Srbija je zemlja u kojoj se kultura godišnje finansira sa 0,7 odsto novca iz budžeta. Verovatno bi u današnje vreme svaki dalji razgovor o stanju u ovoj oblasti bio izlišan. Sa umetnicima nijedna vlast nije načisto. Problem je da ih kontrolišete, a povremeno pokazuju potrebu da kritički tumače svet oko sebe. Zato je odnos politike i kulture veoma kompleksan. Samonikli autori, kojima na pamet padaju svakojake ideje, prikazani su kao paraziti koji troše državne pare, a "pljuju svoju zemlju". Ipak, vlast rado i bez razmišljanja dreši kesu i finansira kulturu, kada ona pristane da bude scenografija ili kulisa za politiku. Kultura je zgodna značka na reveru političara, lep detalj u prikazivanju sistema vrednosti i procvata, uz promovisanje i ustoličenje nove elite.

Proteklih nedelja u medijima smo videli nekoliko primera nove kulturne paradigme Vučićeve Srbije. Najbolji primer upotrebe kulture je viđen u oživljavanju renoviranih urbanih celina u Beogradu. Otvaranje Trga Republike pratio je niz manifestacija za koje je država, eto, našla pare. Nedostaje novca za premijere novih predstava, ali će se uvek naći pare za gala večeri na Trgu, za balet, za koncerte na otvorenom, za izložbe na Cvetnom trgu, za svaki pokušaj da se građani dovedu u rekonstruisane prostore. Preko dana, sami od sebe, oni se tu ne zaustavljaju, pa imamo velike puste trgove lišene života. Od para utrošenih za masovke na otvaranjima i zatvaranjima gradilišta, od istorijskih igrokaza (evo sledi Vukov sabor) možda bi delić mogao da stigne i do institucija kulture i umetnika koji bi možda nešto da kreiraju van "zadatih tema".

U Srbiji se već godinama ne otvaraju nova pozorišta. Međutim, u okviru rijaliti programa "Zadruga" svaka sezona po grandioznosti mora da nadmaši prethodnu. U tom čudnom imaginarijumu vidite sve elemente aktuelne politike, pa se na otvaranju pojavljuju leteći ljudi i robot Leposava. Nadalje, u renesansnom ambijentu imaginarijuma u Šimanovcima izgrađen je za potrebe spektakla još jedan element – potpuna kopija Šekspirovog pozorišta. Postavljan je i direktor ove paralelne ustanove kulture – Dragan Marinković Maca. On je foto-robot upravnika, jer je i glumac i rijaliti učesnik, a sada i rijaliti upravnik. Dakle, pozorište postaje deo šireg programa, ono je samo jedna kulisa, za veliku rijaliti predstavu. Živo me zanima repertoar aktuelne sezone, odnosno da li će se držati klasike, ili će se možda krenuti ka modernom teatru.

Na sličan način zvuči paradoksalno hvalisanje "pobedom" da Novi Sad bude Evropska prestonica kulture, u zemlji gde se za kulturu izdvaja 0,7 odsto iz budžeta. Naravno, biće para koliko hoćeš, ako će se na manifestacijama slikati političari i prikazati nas kao neviđeno uspešne, kreativne i snalažljive, jer eto kod nas i bez para imaš kulture kolko oćeš! Pitam se da li onda postoji nekoliko "kultura" u Srbiji i pitam se ko su danas ti politički komesari koji određuju sudbinu projekata i umetnika.

Svaka vlast u Srbiji je imala svoj kulturni model, nešto što je simbolično moglo da stoji umesto nje. Slobino vreme je iznedrilo turbo-folk, koji je tokom decenija doživeo nekoliko reinkarnacija i danas je jači nego ikad kao turbo-rep.

Demokratske promene 2000. sebi su za cilj postavile promenu paradigme, pa se sećam da je Đinđićev cilj bilo dovođenje Rolingstonsa u Beograd. Po ugledu na promene u Istočnoj Evropi posle pada komunizma, mi smo želeli da Stonsi budu taj kamen međaš i simbol novog vremena. Nažalost, Đinđić nije dočekao Stonse, koji su nastupili na Ušću tek 2007, što takođe govori o frustraciji zbog sporosti reformi. Uopšte, čini mi se da to Ušće zaista predstavlja magično mesto moći gde smo mogli da vidimo sve oblike promovisanja kulturoloških modela. Na istom mestu imate mitinge podrške Miloševiću, pa večitu vatru nakon NATO bombardovanja, nastalu po ideji Mire Marković, Cecu sa rekordnom posetom na koncertima, pa Stonse, i na kraju, ponovo simbolično, u Muzeju savremene umetnosti Marinu Abramović. Sa ili bez njenog znanja, slučajno ili namerno, njen dolazak u Srbiju čini mi se dobija obrise novog kulturnog modela. Kako inače objasniti reklamu na Happy televiziji za gostovanje Marine Abramović ili na još nekim komercijalnim televizijama koje u ostatku svog programa nemaju niti mrvicu kulture. Jedan elitni kulturni događaj, ponavljam, sa ili bez autorkinog znanja, dobija elemente populističke propagande. Da ironija bude veća, njen projekat se zove "Čistač" i govori o odnosu prema tradiciji i istoriji, naročito ratničkom mitu. Kao da neko želi da "Čistač" bude projekat kojim će se ekspresno očistiti kontroverzna politička biografija. Bojim se da već postoji patern za brzo sticanje privida društvenog priznanja i kulturne produkcije u Srbiji. Ako podbacimo na Šangajskoj listi, dovedemo naučnike da potpisuju radove u ime Beogradskog univerziteta, ako nema kulture, dovedeš Marinu, otvoriš Šekspirov teatar u "Zadruzi" i ponavljaš da će Novi Sad biti Evropska prestonica kulture.

Dakle, bez obzira što ne daje novac iz budžeta, Vlast dobro zna da jedina autentična kritika stvarnosti danas u Srbiji dolazi upravo iz polja kulture, a ne od nekakve organizovane opozicione politike. Zato ima potrebu da zadrži kontrolu, kupujući ili marginalizujući autore i projekte, ili ih jednostavno zamenjuje kulturom spektakla, koja odlično komunicira sa masovnim medijima i političkom propagandom. Sve gala, sve top, sve vrh!