Sasvim je logično i neosporno važno da pozorišne kuće koje drže do sebe postave značajna dela kao što su Nana Emila Zole (Madlenianum) i Mnogo buke ni oko čega Vilijama Šekspira (JDP), ali je ključno pitanje zašto baš ta dela, baš sada i baš ovde. Jer velika dela su velika između ostalog i zato što možete da im pristupite na različite načine. Koji je to naš način?

Prošlog ponedeljka (25. novembar) u Madlenianumu je bila premijera Nane Emila Zole u režiji Ivane Vujić i dramatizaciji Spasoja Ž. Milovanovića. U romanu Zola opisuje kako je pariska elita, krajem šezdesetih godina 19. veka (Drugo carstvo), poludela za priprostom, banalnom i veoma čulnom prostitutkom Nanom. Emil Zola naziva Nanu muvom koja je doletela sa smetlišta donevši sa sobom klicu društvene truleži. Zolina Nana je istovremeno i fascinantna i odvratna. U svojoj postavci Ivana Vujić je krenula od fascinacije. Na početku umesto predstave Plava Venera kojom debituje Nana, vidimo natpis kao iz nemih filmova, a zatim sledi video rad koji prikazuje umetničke portrete starih majstora koji prikazuju, za savremene pojmove, veoma delikatno žensku erotiku (video Svetlana Volic). Zatim se diže platno i vidimo scenski prostor (scenograf Vesna Popović) u kome se sve scene koje bi mogle biti makar malo provokativne dešavaju u dubini, često prekrivene prozirnim platnom na kom se emituju video radovi. Dešavanja na sceni su obavijena zanosnom, gotovo mističnom atmosferom. U predstavi postoji lik podvodačice Trikonte (Vanja Milačić). Ona samo uđe na scenu i kaže svoju repliku, a zatim nestane. Iz trećeg plana čujemo povremeno njene replike o prostituciji, ali način na koji ih govori sugeriše da je prostitucija nekakvo čudno pa i zabavno maskiranje. U čemu je onda problem ako se neka žena bavi prostitucijom? Nana Tamare Aleksić je mila i lepa i bila bi odlična Margaret Gotje (Dama s kamelijama). Međutim, tekst koji mora da izgovori i put koji mora da pređe njen lik je u suprotnosti sa onim kako ga ona predstavlja i kako izgleda – veoma lepa i sa ukusom obučena (kostim Miodrag Tabački). Nana je prostitutka koja bogatstvo svojih klijenata proždire kao bombone, ali mi u predstavi ne vidimo da je ikom od njih stvarno nešto zafalilo. Kako ih je uništila i kako izgleda uništen čovek? Bankar Stener (Dimitrije Ilić) jednostavno iščezne iz predstave. Nebojša Kundačina igra grofa Mifu kao finog, uzdržanog gospodina, koji tvrdi da ga Nana ponižava i da je lud za njom. Ali ne vidimo nijednu scenu u kojoj je grof istinski ponižen, niti da je uradio bilo šta stvarno ludo.

U predstavi se u više navrata kaže da društvo osuđuje Nanu, ali ono što mi stvarno vidimo je da se Nanina konkurentkinja Roza Minjon (Vesna Stanković) takođe bavi prostitucijom i u tome joj pomaže njen muž Ogist (Branislav Zeremski). Zašto je Nana mušica koja je zarazila parisko društvo, a ne Roza Minjon? Nanina tetka (Rada Đuričin) je fina gospođa koja kaže da čuva njeno dete i da se Nana prostituiše zato da bi imala novac za dete. Gde je to dete i kakva je ona majka? Ne znamo, kao što ne znamo u čemu je problem biti fasciniran Nanom onako kako je igra Tamara Aleksić. Jer nije problem u Nani nego u sredini koja ima nakaradne kriterijume i zato logično uleti u nakaradni rat. Reč je o ratu koji je Francuska objavila Pruskoj i koji je doveo do toga da carska dinastija padne, a pruska vojska dođe do Pariza. To je istorijska pozadina romana Nana. Rediteljka Ivana Vujić je na kraju predstave napravila efektnu scenu u kojoj likovi zazivaju rat. Ali koji rat i šta nas se tiče taj rat? Pri svemu tome mi kao društvo imamo veoma bolno i jasno iskustvo o vezi s ratom i estetikom. Setite se uspona folk zvezda u osvit ratova devedesetih. Setite se kako su one tada izgledale, koliko je bilo rašireno oduševljenje njima, kako je sve to izgledalo i šta je posle sa svima nama bilo. Ali toga nema u predstavi. Ostala je samo lepa literatura.

Prošlog četvrtka (28. novembar) bila je premijera na Velikoj sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Komedija Mnogo buke ni oko čega Vilijama Šekspira nije jedno od njegovih najboljih dela – nema izvanrednih karaktera kakav je na primer Falstaf ili Katarina ili Vratilo, a zaplet je sazdan od tipičnih elemenata komedije zabune. Nakon uspešnog rata u grad dolazi vojska. Vojskovođu kneza Don Pedra (Radovan Vujović) i uglednike Benedeta (Marko Janketić) i Klaudija (Joakim Tasić) dočekuje Leonato (Marko Baćović), gradonačelnik koji ima dve kćeri za udaju, inteligentnu i oštru na jeziku Beatriče (Milica Gojković) i dobru i nežnu Heru (Milica Sužnjević). Formiraju se dva para – peckavi i žovijalni Benedeto i Beatriče i nežni i osetljivi Klaudio i Hera. Zli brat kneza Don Pedra, kopilan Don Huan (Miodrag Dragičević), odlučuje da napravi ujdurmu i okleveta Heru kako bi razvrgao venčanje. Nakon nekoliko zaokreta i razotkrivanja spletke kopilana komad se završava dvostrukim venčanjem. Komad je sazdan na intrizi, računa na prihvatanja konvencije renesansne komedije, gegu i naročito brzoj igri glumaca kako publika ne bi imala vremena da postavlja suvišna pitanja.

Rediteljka Iva Milošević i glumci nisu razvili urnebesnu komediju, pa zato pitanja o smislu i logici onoga što gledamo naviru tokom čitave predstave, na primer zašto Don Huan napravi intrigu, a zatim naprasno pobegne? Dodatni problem predstavlja modernizacija – renesansni likovi su obučeni u savremene kostime (kostimograf Maria Marković Milojev). Jedna je situacija kada se u renesansnom kostimu kaže da je neko zao zato što je kopilan, a drugo kada se to isto kaže u savremenom kostimu ("dobri momci" obučeni u havajke, a "zlikovac" je npr. emo). Jedna stvar je u renesansnom kostimu reći "izazivam te na dvoboj" i onda prirodno potegnuti mač. Ali šta sa tom replikom da radite u modernom kostimu? Čitav niz konvencija koje su podrazumevajuće u renesansnom kostimu postaju problematične i traže nova objašnjenja u savremenom kontekstu. Pritom se, na početku predstave, kada publika pažljivo prati svaki trag, više puta ponovi sledeći dijalog: "Koliko ste plemića izgubili u ovom boju? – Samo nekolicinu raznih činova, ali nijednog od imena. – Pobeda je dvaput veća kad se pobednik vrati kući u punom brojnom stanju." Koji to rat i zašto se ta rečenica naglašava? Moramo priznati da glumačka ekipa, naročito momci (Vujović, Janketić, Tasić, Dragičević), sa puno elana i oduševljenja pristupaju likovima. Baćović kao otac je takođe izuzetno dobar, kao i devojke (Gojković, Sužnjević) i sveštenik (Bojan Lazarov). Možda se možemo nadati da će glumci s vremenom, kada se opuste i razigraju, ubrzati predstavu, možda još više pomeriti glumački stil ka persiflaži (osim Srđana Timarova i Milene Vasić koji, za razliku od svih ostalih, sluge igraju sa veoma naglašenom persiflažom tako da odskaču od ostalih) i učiniti da se publika jednostavno zabavlja i ne postavlja suvišna pitanja, naročito oko pitanja rata i samog kraja predstave. Na kraju predstave na beloj pozornici (scenograf Gorčin Stojanović) sedi usamljeni vojvoda i snatri ka publici dok po njemu padaju crni baloni. Lepa slika, ali šta znači? Zašto je sve belo (osim da bi kostimi došli do izražaja), zašto su baloni crni, zašto uopšte baloni padaju i zašto rediteljka poentira u predstavi rečenicom "Čovek je nešto nestalno"? U čemu se ogleda nestalnost čoveka ako isti društveni mehanizam (ne) funkcioniše i u renesansi i danas? Ne mogu a da se ovom prilikom ne setim predstave Pozorišne iluzije Pjera Korneja. Dramski tekst Pozorišne iluzije svakako nije jedan od najboljih Kornejevih tekstova, ali su glumci u kostimima i scenografiji (Tabački i Atlagićka) kao iz kemp bajke ludo persiflirali i bili tako zabavni da niko nije postavljao pitanje o čemu je komad i da li je to logično, sve do trenutka kada Matamor (Voja Brajović) ne dođe do zamišljene ograde svoga sveta, a zatim iskorači u naš svet i čuje špicu Dnevnika iz 1991. Tada, urnebesna komedija postaje setna pobuna, a pozorišna iluzija jedina zaštita od nadirućeg konteksta.