Entoni Skaramuči bio je šef komunikacija Bele kuće svega deset dana, kada je 31. jula 2017. objavljena vest da je smenjen. Kao navodni razlog navedeno je da "nije bio disciplinovan". Biznismen sa Vol strita zapečatio je svoju sudbinu zato što je u intervjuu za "Njujorker" datom nepunih nedelju dana nakon što je prodao kompaniju i postao šef komunikacija, dao intervju u kom je osuo paljbu praktično po čitavom osoblju Bele kuće, tvrdeći da kuju zaveru protiv njega. Danas, Skaramuči vodi blog "Skaramuči Post" na platformi Medium i čest je gost u potkastima gde komentariše sport, politiku i lični život. Dopisnici iz Bele kuće i osnivačici sajta "The Pavlovic Today" Kseniji Pavlović Mekatir nedavno je dao opsežan intervju, a "Vreme" prenosi pojedine delove.

"VREME": Šta mislite o tvitovima Donalda Trampa u kojima poručuje ljudima da se vrate odakle su došli?

ENTONI SKARAMUČI: Pokušaću to slikovito da objasnim. Imamo jedan veliki kamen koji treba razbiti. Ako imate čekić, možete da pokušate čekićem. Ako ne uspe prvi put, udarite drugi put. Ništa se ne dešava. Pokušate 50 puta. Na kraju, poslednjim udarcem razbijate kamen u paramparčad. Sa svakim udarcem postavlja se pitanje: da li je to poslednji? To je ono što Tramp trenutno radi. On na neki način tuca kamen, a naša zemlja je i dalje inkluzivna, to je zemlja koja želi da različite strane pronađu zajednički jezik, želi rešenja koja su dobra za čitavu naciju. Ono čemu trenutno svedočimo je duboka polarizacija, a to je, kao što znate, greška koju Tramp pravi. Treba da bude mnogo inkluzivniji, a da manje agresivno vodi politiku polarizacije. Amerika je zemlja pozitivaca. To vam je kao u Holivudu – imate pozitivce i negativce. Ovde se radi o sukobu pozitivaca i negativaca, koji u krajnjem zbiru ne žele podeljenost u Americi. Ovoj zemlji se ne dopada ovako visok nivo polarizacije. Cilj Trampovih tvitova jeste da poseju seme razdora među ljude. To su rasistički tvitovi koji produbljuju podele. Ono što je Tramp shvatio jeste da zemlja nije spremna za socijalizam u punom zamahu. Tramp zna da će pobediti ako demokrate kandiduju krajnjeg levičara. Tvitovi su deo njegove strategije. Problem je u tome da ono što on trenutno radi jeste tucanje kamena, i u jednom trenutku, može mu se desiti da ga neočekivano smrska.

Vaš stav o socijalnim pitanjima jasno se razilazi sa Trampovim blokom, koji prema njima ima konzervativan odnos. Tokom poslednjih nekoliko meseci, predsednik Tramp ide sve više udesno. Da li ste ikada pokušali da razgovarate sa njim i da mu skrenete pažnju na taj zaokret?

Svako ko je u situaciji da bude blizak sa predsednikom zna da on ne sluša nikoga. Predsednik sluša samo jednu osobu, a to je on sam. Iznenađen sam tim zaokretom, s obzirom na to da ga lično poznajem. On je vrlo harizmatičan čovek. On ne mora da pravi taj zaokret. Zakoni su dobri, ekonomija takođe. Mekša verzija Donalda Trampa bi sigurno ponovo pobedila na izborima. Trenutna verzija će se naći na ispitu. Većini ljudi se dopada smer kojim se Tramp kreće kada je reč o ekonomskom rastu i berzi. Ono što javnost smatra upitnim je Trampov način komunikacije: represija nad medijima, bezobrazni tvitovi… Očigledno je da se ljudima dopada ono što on radi, ali ne i način na koji to postiže. Imam loše vesti za establišment. Tramp je otvorio Pandorinu kutiju. Amerikancima se ne sviđa Vašington, a to će povući spoljne reforme, ukoliko neki pametan političar zakotrlja loptu u smeru unutrašnjih reformi. U suprotnom, reforma će doći spolja.

Kako se pozicija republikanaca promenila od 2016. godine? U kom smeru bi u budućnosti mogla da krene Republikanska partija pod Trampom?

Morate znati da su vodeće pozicije važne i da Tramp kontroliše funkcionere. Republikanci ga podržavaju zato što im se dopada jaka ekonomija. Međutim, ne dopadaju im se neprijateljska retorika, bezobrazluk, mislim da to ima uticaja. To vulgarizuje društvo, to nije poželjno. Šta god mislili o predsedniku Obami, on je prilično sofisticiran tip. Mogu da vam se ne dopadaju njegovi zakonu, ali ono što svi želimo jeste da spojimo dobre zakone sa nekim ko je umešniji u obraćanju kakvo očekujemo od nekoga ko je predsednik. Predsednik Tramp bi mogao da kaže kako ne bi ni došao na tu poziciju da se nije ponašao onako kako treba da se ponaša jedan predsednik. Moguće je da je u vezi s tim u pravu jer on jeste pobedio na izborima.

Kako gledate na curenje informacija koje je pratilo prve godine Trampove vladavine?

Mislim da je to rezultat sučeljavanja ideologije establišmenta i krajnje desnice. Nisam bio svestan da je animozitet među njima tako veliki kada sam došao u Belu kuću. Sada imam jasniju sliku. Rajns Pribus (šef kabineta Bele kuće, prim. prev.) mrzeo je predsednika Trampa, ali je imenovan zato što je to Trampov stil vođenja. Mislim da je Tramp na početku mislio: "Dobro, stali smo na čelo američke vlade, moram sada da imenujem nekoga sa iskustvom u vladi da mi pomogne da vodim Ameriku." Da je trebalo da sagradi teren za golf, pozvao bi nekoga ko ume da igra golf. Kada pogledate širu sliku Trampove vladavine, nameće se pitanje zašto je došlo do neuspeha sa postavljanjem pojedinih funkcionera. Svako odeljenje i sama Bela kuća imaju problem sa manjkom zaposlenih. Sve je to zbog Rajnsa Pribusa. Tramp je za šefa kabineta odabrao čoveka koji ga zapravo mrzi i koji se ponaša antitrampovski. Pribus je Belu kuću napunio ljudima koji su protiv Trampa.

Ako Tramp zapošljava ljude za koje zna da su protiv njega, da li to znači da pokušava da se dodvori?

Mislim da je ta odluka doneta ne toliko na osnovu želje za dodvoravanjem, koliko na osnovu potrebe da se vlada održi. To je logika: moram da zaposlim ljude iz močvare da mi pomognu da isušim močvaru. A ono što se Trampu desilo je da su mu ljudi iz močvare dovukli još vode u močvaru. Mislim da će svako ko bude proučavao situaciju sa Pribusom za pedeset godina doći do zaključka da je to bio trenutak koji je zaista naneo štetu Trampovom mandatu.

Odnos predsednika Trampa prema medijima se oteo kontroli. Kada ste došli u Belu kuću, prisustvovali ste sastancima iza zatvorenih vrata. Javnost je upoznata sa mrakom u kojem su se našli mediji, ali teško je zamisliti kako je to izgledalo iznutra.

Sve je počelo kada je Stiv Banon 2017. godine označio medije kao opoziciju, kao prave neprijatelje naroda. Tramp je to shvatio kao zastavu kojom treba mahati: "mediji su neprijatelji naroda". Smatrao je da se o njemu ne izveštava objektivno. Hajde da budemo fer prema predsedniku Trampu: rezultati Harvadove studije pokazuju da je 91 odsto medija protiv predsednika. Dakle, mediji su polarizovani. Dokaz za to jeste i izvinjenje koje je "Njujork tajms" uputio Trampu, rekavši da je izveštavanje bilo previše negativno. Dakle, predsednik ima opravdanje. Međutim, predsednik treba da bude velikodušan prema poraženima, to je smatrao i veliki Vinston Čerčil kada je pobedio. Šon Spajser (bivši direktor komunikacija Bele kuće, prim. prev.) hteo je da kazni novinare i mislio je da će na taj način udovoljiti predsedniku. Ipak, predsednik nije glup i shvatio je da stvari ne idu u dobrom smeru. Možete da smatrate da je Trampova odluka da me postavi bila dobra ili loša. Vreme će pokazati, ali ja sam pokušavao da uradim pravu stvar, da ponovo upalim svetla i kamere. Mediji nisu neprijatelji naroda. Oni su četvrta sila, tu su da prate tokove moći i da pozivaju funkcionere na odgovornost. Zbog toga, mediji moraju da budu slobodni i otvoreni.

Radili ste kao direktor komunikacija u Beloj kući, ali smatram da vam nije dodeljena prava uloga – trebalo je da se bavite globalnim pitanjima jer imate jasne stavove o ulozi Amerike na globalnoj sceni. Koliko je verovatan rat u Iranu?

Mrzim ratove. Ne želim ratove. Treba sav taj novac da potrošimo u SAD i da ga ne traćimo na ratove. Sa aspekta spoljne politike, SAD su globalni lider u oblasti tehnologije i inovacija, a imamo i veoma moćnu vojsku koja štiti svet. Na kraju krajeva, i ovo bih rekao predsedniku, treba biti vrlo obazriv sa naoružavanjem. Kada kažete da za NATO treba da se izdvaja dva odsto budžeta, to je u redu. Ali, ne želite ponovo da naoružate Japan, ne želite da postavite nuklearne projektile u Južnoj Koreji. To je nešto što su shvatili još naše babe i dede: verujemo da smo jedna benevolentna demokratija, imamo najmoćniju vojsku. To je verovatno dovoljno za mir u svetu. Mislim da je Linkoln bio u pravu kada je rekao da je Amerika "poslednja i najbolja nada za čovečanstvo". Svi mi dolazimo iz različitih kultura, iz različitih delova sveta.

Međutim, smatram da je bilo mnogo nepotrebnog, deficitarnog trošenja. U ratovima na Bliskom istoku stradalo je milion ljudi, a oko 70.000 vojnika je povređeno, 7000 je poginulo, 22.000 njih umire od PTSP-a. U isto vreme, imate obrazovni sistem koji je tlo nejednakosti, politika industrijalizacije nam je u ćorsokaku, a slično je i sa infrastrukturom. Establišment nije shvatio zašto su Amerikanci tako ogorčeni. Mislim, probudite se i pogledajte izveštaje. Baš ste loše odradili. Što se mene lično tiče, bilo je to jedno veoma zanimljivo životno iskustvo. Doživeo sam ostvarenje američkog sna u dobroj meri. Dobio sam otvorena vrata u svet politike i sada razumem zašto se Amerikancima baš i ne dopada establišment.

Da li je američki san još uvek živ?

Američki san se suzio i teže je ostvariv. Obrazovni sistem je pun nejednakosti, pa je za ljude iz radničkih porodica poput mene teže da odu na Harvard i slično. Američki san je napukao, ali može se revitalizovati. Samo treba uvesti mere koje bi ga oporavile. Dobre vesti za Ameriku su da se sve dâ popraviti. Ali potrebno je mnogo vremena, 10, 20, 30 godina, da se stvari poprave. Nećemo popraviti obrazovni sistem za delić sekunde zahvaljujući intervjuu koji se prikazuje na kablovskoj, nećemo ga popraviti ni za 10, 15 ili 20 godina. Moramo da ponudimo kvalitetne mere koje bi donele nadu ljudima sa obe strane spektra. Na primer, Strategija obuzdavanja koju je Džordž Kenan predložio 1946. godine. Ona je povezala levo i desno krilo američke vlade i dosta je pomogla svrgavanje komunističkog bloka i razgradnju Sovjetskog Saveza. Trebalo je četrdeset godina da taj napor dâ rezultat, od 1946. do 1989. Međutim, bilo je i grešaka, kao što je posrednički rat u Vijetnamu ili konflikt u Koreji, koji još uvek nije završen.

U svojoj knjizi Doviđenja, Gordone Geko govorite o ceni koju treba platiti da bi se sledio američki san. Kažete da američki san nije bajka, barem ne bajka sa srećnim krajem. Da je Amerika pod Trampom sada u fazi ne tako srećnog kraja?

Mislim da treba razumeti da su ljudi poput mene koji su odrasli u atmosferi koja je nudila mnogo prilika, iako moj otac nije zarađivao mnogo novca, osećali su da mogu da uspeju u Americi, da mogu da žive američki san. Znao sam da je potrebno uložiti mnogo truda, da je potrebna lična žrtva. A onda smo za 35 godina od podsticajne ekonomije spali na nepodsticajnu. Mislim da je to rezultat globalizacije i nekih loših političkih odluka. Tramp je hteo da to promeni. Mnogi koraci koje Tramp preduzima imaju smisla, ali nacionalizam i retorika podela nemaju smisla.

U pripremama za izbornu kampanju sledeće godine, još uvek nije jasno da li će neko iz Republikanske partije izazvati Trampa na primarnim izborima.

Tramp ima veoma pozitivan rejting. Ukoliko se tako nešto dogodi, to bi morao da bude neko spreman na veliki rizik, s obzirom na to da nijedan republikanski političar koji ima neku vladajuću poziciju ne bi pokušao da stane Trampu na crtu. Guverner Vild (država Masačusets) pokušava da mu stane na crtu, ali u tome za sada nije postigao veliki uspeh. Amerika nije spremna ni za krajnje levičare ni za krajnje desničare, potreban je neko ko je u sredini. Amerika najverovatnije želi lidera koji u pogledu ekonomije predstavlja desni centar, a ima progresivne socijalne stavove, nekoga inkluzivnog.

Ko bi bio idealan predsednik Sjedinjenih Američkih Država?

Mislim da je Amerika, da su milenijalci, generacija Z, spremni za postpartijskog predsednika. Međutim, postpartijski predsednik zahtevao bi glasače koje nije briga za realan život. Osim toga, morala bi da se pojavi ogorčenost u glasačkim taborima, jer smo podeljena nacija i glasamo u skladu sa svojim specifičnim interesima. Da bi Amerika dobila idealnog predsednika, sve navedeno bi trebalo prevazići i odlučiti: "Sad ćemo ovo da uradimo zato što je to ispravno."

Kakve su vaše političke ambicije? Da li biste razmotrili predsedničku kandidaturu?

Ja zapravo jesam u toj situaciji. Tokom 30 godina karijere bio sam američki preduzetnik, tu sam dospeo takoreći slučajno. Ne znam. To je za mene otvoreno pitanje. Nisam siguran šta ću da uradim. Vidim sebe kao prilično mladog i imam sjajan biznis. Videćemo šta će se dogoditi. Ne bih voleo da ovo društvo potpuno skrene sa koloseka i sasvim sigurno ne mogu da dignem ruke od toga.