Upravo je završeno dvadeseto izdanje Bitef Polifonije, najdugovečnijeg pratećeg programa Bitefa. Kao i do sada, posvećena ulozi pozorišnih umetnika i drugih stvaralaca u radu sa mladima, Bitef Polifonija je i ove godine predstavama, performansima, radionicama i razgovorima sledila temu festivala, sumirajući svoje prethodno iskustvo sloganom "Počnimo ljubav iz početka od prvog zagrljaja".

Autor koncepta Bitef Polifonije je Ljubica Beljanski Ristić, dramski pedagog, sinonim za uvođenje kreativnosti u obrazovanje. Njeno je čuveno "Škozorište", u kome su deca igrom i raznim dramskim tehnikama na osnovu predložaka situacija iz svakodnevnog života i sveta mašte saznavala o životu. Promene koje je, a na osnovu svog iskustva i istraživanja, predlagala da se uvedu u naš obrazovni sistem nailazile su na odobravanje, ali nisu prihvaćene. Poslednjih godina Ljubica Beljanski Ristić posvećena je samo razvoju kulture i scenske umetnosti za decu. Za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, pre dve godine dobila je međunarodnu nagradu za životno delo "Mali princ".

"VREME": Pre 20 godina Bitef Polifonija je nastala kao reakcija na stvarnost. Bila je to pokazna lekcija tadašnjem društvu da umetnost, u ovom slučaju – teatar, može da ga promeni. Odakle vam ta ideja?

LJUBICA BELJANSKI: Bitef Polifonija je nastala iz programa "Umetnost za društvene promene – Igrom protiv nasilja" koji je krajem devedesetih godina pokrenula Evropska fondacija za kulturu iz Amsterdama. Verovali su da stvaralačke i umetničke aktivnosti koje neposredno uključuju mlade predstavljaju ostvarljiv model pozitivnog društvenog i umetničkog delovanja, model koji obećava. Posle prve godine realizacije programa odlučeno je da se evaluacija održi 2000. godine u Beogradu, u podsticajnom okviru festivala Bitef. Centar za kulturu "Stari grad", u kome smo se tada bavili odnosom teatra i nasilja, dobio je priliku da prezentuje projekat "Igra za život". Naslov je preuzet iz Andrićeve priče Aska i vuk čija je poruka da umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo pa i samu smrt. Slogan Bitefa te godine bio je "Pozorište i zlo", a glavni program je nudio da se predstavama zapitamo na koji način se pozorište bavi ovom večitom temom. Ta prva Bitef Polifonija bavila se zlom koje donosi nasilje. Bio je to velik izazov jer su istine koje pozorište takvim predstavama otkriva važne zbog živog i snažnog prikazivanja odnosa između onih koji vrše nasilje i onih nad kojima se nasilje vrši. Proces rada bazirao se na ličnim pričama mladih učesnika u projektu iz kojih se stvarao materijal za predstave, koje su u prvoj godini bile više neverbalne, plesne i ostavljale snažan emotivan dojam na publiku. U godinama koje su sledile, radili smo predstave u tehnici forum pozorišta koji se upravo bavi nasiljem i načinima kako ga prevladati. Ta tehnika na neverovatno dobar način pokreće i učesnike predstave i one koji im prisustvuju, tako što preuzimaju i ulogu onoga koji trpi nasilje i svedoka nasilja, kako bi pronašli najprihvatljivija rešenja i osnažili se za takvu vrstu situacija u svakodnevnom životu. Umetnici i mladi učesnici u programima forum teatra ističu da su postali osetljiviji na prepoznavanje i predupređivanje situacija nasilja.

Reč polifonija u naslovu je metafora pre svega za višeglasje. Šta to znači u praksi?

Naš polifoni koncept od početka obuhvata tri različite oblasti u kojima su se otkrivale nove tendencije drame i pozorišta – kultura, obrazovanje i društveni aktivizam. U vremenima krize, konflikata i tranzicije, kao posebno dragocene "troglasne invencije" u okviru takvog koncepta uspostavljali su se susreti koji su gradili neke nove harmonije u regionu. Naime, u to vreme, pored Centra za dramu i edukaciju CEDEUM-a u Srbiji, dve organizacije, Centar za dramski odgoj BiH i Hrvatski centar za dramski odgoj (HCDO), istrajno su radile u svojim sredinama. U projektu "Umetnost za društvene promene – Igrom protiv nasilja", u uslovima napetosti i nepovoljnih političkih i društvenih okolnosti, jezikom pozorišta i snagom umetnosti polako su otvarali nove prostore delovanja i saradnje – jedan od takvih prostora bila je i sada jeste Bitef Polifonija.

Kako je prihvaćen vaš program, da li imate podršku društva?

Mi smo organizovanje Bitef Polifonije na različite načine održavali, ostvarivali i razvijali tokom svih ovih godina postojanja. Sa sredstvima ili bez njih. Uz institucionalne ili neke druge podrške ili bez njih. Lokalne, regionalne ili međunarodne. Na to smo navikli i to nikada nije bilo odlučujuće da li ćemo nešto da radimo ili ne. Uvek smo radili. Prva Polifonija je održana uz podršku Evropske fondacije za kulturu i Mreže Fondacija za otvoreno društvo.

Kakvo je vaše lično saznanje, da li je pozorištem moguće smanjiti nasilje?

Prvu lekciju kako umetnost može da pomogne doživela sam početkom devedesetih, dakle, deset godina pre Polifonije, u vreme raspada Jugoslavije, konflikata, krize, izbeglica… To je bio period velikog preokreta u mom radu i u punom smislu reakcija na stvarnost. Naime, trebalo je da sa grupom umetnika osmislim program kampa za decu izbeglu sa prostora obuhvaćenih ratom. Projekat je podržao novoosnovani Fond za otvoreno društvo, nosio je naziv "Živeti zajedno" i bio je organizovan tokom celog leta na Paliću, u predivnom okruženju pored jezera, parkova i zoološkog vrta. To okruženje postalo je ne samo prostor nego i podsticaj za različite radionice. Deca izbeglice i deca iz lokalne sredine zajedno stvaraju svet u kome bi želeli da žive bez konflikata i ratova. Ne znam za druge, ali meni je iskustvo u ovom kampu bilo jedno od najznačajnih u životu. Tu se pokazala sva snaga umetnika i umetnosti i sva dobrobit kreativnog zajedništva dece i umetnika. Zamišljeni svet stvoren pričama o čudesnim bićima iz prirode, pružio je mogućnost iskoraka, ali istovremeno i snažan komentar na realnost – protest protiv nasilja i rata u njegovom najdubljem smislu.

Smatra se da današnji mladi nisu kreativni i da im nije do čitanja i do pozorišta. Šta vi mislite?

Mislim da treba da se duboko upitamo šta smo to uradili od deteta koje gotovo od samog rođenja pokazuje zainteresovanost za sve ono što dolazi iz ljudske sredine, koje iskazuje veliku motivisanost, koje nam pokazuje da ima moćne unutrašnje pokretače, prijemčivost na uticaje, šta smo to uradili da ono postane nezainteresovano. Zato mislim da pitanje treba postaviti obrnuto i okrenuti se stvaranju pozitivnih uslova za dostupnost, bogatstvo i raznovrsnost kulturnih podsticaja. Verujem da takve promene u realnosti mogu da donesu onu vrstu transformacije kada zatvoreno počinje da se otvara i da u tim promenama otkriva i ostvaruje pun smisao, vrednost i značenje aktivnog i kreativnog života.