U sadašnjem sazivu parlamenta Srbije imamo predominantnu političku partiju, koja upravlja svim tokovima političkog, ekonomskog i kulturnog života. Nominalno, zalaže se za evropske integracije bez atlantskih. Tu započinju problemi vezani za bilo koju smislenu politiku, uključujući promenu Ustava Republike Srbije. Predočava se da se "nešto" sa Ustavom mora učiniti, zbog diktata EU, što je duboko pogrešno. Ustav treba menjati zbog potreba društva u Srbiji, ne zbog stranaca! Jer, mi nemamo odgovor na centralno pitanje: postoji li minimalni dogovor o pitanjima ustrojstva države, perspektivama iste, razvoju, itd? Odnosno, na četiri osnovna pitanja:

– Kako popraviti nakaradni politički sistem?

– Kako dokinuti balkansku verziju neoliberalnog ekonomskog modela?

– Kako dugoročno definisati razvoj države i društva?

– Kako definisati Strategiju izgradnje države, bazirane na zadržavanju mladih, stručnih i obrazovanih u Srbiji?

Odavno egzistira stav o Srbiji kao nedovršenoj državi. Naše mišljenje nije usamljeno. Pisali su o tome Zoran Đinđić, Nenad Dimitrijević i Milan Podunavac. Imajući u vidu slučajeve Savamale, navijačkog divljanja na autoputu, nejasnu okupaciju Beograda od organizovane taksi-armade, izbora u lokalnim sredinama i sličnih događaja, Srbija je sve više "slaba država", što je doskora bila odlika zemalja podsaharske Afrike, gde otkazuju određeni ili svi segmenti države. Bojimo se da gore navedene rabote idu u prilog više ovakvoj tvorevini, nego smislenoj aktivnosti nužne promene Ustava.

Tomas Džeferson je shvatio vezu između građanskog obrazovanja i slobodne vlade insistirajući na "narodu, kao ultimativnom čuvaru svoje slobode"; demokratija se ne dobija na poklon, ona se zaslužuje, mukotrpno i staloženo izgrađuje u dužem periodu. Osnovni put je da čuvamo građanske tekovine, pravimo "zakone koji će nam odgovarati i kad smo na vlasti i kad smo u opoziciji"(Slobodan Selenić), izgrađujemo "ustavni patriotizam"(Jirgen Habermas), pa bi bilo nade za nas.

FENOMEN VUČIĆ

Vučić se na Zapadu doživljava, slično Miloševiću, kao faktor stabilnosti, jer se tamo poštuje politika stabilokratije. Kod nas vlast, putem podobnih medija, širi najniže populističke obrasce ponašanja, a od međunarodne zajednice biva prihvaćena kao činilac dugoročnog mira, što jeste cinizam čerčilovskog tipa, "mi nećemo živeti tamo…".

Vučić cepa poslednje elemente kohezije u društvu. Krši ustav, razvlastio je državne institucije, svodi ih na ličnu arbitražu ili arbitražu njegove političke opcije. Sve lošije ocene EU svedoče da zapadnjaci znaju istinu o takvoj vladavini, pa se postavlja pitanje do kada će biti faktor stabilnosti u Srbiji? Osam godina nije malo da se nešto uradi ako je imao takav mandat; osam godina jeste dug period za obične ljude, građani su ostali bez nade, a mladi otišli iz zemlje. Zbog takve politike on nije faktor stabilnosti. Ako se još uvek neko zavarava da je tu zbog Kosova, onda moramo reći da Kosovo ne može biti izgovor za sve političke probleme, kojih Srbija ima previše.

ZATIRANJE GRAĐANSTVA I OPOZICIJA U SRBIJI

U Srbiji imamo svesno rušenje demokratskih načela, koja se pretvaraju u potiranje celokupne demokratije, kao organizovanja političkog života u zajednici. Zato građani imaju pravo i dužnost da brane demokratiju, zalog budućnosti svoje i generacija koje dolaze. U modernim društvima građanin je suveren, on nema kome delegirati to svoje neotuđivo pravo! Kada se pojavi uzurpator, odgovor je otpor i građanska pobuna!

U Srbiji su "razvaljene" sve oblasti društvenog organizovanja. Nijedan društveni podsistem nije u dobrom stanju! Nakon trideset godina višepartizma ne možemo uočavati da postoje problemi, vreme je da se oni rešavaju, jer dno je vrlo, vrlo blizu. Razorena društvena struktura mora se temeljito pretresti i reorganizovati, jer će, bez obzira na političku vlast, generirati iste, verovatno još strašnije društvene sukobe.

Tri stvari imamo na umu – evropske integracije, Vojvodinu i civilno društvo; dodali bismo tome i dogovor o principima razvoja države, uz nužnost održavanja ustavotvorne skupštine, u svrhu stvaranja institucija normalne države Srbije.

Vrhovni politički autoritet ne prihvata suštinski dijalog o promenama u društvu, zato se mora preći sa građanskih protesta na forme građanske neposlušnosti. Prvo, ojačati proklamovani bojkot izbora za vučićevske organe vlasti, ostavljajući toj grupi i satelitima da ostanu sami, razgolićeni do kraja i "pogase svetla" u našoj "balkanskoj krčmi". Bez suštinske promene politike, svejedno je ko vlada u Srbiji! Moramo stvoriti realnost da se politika kreira i sprovodi u institucijama, uz kontrolu jakog civilnodruštvenog sektora, da profesori predaju, glumci glume, studenti uče, lekari leče, zidari zidaju, radnici rade. Predugo rešavamo stvari izvan institucija – dosta je života na ulici!

Vreme prolazi, građani, sada uglavnom partijski aktivisti, uredno protestuju protiv režima, pa pitamo: šta da se radi? Opozicija neubedljiva, teško uočljiva, još bitnije, šta joj je program? Ne poistovećujemo je sa Savezom za Srbiju, to nije produktivno. Pomenute stvari – evropske integracije, Vojvodina i civilno društvo – moraju biti dopunjene "jačom" političkom ponudom, da bi se formirala bojkotaška, predizborna, "narodno frontovska" koalicija. To znači, pojačanje sa Pokretom slobodnih građana, Ne davimo Beograd i mrežom lokalnih građanskih pokreta. Ili, da se opozicija svrsta u nekoliko kolona, u jednoj Savez za Srbiju bez DS, u drugoj DS, sa pomenutim građanskim organizacijama.

Utisak je da je Savez za Srbiju propustio trenutak da se šire nametne biračima, širio se na slabo uticajne organizacije, zanemarivao saradnju sa udruženjima i pokretima građanskih inicijativa u lokalnim sredinama, kao i na javnoj sceni Srbije. Pobornici smo saradnje sa takvim organizacijama, iskazanih kao nositelja ozbiljnih građanskih vrednosti, poznavalaca realnih problema i animatora znatnog broja građana u lokalnim političkim zajednicama. Ove inicijative vraćaju politiku njenim osnovama – usklađivanju društvenih interesa.

Dok su građanski protesti u Srbiji išli u pravcu zalaganja građana za bolji život, standard, perspektivu, vladavinu prava, kvalitetniju privredu, upravu, školstvo, zdravstvo, da mladi ostanu ovde… imali su svežinu i svoju logiku. Tražili su da se celokupni odnosi u državi promene, na prvom mestu – da Vučić ode. Iz istorije znamo, to će se desiti jednoga dana. Ali, da li će prosta zamena jednih loših sa drugima, za koje nismo sigurni kakvi su, biti dovoljna? Srednjeročno, nužno je napraviti dogovor, plan, program, od strane postojećih opozicionih partija, NVO sektora i nezavisnih eksperata, kao program rada Privremene demokratske vlade, radi organizovanja izbora za Ustavotvornu skupštinu. On bi sadržavao nužne promene zakona u oblasti partijskog organizovanja, finansiranja partija, izbornog procesa, zakone o nevladinim organizacijama, sindikatima, medijima, javnim preduzećima i ustanovama, o regulatornim telima, univerzitetu, i mnogo toga još. Bio bi osnova za temeljno čišćenje države ogrezle u korupciji, partijskim zloupotrebama, mahinacijama, nepotizmu i maltretiranju običnih građana. I, naravno, lustracija! Bez toga nema osnova za rad, razvoj i život budućnosti! Mora se, kao u Drugom svetskom ratu, reći – "Nema povratka na staro".

O "VOJVOĐANSKOM FRONTU"

"Vojvođanski front" je "firma" koja treba da plasira i proda staru robu, ideju iliti mit o istrajnoj borbi za bolji status Vojvodine, za njen autonomniji položaj. Suštinski, to je "hvatanje za vazduh" ocvalih i preživelih političara, koji krivotvore istinsku potrebu da se ovo pitanje počne rešavati.

Uloga LSV je tu apsolutno upitna, ista je učesnik u vlasti, novosadskoj, pokrajinskoj, na nivou države, od 1996. godine, gde nije uspela da nametne nijedno pitanje bitno za boljitak Vojvodine. Aktivnosti oko VF izraz su brige da se brojni partijski aparat pozicionira, situira i materijalno obezbedi. Ova formacija treba i da pacifikuje pojave ozbiljnije autonomaške opcije, koja će se neumitno pojaviti, ugledne lokalne inicijative i nevladine organizacije i da bude Vučićeva "omiljena vojvođanska opozicija".

Memorandum o budućnosti Vojvodine je krpež, pačvork starih ideja, napabirčenih od nekadašnjih časnih vojvođanskih stavova i zalaganja, najvećim delom izneverenih od opcija koje su ga sada potpisale, dokument za jednokratnu upotrebu. Domet projekta je da se ova opcija "provuče kroz iglene uši", ućare određena mesta u parlamentu, uz davanje legitimiteta Vučićevom režimu, njegovoj viziji "slobodnih" izbora.

Uloga LSV u političkom životu Vojvodine i Srbije predvidljivog je obrasca ponašanja i političkog delovanja. Od sredine 90 ih godina prošlog veka Liga selektivno pristupa vojvođanskim koalicijama. Ignoriše se Vojvođanski pokret, preziru se civilno društvene ideje i organizacije. Koalicija Zajedno za Vojvodinu 2004. godine biva razorena otimanjem mandata, slično se ponavlja i 2008. godine, pa se stiče utisak da je LSV-u bitan vojvođanski "plašt" u izborima, uz naglašeno "vojvođanstvo" ("tačku na pljačku", "di su naši novci?"). Tu se "pecaju" ostaci autonomaških glasova, svesno bežeći od svoga imena, kompromitovanog vragolijama i ponašanjem dugovečnog predsednika i njegovih najbližih saradnika.

Odlukom DSHV da uđe u VF, uz neke manje vidljive manjinske partije, VF igra na kartu dobijanja statusa "manjinske koalicije", gde je lakše upasti u parlament. Rezultat – pojedinci će se namiriti, tzv. "partije" preživeti, nastaviće se propadanje Srbije i Vojvodine, a ideja autonomije će biti bitna samo 2-3 meseca pred izbore, kao i uvek.

Sumiramo, da bi bilo fronta, potrebne su ozbiljne političke partije, ljudi, partijski članovi, aktivisti civilnog društva, sindikalci, profesori i studenti, radnici i seljaci, sa organizacijom neokaljanih i nešto mlađih aktera u politici, inoviranog programa za Vojvodinu, sa jakom socijalnom dimenzijom, prepoznavanjem manjinskih, razvojnih i drugih pitanja, sa viđenjem razrešenja sveukupne krize u državi. To zahteva traženje političkih partnera i saboraca, liberalne, demokratske, proevropske, civilnom društvu i decentralizaciji naklonjenih političkih opcija. Tada bismo mogli govoriti o vojvođanskom frontu.