Ala Vreme leti

Dostojanstven čovek (pa i medij) neće lagati, neće izmišljati stvari o ljudima i pojavama, i kad mu je odelo skromno, biće čisto, biće spreman da se izvini za neku nehotičnu brljotinu, neće da vređa druge ljude i izmišlja afere; dostojanstven novinar odbiće da piše po nalogu u tuđem interesu, urednici se neće vaditi na prirodu kapitala (bio on državni ili privatni) koji stoji iza njegovog medija, kao da je to neka vrsta dozvole za nekažnjeno ubijanje…

Pred vama je, dragi čitaoci, 1500. broj nedeljnika "Vreme" i uskoro će se navršiti tri decenije izlaženja ovog lista. Na neki način mi je žao što ove svečarske trenutke kvarim promišljanjem o tužnoj sudbini novinarstva i novinara.

Što se "Vremena" tiče, nemojte da se brinete. Ono ne pripada samo jednoj generaciji novinara koji su ga začeli i napravili. U jedno sam siguran – biće to i u budućnosti dostojanstvene novine i praviće ih dostojanstveni ljudi.

VREME BR. 1500, 3. oktobar 2019.

Bgd

Duh jednog grada skrovit je baš kao i tanana osećanja; to je nešto poput ljubavi. Beograđani ne tancuju na političke poskočice. Deo modernog Beograda, o čijem duhu govorimo, odupro se notama Miloševićevog marša na pamet. Tako je sačuvano seme opozicije – građanske, liberalne, evropske… Krstače, ripide, patos i lelek nisu bliski tom duhu. A ko se danas zaklinje u modernu Srbiju, mora da uhvati korak sa tom vrstom sabora.

VREME BR. 89, 6. jul 1992.

Boj

Gusani se čerupaju instinktivno, po nagonu. Oni se takmiče jednom godišnje. Tu ne prestaju razlike između ptica i političara. Od perja koje leti kad se tuku gusani može jastuk da se napravi. Od ovog drugog prave se novine.

VREME BR. 583, 7. mart 2002.

Da li ste čuli za Nasera

Koliko se mi danas uopšte poznajemo, pedeset godina posle Prve konferencije nesvrstanih koju mi stariji pamtimo po ubrzanom renoviranju Beograda i slikama Tita, Nehrua i Nasera, suštinskih osnivača pokreta nesvrstanih. Malo, rekao bih…

Mnoga su lica Egipta. A jedno od posebnih je Luksor. Uveče sedimo za šankom u svetski poznatom hotelu Zimska palata, gde dvokrevetna soba s pogledom na Nil za jednu noć staje oko 900 evra. Impresivno je to kolonijalno zdanje u kome su odsedali i Čerčil i Romel, druge da ne nabrajam. Neko od gostiju za barskim stolovima naručuje koktel. Barmen uzima čašu za koktele i pre nego što je umoči u zdelu sa šećerom lizne sopstveni prst i ovlaži rub.

I to je Egipat. Mi smo pili viski.

VREME BR. 1043–1044, 29. decembar 2010.

Dim

Haški sud izrazio je duboku zabrinutost što Slobodan Milošević puno puši. Kad bi pušio manje, bio bi zdraviji i spremniji za suđenje, odnosno ne bi poboljevao svaki čas. Sud bi voleo da se Milošević mane duvana. Ovako, nikad neće ispuniti plan rada. Milošević je u ozbiljnoj opasnosti da ga najure zbog nediscipline.

VREME BR. 665, 2. oktobar 2003.

(Dve i po godine nakon objavljivanja ovog teksta, 11. marta 2006. Slobodan Milošević je umro u ćeliji Haškog tribunala. Prim. red.)

Pravosudna sapunica – Suđenje Miškoviću: Kadija i tuži i sudi

Tročlano Veće Specijalnog suda, posle šest godina od početka suđenja, u ponovljenom postupku, osudilo je većinom glasova (2:1) predsednika kompanije Delta holding Miroslava Miškovića na dve i po godine zatvora zbog podstrekivanja na poresku utaju, njegovog sina Marka na godinu dana kućnog zatvora, a vlasnika Nibens korporacije Mila Đuraškovića na četiri godine i tri meseca zatvora…

Podsetimo, Apelacioni sud je prethodno prihvatio oslobađajući deo prvostepene presude za malverzacije sa putarskim preduzećima radi izvlačenja protivpravne finansijske koristi, što je bio centralni deo optužnice, i naložio ponovno suđenje za deo presude kojim su osuđeni za utaju poreza…

Slučaj Mišković pokazuje svu nespremnost i tužilaštva i suda da budu objektivni i samostalni. Oni su poslali jasnu poruku da je pravda u Srbiji selektivna, prividna, privremena i povremena, rekao je (Miškovićev advokat) Zdenko Tomanović…

Ponovo će se Miškovićeva odbrana žaliti na presudu Apelacionom sudu. Pravosudna sapunica zvana "slučaj Mišković" zabavljaće narod još najmanje pola godine. Jedno je sigurno – dokle god se sudi Miškoviću, Aleksandar Vučić će moći da proizvodi medijsku sliku borbe protiv korupcije. Doduše, nijedan sud u Srbiji nije sudio Miškoviću za ono što mu je prišivao Vučić – da plaća neke političare i do 50.000 evra mesečno. Ali, naprednjačka propaganda odavno predstavlja Miškovića kao neku vrstu srpskog Sorosa koji vuče konce u pozadini, "rušeći Vučića"…

VREME BR. 1471, 14. mart 2019.

Kraj godine i priznanje "Vremena" – Kako Vučića kandidovati za ličnost koja je unapredila bilo koju instituciju u opštem interesu

Efikasniji partokrata od Vučića nije se pojavio na političkoj sceni Srbije i svakodnevno svojima šalje poruku da su bez njega "šaka jada", a to potvrđuju i istraživanja po kojima je on za koplje iznad Srpske napredne stranke (SNS).

Kad bi kriterijum za dodelu priznanja Ličnost godine nedeljnika "Vreme" bio nešto drugo a ne doprinos u razvoju institucije od opšteg interesa, kad bi, dakle, kriterijum bio dominacija, prisutnost u medijima, pa i/ili nešto treće, Vučić bi ove godine bio nesumnjivi pobednik, kao što je Hitler bio ličnost godine u američkom "Tajmu" u godini kada je izbio Drugi svetski rat, samo što je njihov kriterijum bio učestalost pojavljivanja u medijima…

Brže nego iko u novijoj srpskoj političkoj istoriji dojezdio je do vođe, neprikosnovenog barem po tome što je počeo da ga bije glas da za sve vidljivija nepočinstva ljudi iz okruženja nije on odgovoran. Sve češće se čuje ona čuvena mantra "kad bi Vučić znao šta njegovi rade"…

VREME BR. 1303, 24. decembar 2015.

Mart, mesec izazova – Kako smo ubili Zorana Đinđića, sahranili Slobodana Miloševića i druge bajke o nama samima

Ali, šta da radimo sa sledećim brojem "Vremena"? Moj posao je dobrim delom opisan kao promišljanje narednih poteza, a čeka nas 10 godina od smrti Zorana Đinđića, sedam godina od smrti Slobodana Miloševića, hiljadu godina od onog 9. marta i, uopšte, to je mesec pijeteta nad političkim simbolima Srbije.

Baštinici Đinđićevog testamenta nisu više na vlasti, sledbenici Slobodana Miloševića su na vlasti, dežurne narikače su spremne i čik se ogrešite o pravila političkog bontona. Ima da pišete ono što ste hiljadu puta napisali i moraćete da gledate akrobatske tačke svih srpskih preletača koji će se isticati u sposobnostima da se vinu u nebesko ništavilo i da ovo danas objašnjavaju onim što je nekad bilo. Ako je, ikad, bilo.

Bedni su pokušaji restauriranja istorije sa stanovišta sadašnje političke moći. Đinđić je, ne svojom voljom, delom još manje, počeo da prerasta u filozofa s bagažom sabranih dela, množe se i pozorišne predstave o čoveku koji je tu vrstu pompe prezirao, stranačke kolege hoće da mu prave spomenik, a Milošević se javlja kao vidovnjak koga je ubio arhineprijatelj i koji bi "probo aždaju" samo da ga službe nisu izdale.

Onako probno, pitao sam kolegijum "Vremena" da li da prećutimo sve te srpske "martovske ide", a oni su mi jednoglasno rekli – ti nisi normalan. Svako će, dakle, u skladu s javnim interesom, dobiti porciju nedosanjanih snova u kojima se, kao u nekom košmaru, brkaju Vučić i Đinđić, Milošević i Koštunica, te Dačić sa svima njima… O Vesni Pešić da ne govorimo.

VREME BR. 1156, 28. februar 2013.

Muk

Radikali dolaze po svoje: izvređali su po svakoj osnovi Ivanu Dulić-Marković. Većina u srpskom parlamentu je ćutala. To nije politička borba, to je politički terorizam. Uloga je dodeljena nekom Krasiću… Šta bi tek bilo da radikali imaju nekog Ružića.

VREME BR. 805, 8. jun 2006.

Osam tačaka o slučaju Koraks

Prvo, malo je onih kojima dopuštam da veruju da Koraksa vole više nego što ga ja volim.

Drugo, nema onih koji mogu autentičnije od mene da svedoče o kvalitetu Koraksovog rada…

U tom kontekstu treba shvatiti i moj iskaz da je "karikatura prevaziđena forma" jer, po meni, slika Srbije nije danas crno-bela, nije takva ni politička scena Srbije i teško je održati nivo i domet karikatura koje su se obračunavale sa jednim anticivilizacijskim režimom. Smatram da se Koraksova genijalnost rasipa u ilustrovanju dnevnih, ponekad efemernih događaja…

VREME BR. 782–783, 29. decembar 2005.

Petka i Longin – Najbolji su rođendani koje ćemo tek da doživimo

—Robert Orben, američki komediograf i mađioničar

Da smo, kada smo pravili "Vreme", makar malo pogledali u crkveni kalendar, mislim da ne bismo odustali od datuma. Tog dana pada Sveti mučenik Longin Sotnik, koji je kao šef straže nad svežim Isusovim grobom odbio da po cenu života i ponude krupnog mita (u smislu današnje korupcije) svedoči, dakle, da laže, da Hristos nije uskrsao trećeg dana od sahranjivanja, već da Longin treba da smisli tabloidnu priču kako su ga njegove malobrojne pristalice ukrale iz groba. Priča je mnogo duža i finale je da je Longina, kao i stražare koji su bili uz njega, nepotkupljivost stajala glave…

VREME BR. 1504, 31. oktobar 2019.

Reč

Srpske političare valja s vremena na vreme podsetiti na neki primer. Evo jednog: kad se Nikola Ljubičić prihvatio funkcije predsednika Predsedništva Srbije, onomad, baš pred Osmu sednicu, vispreni Užičani su govorili: "Hajde što se skinuo (uniformu, nap.), već što progovori." A tada nisu postojale ni klopke ni zamke. Nije srpski ćutati, ali je, bre, pametno.

VREME BR. 719, 14. oktobar 2004.

Reprizni program

Poznajem čoveka. Godinama smo radili zajedno. On je oličenje odmerenosti. Reč je o Nenadu Lj. Stefanoviću, dugogodišnjem glavnom uredniku Informativnog programa RTS-a. Napokon se oglasio i za "Politiku" je izjavio.

"Nije valjda da se u Srbiji oni koji ne mogu da se slože baš ni oko čega, slažu samo oko jedne stvari – da RTS ne valja. Samo da smo mi drugačiji, sve bi u Srbiji bilo bolje. Samo da smo mi drugačiji, oni bi došli na vlast."

On je dodao da je poređenje javnog servisa sa onim iz doba Dragoljuba Milanovića "organizovanje zaborava"…

Tačno je da smo danas preplavljeni medijima koji, kako je govorio (Aleksandar) Tijanić, stimulišu glupost i proizvode halucinacije, ali ti ne stanuju u Takovskoj 10, ukazao je Stefanović…

Rukovodstvo RTS-a dugo je ćutalo o sve učestalijim napadima na ovu kuću i pojedine novinare i urednike. Najzad se oglasilo, mada će po ukusu mnogih ovo obraćanje Stefanovića biti ocenjeno kao nedovoljno borbeno…

Za odbranu nije dovoljno biti – uljudan.

Komentar dana na sajtu "Vremena", 3. 6. 2016.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1401308

Slažem se sa Vučićem – samo "kompletan idiot" mogao je noću da ruši Savamalu. Još da saznamo ime tog idiota

Pretpostavljam da je za policiju i tužilaštvo "mačji kašalj" da utvrde ko je angažovao bagere, maskirane ljude i kamione za odvoz šuta. Nema tu velike forenzike, nije to "ubistvo u zaključanoj sobi". Reč je o masivnim radovima u centru Beograda uz veliki broj izvršilaca, pa i svedoka, mada su neki od njih bili zaključavani i vezani.

Dalje prenemaganje oko ovog slučaja, dakle izostajanje jasnog odgovora o tome ko je i u čije ime obavio noćne radove, dodatno će obrukati vlast i oslabiće osećaj sigurnosti građana.

Vučić je još rekao: "Ti ljudi nisu imali nikakvo pravo da naprave udžericu od jedne od najlepših ulica. Stvarno mi nije jasno o čemu se tu radi."

Jasno je, međutim, da je reč o kriminalnom aktu. Samo "kompletan idiot" mogao je noću da ruši Savamalu, rekao je Vučić u Vranju. Još da saznamo kako se taj idiot zove.

VREME BR. 1323, 12. maj 2016.

Vrh

I na otvaranju renovirane zgrade Ušće, bivši CK, bilo je ciničnih komentara: vladali su oni, sad će ovi… s jasnom aluzijom da danas para vrti tamo gde je partija burgijala. Bio sam na otvaranju. Bilo je onih što su burgijali a sada vrte. S vrha puca lep pogled. Sve dole izgleda malo, a ni vatromet ne dobacuje do vrha. Cena zakupa je opravdana.

VREME BR. 757, 7. jul 2005.

Slučaj "Politika" – Reagovanja uz malo odjeka i smenu Ljiljane Smajlović

Menadžment "Politike", ma šta to značilo, pokazao je moć. Zahvalio je Ljiljani Smajlović na dosadašnjem trudu, a nije da se nije trudila, i za v.d. urednika postavio Žarka Rakića, urednika spoljnopolitičke rubrike "Politike".

Tako je još jedan politički cirkus dobio epilog uprkos pregnuću javnih i intelektualnih, što ne znači uvek isto, ličnosti u relativno skromnom spektru – od Emira Kusturice do Željka Cvijanovića, pri čemu je, izgleda, sumnjivu čast da poslednji u nizu bude uvaženi Stanko Cerović, emotivno i gotovo snovima nadahnut propovednik srpskog posrnuća ako Ljilju Smajlović, taj branik srpskog častoljublja i profesionalnosti, neko najuri s posla.

Ama nije prošlo ni tri sata od štampanja tog teksta, a Smajlovićeva je najurena. Taj menadžment je, izgleda, neka sila, mada na mene ne ostavljaju takav utisak. U nekoj, sada besmislenoj polemici s mojom malenkošću, Ljilja Smajlović je lepo rekla da je u govnjivim godinama – to ih ja tako opisujem – našla "sigurnu kuću u ‘Vremenu’", i ja joj, bez obzira na sve, garantujem da je dobrodošla, ali ona zbog koje Leon Kojen predlaže poseban zakon teško bi se udostojila da ponovo radi za male pare i sumnjivu slavu u slavskim krugovima Srbije koji su je već prihvatili kao rod rođeni.

VREME BR. 1332, 14. jul 2016.