Poučni su, baš koliko i deprimirajući, prizori s opskurnog nedeljnog "antiimigrantskog" skupa u centru Beograda. Kad se zagledaš u ta lica, u te pokrete, geste i grimase, u te frizure, odeću i obuću, kad dobro i pomno oslušneš tu izmučenu govornu aparaturu koja lako poklekne pred svakim iskušenjem artikulacije, kad u ono što vidiš i čuješ učitaš i izvesno primenjeno znanje i iskustvo življenja u ovoj zemlji, nećeš se moći oteti utisku da je taj prizor tek neznatno izmenjena podvarijanta hiljada sličnih koje gledaš još tamo negde od kraja osamdesetih: kao da se oni sa Ušća ili Kosova Polja još nisu razišli od onomad, evo ima već trideset godina, samo su se proredili, ostarili, zbrčkali se i zgurili – baš kao i mi koji ih gledamo sa strane i s neodobravanjem, koje je ionako svih tih godina srdačno uzajamno.

Na čemu se zasniva to obostrano gajeno nepobratimstvo lica u svemiru? Iz jedne neispunjene i neispunjive želje. Nekako, kao da bismo voleli da smo jedni drugima "neko drugi", ali zapravo nismo. Jer, da se ne zavaravamo: od tada pa do danas, ko uopšte čini "masu" (minus ono nešto dizajniranih bikovratih bilmeza) na svim tim dernecima, ko im daje kvorum, ko statira mnogo češće besplatno i dragovoljno nego za famozni i mitologizovani sendvič, ko ako ne naši bliski rođaci, poznanici, susedi? Od kojih mnoge znamo kao u nekim drugim kontekstima dobre i drage ljude. Da nije tako, da su u pitanju neki nama uistinu strani ljudi, da li bi nas se sve to uopšte ticalo?

I jeste, ima nečega razoružavajuće apsurdnog i stupidnog u tome da sve te lokalne čikice s kačketima i tetke s ‘ladnim trajnama zaista veruju da misle da samo što nismo preplavljeni hordama neopranih, zaraznih, kradljivih i na žensku čast nasrtljivih tipova sumnjivo bakarne boje kože i, ko biva, nesumnjivo čvrste vere u pogrešnog Boga, i da je ovo poslednji čas da se nešto uradi da se to zaustavi – a kako drugačije nego reskom vladavinom neke maglovito definisane čvrste ruke patriotske provenijencije? A opet, nismo li se već do prezasićenja navikli da ti naši olako prezreni bližnji nikada ne umeju da prepoznaju svoje prave neprijatelje, mada su baš za neprijateljima uvek predano tragali, zazivajući ih gnevno po ulicama i trgovima naših naporedo propadajućih varoši? Nisu li "Arapi", "muslimani", imigranti, azilanti ili kako se sve te "trećesvetske mase" iz davne imaginacije fašističkog klasika i prvomislioca Kalajića već nazivaju, samo poreklom nešto egzotičniji naslednici prethodnih (a trajnih) karadušmana, recimo "ustaša", "šiptara" i uopšte "balija"? Koji su takođe postojali na ovom svetu samo zato da bi Nas opljačkali, silovali naše žene i na sve opake načine poništili naš dragoceni i jedinstveni identitet (na koji su potajno ljubomorni)? U vreme globalizacije, eto, i tzv. balkanske mržnje se globalizuju…

Razume se da si morao biti, i da ćeš i dalje morati da budeš, čvrsto, tvrdo i bez ustupaka na strani suprotnoj od svega toga. U konkretnom slučaju, od sluzavog kriptofašističkog podlaštva koje demonizovanu figuru "imigranta" upotrebljava kao zgodno oruđe za sluđivanje svih neotpornih i sluđivanju sklonih, a potom zavođenje "reda i zakona" kao paravana za divnu mešavinu kleptokratije i patološkog divljaštva. Samo, ne treba se toj simbolici suprotstavljati tek naivnim humanizmom o ničijem, dakle uvek tuđem trošku, jer to garantovano ne uspeva, štaviše, izaziva kontraefekat. Šta ovo znači? Znači da nam svima treba više iskrenosti, a najviše baš onima koji, s razlogom ili ne, veruju da predstavljaju onu "bolju" verziju svoje zemlje. Nije li i u nama prisutna neka vrsta šizofrenog rascepa, koji valja osvestiti za vlastito dobro? Nisu li mnogi koji s užasavanjem gledaju na "antiimigrantske" skupove i na divljanje desnice – kao evropski, nikako samo ovdašnji fenomen – istovremeno i pomni pratioci, recimo, žustrog "derbija" između grčkih graničara i imigranata na reci Marici? I za koga zapravo navijamo u tom srazu?! Dakako, grozimo se antipatičnih sredstava koja se upotrebljavaju u tzv. odbrani spoljnih granica tvrđave Evrope, ali želimo li zaista da te granice i njihovi čuvari sasvim nestanu, pa šta bude? I treba li to uopšte da želimo? Da li je to naivno detinjarenje ili nešto stvarno u skladu sa, što bi rekao Pol Krugman, "s(a)vešću liberala" (ili levičara, svejedno, pošto levičar nije drugo nego liberal koji je još u mukama adolescencije)?

Kao veoma čest commuter na liniji između Novog Sada i Beograda, gledam neki fini svet, koji ničim ne odaje utisak glasača i simpatizera desničarskih i populističkih stranaka i pokreta (naprotiv), kako sve neradije ulazi u autobuse koji počinju i završavaju svoje ture u Subotici ili Somboru, dakle blizu granice, ili se barem strogo drže prednje polovine autobusa, jer tamo iza, bliže šaragama, nagurani su Oni: ćutljivi, smeđi, upadljivo pristojni i vidljivo nevidljivi, ali… nikad ne znaš. Niko nema ništa lično protiv Njih i pomogao bi svakome ko bi to zatražio, ali… Zapravo bi bilo bolje da svega toga nema u našim životima i da je ceo autobus samo naš, kao nekad. Čak uprkos tome što su Oni u tom autobusu samo u nameri da što pre protutnje kroz naše krajeve, bez osvrtanja. A kad bi im to uspelo, rekao bih da bi najviše i najiskrenije nedostajali onima što galame protiv njih po trgovima i ulicama: "Šta, naši buđelari vam nisu dovoljno debeli?! Naše žene vam nisu dovoljno privlačne?! Pu, nezahvalnici jedni, idite onda tamo gde vam je bolje, da vas više ne vidimo!" A gde nego u Njemačku, rekao bi Mujo iz vica, najmudriji čovek Balkana.