Normalan svet za vikend ode negde da se opusti, ja i za vikend nađem nevolju – ili ona nađe mene. Recimo, odem u prelepi Kotor na dan-dva, i tamo, umesto da uživam (mada sam i uživao, nije da nisam, da se ne lažemo), ja nađem da se gombam s – cenzurom. Otkud cenzura u Kotor? Eh, otkud… Iz onog istog mesta između glave i dupeta odakle izvire cenzura i bilo gde drugde.

Pa dobro, Pančiću, ko te je to zabranio u bratskoj i sestrinskoj državi? Mene niko, ali… Nezgodna je stvar biti zabranjen, ali ima jedna još nezgodnija, bar ako mene pitate: kad nekog drugog zabrane, a vas… dozvole. Makar i samo zato što ih se mnogo ne tičete jer ste uvozna roba, da ne kažem: tuđi problem.

Ovako je to, dakle, bilo. Zvalo me na Kotorski krug, novi (druga mu je godina tek) festival slobodne reči i misli (hajde da malko budem patetičan) u organizaciji mladih profesora-ki sa crnogorske akademsko-intelektualne scene. Trebalo je da govorim na jednoj od tribina, a sagovornik je trebalo da mi bude Goran Jovanović, poznatiji kao Timur Tmurni, kotorski lekar i pisac i, ispostaviće se, bespoštedan kritičar tamošnje DPS vlasti, što lokalne, što državne. Pa su kotorske velmože – inače jako živopisni likovi koji su na vlast došli bespravno najurivši legalno izabrano opštinsko rukovodstvo, a tu su radili i lanci i katanci i svašta još – samo dan pred početak manifestacije naložile organizatorima da Jovanović ne sme da govori, inače će oni povući sve pare odobrene za Kotorski krug, a verovatno će uskratiti i prostor za održavanje programa (gradski kulturni centar). Ono na šta Zabranjivači kanda nisu računali je to da organizatori neće krotko ustuknuti pred pretnjom, nego će je razglasiti gde god mogu. Dok sam stigao na primorje, već je cela Crna Gora znala za malu bokešku svinjariju.

Slećem, dakle, na tivatski aerodrom, Ksenija me vozi prema Kotoru i dočarava mi novi razvoj situacije. Šta raditi? Leganje na rudu, jasno, ne dolazi u obzir, ali šta je pravi odgovor? Najlakše bi bilo ćutke se uvređeno povući, izdati velevažno Saopštenje i samozadovoljno čekati da sve prekrije mahovina – a to bi se dogodilo u roku od nekoliko sati. Umesto toga, kristališemo pravce akcije: hitno pronaći nekoga u Kotoru ko može istog dana da napravi i isporuči majicu na kojoj će pisati "Je suis Timur Tmurni", da je odjenem za javni nastup, doći na poprište dešavanja u Timurovom društvu i dati mu mikrofon da se barem iz publike obrati prisutnima, na delu p(r)okazati svu ogoljenu stupidnost ovako brutalnog posezanja za pravima građana. Što smo smislili, to smo i učinili. Odjeci i reagovanja, kako čujem, još uveliko traju. A biće i zavrtanja ušiju sa nekih visokih adresa. Zašto? Zato što su nelegitimne, a bogme i nelegalne velmože kotorske varoši učinile prizeman i diletantski akt, sasvim nedostojan položaja na kojem se nalaze i pripadajuće mu tradicije iz "vunenih vremena". Sve i da su došli u onu salu i nalupali šamare govornicima i prisutnima, ne bi sve to bilo toliko primitivno, palanački i bedno kao ovo… A Knez Crnogorski, koliko ja znam, do stila ipak drži, pa nešto stila čak i ima, nije baš da mu se preliva, ali svakako je u tom pogledu daleko rafiniraniji od svog beogradskog kolege.

O tome sam, između ostalog, i pričao kotorskoj publici: kako onamo odakle ja dolazim takve stvari rade mnogo lukavije, suptilnije i po posledicama dalekosežnije. Umesto incidentno-histeričnog reagovanja na "nepoželjno" ime na tamo nekim plakatima, u Vučićevoj Srbiji se takve stvari rade preventivno. Nemam pojma postoji li igde – osim u glavama Revnosnika – tzv. crna lista (to mi zvuči odviše jeftino i podseća me na one jadnike koji su bili ubeđeni da krckanje u telefonskoj slušalici znači da ih prisluškuju, bog te veselio!), ali znam da sjajno funkcioniše. Znam to, naime, (i) po vlastitom iskustvu. Ovde do zabrana u kotorskom stilu dolazi izuzetno retko jer se sprovodi sveobuhvatna preventivna cenzura: svaki direktor i svaki programski urednik u bilo kojoj lokalnoj javnoj biblioteci ili u Domu kulture, dobro zna koga ne sme da zove ni u svojstvu pridrživača noge od stola, još manje u svojstvu govornika o ikebani, hortikulturi ili makrameu, a ponajmanje u svojstvu nekoga ko bi možda imao šta da kaže glede političkih i društvenih pitanja.

Kako se, dakle, zove fenomen u kojem obitavamo i pretrajavamo? Zarobljeno društvo, mislim da je to najpreciznije. Kamarila je, dakle, otela iz ruku građana javne resurse u zajedničkom vlasništvu, među njima i javne agore: medije na čelu s "javnim servisom" ili njegovim ubedljivo većinskim delom, kulturne i obrazovne institucije kojih smo svi mi osnivači i svi ih solidarno i finansiramo, ukratko, sve ono što tzv. prosečni građanin konzumira kao medijski, ali i kulturni sadržaj.

Ima li još nekoga ko se ovome čudi, ko misli da nije tako, ko tvrdi da preterujem? Takvom bih preporučio da samo uporedi neko "Politikino" "večeras u gradu" od pre deset godina sa ovim današnjim, i ka’šće mu se samo…

U takvim okolnostima, svi smo gotovo sve vreme Timur Tmurni. Osim što su ovi mučenici u Kotoru ako ne pošteniji onda barem naivniji i lišeni lukavosti, pa za sobom ostavljaju jasne tragove nečovještva. A nama sa druge strane trebalo bi jedino da bude bitno kada ćemo i kako povratiti društvo i državu boreći se svakim legalnim i časnim oružjem protivu otmičara.