Na teži sam način naučio da pisac, ponekad, ne vlada značenjima onoga što je napisao. Ubeđen da pripovedača (sebe) predstavljam kao nesnađenog jadnika, a prijatelje koje volim kao normalne i zanimljive ljude, lako sam uspeo da povredim sve koje sam u priči pomenuo. Posle sam ih, savladan stidom, neko vreme izbegavao, ali su me zaskočili, rekli da se ne glupiram i da vrlo dobro znaju kakav sam kreten, tako da je sve u redu. U drugoj sam priči glavni lik tako uspešno zamaskirao da mi se javio čim ju je pročitao i rekao da će me tužiti ako ne promenim ime lika i boju njegovih očiju (odmah sam promenio). U trećem slučaju, hoteći da uputim suptilnu poruku ženi koja mi se dopadala, sjajnoj slikarki, nazvao sam je plavookom lepoticom. Najpre mi je, ne štedeći ironiju, zahvalila što sam je sveo na "plavooku lepojku", potom rekla da je lik inspirisan njome jednodimenzionalan, što znači da i nju tako vidim, te da se, ako već hoću da je odvučem u krevet, moram malo više potruditi, a onda se, zabavljena mojom zabezeknutom facom, odala zlobnom smehu. Odvratio sam da nisam napisao lepojka nego lepotica ("što je", dodao sam ništa manje glupo, "suštinska razlika kako u značenju tako i u zvuku reči"), a potom da sasvim naivno meša fikciju i stvarnost. "Drugim rečima", umetnula je, "tvoja junakinja koja neprijatno liči na mene ne samo da je neobrazovana, nego je i glupa. Na svu sreću je plavooka, ranjiva kao košuta i krhka kao porcelanska figurica". Zinuo sam. "Dobro", rekla je, "ako ćemo tako lako da izbrišemo granicu između stvarnosti i fikcije, predlažem ti da mi poziraš bez odeće." "Kakve to veze ima s ovim?", pitao sam nesigurno. "Ako tvrdiš da je to što si napisao fikcija koja sa stvarnošću održava nestabilan i neobavezujući odnos, onda je i akt fikcija. Ako je, pak, tako, hajde da ispitamo tu granicu na mojoj teritoriji." Svaki bi čovek od integriteta odbio takav predlog, ali ko sam ja da sudim o integritetu? Slabašno sam se suprotstavio: te nisam građen kao antički junak, te šta fali portretu, te napisaću drugu priču, te stidljiv sam, ali ona je ponovila: akt ili ništa. Izabrao sam akt.

"Pretpostavljam da treba da se skinem?", pitao sam kada smo kročili u njen atelje i dobio zaslužen odgovor da su aktovi, obično, bez odeće. Odvukao sam se do kupatila, skinuo se, osmotrio svoje neantičko telo u ogledalu, uvukao stomak i napeo nevidljive stomačne mišiće nastojeći da proizvedem neku pločicu. Pločica se nije ukazala, ali se višak kilograma oko pasa blago zatalasao. Duboko sam uzdahnuo, prebacio peškir preko bedara, malo ga podigao kako bih prekrio donji deo stomaka, pogledao se još jedared u ogledalo i pomislio kako bih, samo da mi je na glavi venac od trnja, mogao da prođem kao Hrist. Još jedared sam duboko uzdahnuo i bez uočljivog entuzijazma ušetao u atelje. Ona je petljala s četkicama, nezainteresovano me pogledala i rekla da skinem peškir. Sada sam se već ozbiljno zapitao šta to radim, čemu ovo, šta je smisao života, poželeo da pobegnem otud (ali bilo je kasno) i odrešio pokrivku. Nisam primetio da se fascinirala. "Sedi ovde", rekla je i pokazala rukom na poveliku bordo fotelju. Seo sam i, onako go, damski prekrstio noge. "A, neće moći", rekla je dok je nameštala platno, "sedi normalno." Šta je normalno?, zamalo nisam pitao, ali sam skopčao da nije trenutak za filozofiranje. Zavalio sam se u fotelju i glumio opuštenost. "Osećam se kao kreten", rekoh. Pogledala me je značajno. "Čemu grubost?", odvratio sam. "Jesi li za piće?", pitala me je dok je brisala špaklicu. Protumačio sam to kao dobar znak. Da, merci, može piće, rekao sam i duže nego što bih smeo zadržao pogled na njenoj odlazećoj figuri. Ono što sam narednog trenutka prepoznao u sebi moglo bi se opisati rečju "panika". Zažmurio sam i pomislio na hladne predele Patagonije, na tugu Humboltovih pingvina, na gladnu decu Somalije, na iglicu za vađenje zubnog živca… "Gle, gle", rekla je spuštajući čašu s dva prsta prozirnog pića na stočić kraj mene. Propadao sam polako, dugo, nezaustavljivo. "E, ne mogu ja ovo", rekao sam, ustao, zgrabio odeću u prolazu i uleteo u kupatilo. Oslonio sam se na mašinu za veš i rukama pridržao glavu koja, zbog nečeg, nije htela da stoji čvrsto. Onda sam začuo kucanje. "Zauzeto", rekoh. "Ne bih rekla", čuo sam i vrata su se otvorila. Plavooka je stajala u dovratku i u ruci držala komade moje odeće. Teškom sam se mukom odupro porivu da pokrijem svoju golotinju. "Zahvaljujem", rekao sam i pružio ruku, ali ona je izmakla smotuljak i moja ruka je, kao odvojena od tela, kao istrgnuta s platna Salvadora Dalija, ostala da visi u vazduhu okačena o moje iznenađenje.

Napravila je narednih godina desetak aktova moga tela, ali koliko god to telo bilo moje i koliko god bivao opušten, nikada to što sam video na platnu nije bilo drugo do masa boje u zamahu. Fikcija. Napisao sam još nekoliko priča o plavookoj lepotici i nisam primetio da se buni. A i zašto bi? Bili su to rojevi reči uhvaćeni u košnicu jezika.