Više od odlaska na more radovala sam se putu do tamo, jer bismo negde na pola, kod Kokinog broda, na ivici jezera koje je za mene odavalo jezu Loh Nesa, taman u trenutku kad mi se učini da se nešto pomalja iz duboke tamne vode, skrenuli pravo gore uz planinu, do sela u srcu Zlatibora iz kog moj otac potiče.

Usnule i zbunjene, sestru i mene bi iz kola preneli do velikih madraca na tavanu. Na trenutak bi nas ošinuo hladni planinski vazduh pa smo se jogunile, a onda utonule u starinske perjane jorgane i morale smo da se zbijemo da bi jedna drugu zgrejale do sna.

Ujutru nas je budio zvuk potoka koji protiče odmah iza baba Milorankine kuće, cvrkut ptica, jedna krava što muče i zvuk zvona oko njenog vrata, hladni planinski vazduh koji se probijao kroz jedva odškrinuti prozor i štipao za oči, a iščezavali su duhovi dece koja su nekada skakala po stepenicama i hvatala nas za nožice kad mi sestra otme moje parče jorgana i prsti provire napolje.

Da joj se osvetim, pričala sam joj priče o vukovima koji dolaze zimi čak do kuća da pokupe šta im sleduje od stoke, dok smo jedva virile ispod jorgana, plašeći se da siđemo u prizemlje, kroz veliku, praznu kuću. Nikad nam nije bilo jasno zašto u njoj žive samo stara Miloranka i njena snaja Brana. Nismo znale da su i naši roditelji deo priče o stanovnicima malog sela u dnu Murtenice koji su se odselili krajem prošlog veka trbuhom za kruhom, dalje od ovih padina čiju lepotu i bogatstvo kao teret nose na plećima. Pod ovim krovom spavalo je nekad šesnaestoro ukućana, po dvorištu i okolnim šumama trčalo na desetine dece. Imali su vodenicu, a pradeda je imao svoju kovačku radnju, svašta je znao da napravi rukama. Svi su radili u strugari, koju su opet držali naši rođaci. U celom selu živeli su samo Milojevići, a ja sam kao mala zamišljala da sam harambaša nekog divljeg planinskog plemena koje je pre dva veka došlo iz još grđih planina u Crnoj Gori, kroz koje ćemo sutradan da prođemo.

Nakon kafenisanja sa ženama iz sela majka bi nas izvukla ispod jorgana na uštipke, kajmak, sir, džem od šipurka ili šumskih jagoda.

A onda sa ocem i majkom po selu, uz padinu po kojoj su raštrkane sada uglavnom napuštene kuće naših predaka, od jedne strine do druge tetke koje su se sve zvale Milunka ili Radulka, i za nas su izvlačile kolače i jabuke, a neka bi ispekla i celo pile. Majka bi govorila: ne treba, pa nemate, a one su se vređale i govorile nam da smo prave Milojevićke.

Retko bi se ko od muških našao kod kuće, jer su svi vozili kamione po belom svetu, rasipali našu građu za budzašto, to je rekla majka, a ja sam slušala priče kako je stric lovio zmije u potoku iza Milunkine kuće, kako su se otac i stric sa još tucetom dece sankali niz pomenutu padinu i kako su bili divlji i da ih je baba tamanila od batina, i kako su pešačili do prve škole po petnaestak kilometara.

Onda smo išli do groblja, gledala sam crno-bele slike identičnih rođaka, svi nosati, visokog čela i dubokih plavih očiju koje su na sve gledale sa visine, sa urođenom gordošću planinskog čoveka.

Tu je otac uvek držao slovo o precima. Neki stric je izgradio sve u selu, i vodenicu i strugaru, a nosio je ciglu ispod stomaka da ne bi osećao glad dok je teglio tovar do Užica. Sančo je bio čak i poslanik u Miloševoj skupštini, a glas o njemu i dalje odzvanja ovim brdima. A tu je i Miladin "Krkan" koji je umro mlad i bio poznati bokser i prevarant, i njegov otac Srećko, čuveni bonvivan i još veći prevarant, koji je sejao decu po okolnim selima i brdima.

Uveče bi do kasno tata sedeo sa muškima iz familije, dok su se nama sklapale oči pored šporeta koji je goreo i u julu, najedene od testa i vrućih krompira iz kamene pećnice. Neki od rođaka su još bili u radnim odelima, ceo dan su sekli šumu, iz kose i brkova virilo im je iverje i grančice, glas im je pucao od rakije, a dovikivali su se kao da im motorne testere još rade, navika da se dovikuju s brda na brdo ostala im je od predaka. Do kasno u noć su pijano raspravljali o politici, a san mi se mešao sa nepoznatim rečima "četnici", "komunjare", "jajare", sa likovima rođaka izbrazdana lica i oštrih zuba i dubokih prevrtljivih očiju iz kojih sija podla dobrota čoveka koji je rođen da voli svoju rodnu grudu, a sebična vremena su ga naučila da vara i najrođenije. Uvek su govorili da rodbina mora da se drži zajedno kao da su sačuvali nešto od etike planinskog čopora, a često sam slušala kako je neko od njih zakinuo onog drugog za pare.

Sutradan bismo se vratili u jugo i nastavili do Jadrana. Dugo ne bih mogla da zaspim jer kad zažmurim, u očima mi je iskrilo zelenilo leta u planini, u nijansama smrče i borovine, kako se kupa u oštrom planinskom suncu, tako bleštavo da moraš da skreneš pogled.