ i snimano je deset dana. To je više pokušaj pravljenja filma, u kojem glavnu ulogu tumači mladić bez stana, ambicija, posla.

Sledio je film Čudnije od raja, koji mu 1985. donosi Zlatnu kameru u Kanu, i zbog kog je kao glavni producent filma ostao bez novca. Kada je saznao da je dobio nagradu, poslednji dolar dao je na iznajmljivanje smokinga koji se nije dopao čoveku koji je radio na ulazu u salu, pa stoga nije ni prisustvovao dodeli nagrada. Tako džarmušovski. Traku za film dali su mu Vim Venders i Kris Slevernik pošto im je preostala od filma Stanje stvari. Rekli su mu: "Imaš minimalni budžet i 40 minuta filmske trake za film od pola sata".

KAFA I CIGARETE I OSTALI FILMOVI

Noć na zemlji (1991) je omnibus priča na relaciji Los Anđeles – Pariz – Rim – Helsinki, koje veže činjenica da su njihovi junaci taksisti i putnici. Film govori o slobodi, kratkotrajnoj intimi odnosa sa potpunim strancem. Glavnu ulogu trebalo je da tumači Tom Vejts, ali je usledilo mučno razvlačenje. Dok je čamio u svom stanu, Džarmuša je nakon izvesnog vremena posetio Vejts koji mu je rekao: "Znaš šta, zaboravi taj film. Valjda ćemo ga snimiti jednog dana. Sedi i napiši nešto što je moguće odmah snimiti." Zamislio je zagasitost i tople boje Rima, osvetljenost Helsinkija i njegove sive tonove, Pariz sa svojim nijansama plavih, praćenih crvenim neonkama – ostalo je istorija. Iz tog filma Džarmušu se najviše dopala pariska epizoda sa Beatris Dal, koja glumi slepu lepoticu.

Džarmušovo putešestvije nastavlja se filmom Odavno mrtav (1995), monohromskim, psihodeličnim, revizionim

vesternom, koji se smatra njegovim remek-delom. Značaj tehnike fade to black u filmu je poput ritmičke respiracije, izjavio je da je "sliku oduzeo od nas, kako bi nam u glavu ubrzo dodao neku novu". Film je teškom mukom finansiran i sniman, preko Arizone, Nevade, Severne Kalifornije, do Oregona. Nisu smeli da se vide putevi, kola, avioni. Džoni Dep je tumačio lik Vilijama Blejka, koji predstavlja reinkarnaciju čuvenog pesnika. On je tada čitao biografiju Marlona Branda, koji je uvek opstruisao režisere, pa je i Dep preuzeo taj manir. Pošto su uveliko bili prijatelji, Džim mu je rekao da će iscepati tu knjigu na sitne komade.

Ostvarenje Kafa i cigarete (2003), objedinilo je tri kratka filma i sastoji se iz 11 kratkih priča, vinjeta, snimljenih u crno-beloj tehnici koje stvaraju kumulativni efekat, dok likovi u njima diskutuju o kofeinu, opsesijama, zadovoljstvima, adikcijama, delirijumu, industrijskoj muzici, slavi. Originalna priča iz 1986. godine uključuje konverzaciju Roberta Benjinija i Stivena Rajta, a kasnije im se pridružuje sijaset autentičnih vedeta i svojeglavih osobenjaka. Somewhere in California iz 1993. sa Igijem Popom i Tomom Vejtsom osvojio je nagradu Zlatna palma za kratkometražni film u Kanu, a u ostalim pričama autentične, neobavezne diskusije boje veličine poput Kejt Blanšet, Stiva Bušemija, Bila Mareja i mnogih drugih.

Izdvojiću i Granice kontrole u kome je ponovo kritikovan njegov delirijumski pristup, film koji je snimljen bez klasičnog scenarija, već na osnovu njegove ideje za lik usamljenog ubice, koji je u njegovoj glavi morao da tumači Isak de Bankole. Vukao ga je Madrid, Sevilja, taj multikulturalni cvet islama, judaizma i hrišćanstva. Uspeo je da inkorporira i flamenko kulturu, dok je poslednja trećina filma rezervisana za Almeriju u Andaluziji gde su se nekada snimali špageti vesterni.

Paterson iz 2016. godine je oda malim – velikim ljudima sveta, i omaž poeziji jednog od najvećih američkih pesnika – Vilijama Karlosa Vilijamsa, čija moćna poezija prožima melanholične slike gradića u Džerziju i glavnog junaka kojeg tumači Adam Drajver, a postojano i komplementarno društvo u filmu pravi mu glumica Golšifteh Farahani, prelepa Iranka koja je 2016. u predstavi u Parizu odigrala Anu Karenjinu kao da ju je Tolstoj pisao baš za nju.

FEST, MEĆAVNIK, SKC

Na programu ovogodišnjeg Festa bio je i Džarmušev najnoviji film Mrtvi ne umiru, horor komedija o mirnom gradiću koji se bori protiv horde zombija, u kojoj igraju Bil Marej, Adam Drajver, Tom Vejts, Igi Pop, Selena Gomez i drugi.

Gost beogradskog Festa Džim Džarmuš je bio 1992. godine zahvaljujući međunarodnom ugledu i dobroj volji Emira Kusturice, koji je, po sopstvenom priznanju, za dva sata okrenuo desetak telefonskih brojeva i doveo Džarmuša. Tada je u intervjuu pokojnom Dinku Tucakoviću, doajenu jugoslovenskog filma, između ostalog izjavio da je "rep crnački CNN", a takođe je i kritikovao političku preangažovanost grupe U2. Većinu vremena u Beogradu proveo je u tada kultnom klubu "Akademija", a bio je gost i restorana "Zlatnik", koji ga je tada očarao čuvenom "šarenom salatom" sa ajvarom, pindžurom i urnebesom, ali i orasnicama. Džarmušu i Kusturici društvo su pravili glumac Bora Todorović i tada tek holivudska zvezda u usponu Džoni Dep, koji je neočekivano svirao sa Partibrejkersima u SKC-u, i to ne samo numeru Stoj Džoni, stoj kako to mnogi misle. Naime, to veče ostaće upamćeno kao jedno od najprirodnijih spajanja običnog sveta i svetskih zvezda u jedinstvenu energiju životnog, nešto što je danas samo pusti san. Ekipa Partibrejkersa je hodnikom dolazila ka bini uz pratnju pesme Leonarda Koena Everybody Knows. Nakon što je prvi red polio pivom, Cane im se obratio u svom stilu "alo, alo, prijatelji, puki siromasi, razbacujete se onim što nemate". Kad je na binu izašao Kusturica, najavio je Džarmuša, a ovaj je najavu proširio na Partibrejkerse i Depa. Učinio je to kao pravi predstavnik njujorške hip hop scene sa par rima, a Džoni je dodao još dve rečenice koje se još uvek citiraju: "za**bi sve. sve je to p***** dim. Rokenrol."

Godine 2009. Džarmuš je ponovo posetio Beograd, ali i festival Kustendorf na Mećavniku. Sleteo je helikopterom kojim je upravljao Emir Kusturuca i bio je prestravljen – isto kao što će naredne godine biti Džoni Dep. "Uh, prestrašen sam! Ovo je zastrašujuće iskustvo", rekao je izlazeći iz letilice, a zatim, zagrlivši Kusturicu, dodao: "Profesor je odličan pilot."

Strah je ubrzo odagnala rakija i taktovi pesme Kalašnjikov, koji su mu itekako bili poznati. Na vratima Emirove kuće dočekao ga je pas, mahnuo repom pa zalajao. Simboliku sa čuvenom Džarmušovom izjavom "Radije bih snimio film o čoveku koji šeta psa nego o kineskom caru" bilo je teško zaobići. Održao je tri master klase. Domaćini su mu upriličili retrospektivni program, uz prikazivanje njegovog filma Slomljeno cveće u revijalnom delu.

Za našu zemlju vezuje ga i fascinacija i ogromno poštovanje koje ima za Nikolu Teslu, što je apostrofirao u nekoliko intervjua samoinicijativno. "Moramo da se setimo toga da je diskreditovan, pokraden, iskorišćen, ali nikada neće biti zaboravljen ni on, ni njegovi ideali, mašta i ideje. Njegove glavna briga bila je besplatna energiju, čime bi se iskorenilo siromaštvo, nasuprot današnjem korporativnom kripto fašizmu malog broja ljudi koji drže sve bogatstvo. Setimo se šta je Tesla hteo za nas, a šta imamo danas."

Za sebe Džim Džarmuš je umeo da kaže da je diletant koji i dalje uči, da voli čiste stvari koji nisu prenatrpane suvišnim detaljima. Zato je zavoleo intuitivnost. Nikada nije verovao u originalnost, već u ekspresije koje su kao talasi u okeanu pa ne možete da utičete na njihovo preplitanje. "Krađa je samo ako ukradete ideju i kažete da je to vaše, ali ako nešto imitirate, citirate, to je lepota kreiranja, koja je nekada i nesvesna." Film je samo vežba u slavljenju ljubavi prema filmu, ne ciljana poruka. Postoji limitiran broj priča, ali i neograničen broj načina da ih ispričate. Džarmušove i dalje pamtimo.