Kada je reč o reditelju Goranu Markoviću, svakako bi najbolji znak za ovo društvo bio kada bi se "na pozornicu izneo" razgovor s njim samo o njegovom kreativnom radu ili opusu. Međutim, Goran Marković i pored svog velikog "alhemičarskog" umeća u filmskoj režiji ili scenarističkom, esejističkom, proznom radu, nikako nije prepoznat samo kao asketa koji je zatvoren u svojoj umetničkoj ćeliji. Naprotiv, on je i te kako angažovan intelektualac čiji su javna reč i javni društveni stav dosegli možda i najviši nivo "čitanja" morala ovog našeg društva.

Pre više od pet godina, na stranicama nedeljnika "Vreme" upozoravao je na pogubnost ćutanja ljudi i njihovog kukavičkog pristajanja na sve, navodeći primer: "Posle zabrane predstave Čekajući Godoa, kod nas u stanu su počeli da se okupljaju nezadovoljni glumci: Ljuba Tadić, Bata Paskaljević, Mića Tomić… Dogovorili su se da u znak protesta napuste pozorište i postanu slobodni umetnici. Što je, za to vreme, bila gotovo revolucionarna ideja. Poštujući dogovor, moji roditelji su dali otkaz. Ali, nisu svi sledili njihov primer. Oni koji su u poslednjem trenutku odustali, kasnije nisu dobro prošli; taj kukavičluk ih je koštao. Razmišljajući o tome, kasnije sam shvatio da čovek, ako pristane na kompromis oko ključnih stvari, ulazi u rizik da sebi uništi život."

Pre nekoliko meseci, u intervjuu za "Blic", Goran Marković je upozorio na temelj srljanja srpskog društva u propast: "Propagandna mašina današnjeg režima pravi od svojih neistomišljenika teške neprijatelje i protivnike, satanizuje ih, kako se to kaže, tako da su ovi ljudi zapravo saterani u ćošak. Ta situacija da jedna grupa ima prava da živi, a druga grupa da nema prava da živi je vrlo gadna i mislim da to neće proći tek tako. Da, to je velika opasnost. Ovi su uspeli do te mere da podele društvo da se na jednoj strani nalaze potpuno različiti ljudi od onih na drugoj. Moguće da može doći do sukoba. To bi bila tragedija. To je uvod u pakao. To je uvod u Siriju."

Dakle, na prvom nivou odnosa između vlasti i "ćutanja" istaknut je pojedinac koji se buni, na drugom pak vlast koja te pojedince satanizuje. Treći nivo odnosa definisao je sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Stručnjake i profesionalce sa najvišim ugledom i zvanjima u zemlji, a koji su se drznuli da ne ćute nego da njegovoj vladavini upute kritike, nazvao je "lažnom elitom" koju, kako je sam priznao, prezire. Postavlja se pitanje da li je prezir predsednika države samo njegovo lično osećanje koje je, kako je rekao, "jače od njega"? Da li je ono opasno? I šta će biti – dalje?

"VREME": Kada ste čuli predsednika, jeste li pomislili da je njegov prezir upućen i lično vama, odnosno jeste li se prepoznali u toj "lažnoj" eliti?

GORAN MARKOVIĆ: Voleo bih da sam i ja deo Vučićeve "lažne elite", bio bih ponosan ukoliko bih tu bio svrstan. Svi oni koje ovaj čovek napadne dostojni su poštovanja. I svi koji ga u horu hvale, kunu se u njega, a čine to, svakako, isključivo radi lične koristi, dostojni su prezira.

Pristajete, na određeni način, na ustanovljenu podelu društva?

Prihvatam podelu društva koju je on ustanovio, na njegove i one druge. To je jedino u čemu se slažemo. Ja sam "oni drugi". Stoga, prekidam svaki odnos sa njegovom falangom, u šta uključujem i kontakte sa bivšim prijateljima, kolegama i boravak sa njima u istom prostoru. Želim da fizički budem na drugoj strani, najviše iz higijenskih razloga.

Otpor intelektualaca politici Aleksandra Vučića jedni objašnjavaju njihovom antiautokratskom prirodom, drugi govore o "trampizmu" i nekolicini koji su ipak stali uz njega ali samo iz koristoljublja. Šta biste vi naveli kao razlog zašto intelektualci tako uporno i, čini se, sve glasnije i artikulisanije "ne vole" Vučića?

Znate, sve sam mogao da pretpostavim, video sam uostalom mnogo toga u životu, ali da ću živeti u zemlji koju apsolutno kontroliše banda kriminalaca, iz koje beži svako ko želi da živi normalno a u njoj preživljavaju jedino moralne nakaze, da ću biti okružen pornografskom svakodnevicom i potpunim odsustvom potrebe da se živi civilizovano – to stvarno nisam. Ponekad se pitam šta se to desilo sa mojom domovinom, u koju sam verovao, koju sam voleo? Ko ju je odavde iselio i premestio u nepoznatom pravcu? Kako je moguće da su prostakluk, niske strasti i pohlepa postali jedino što se vidi u pejzažu koji se pred nama pruža? Ko je ukinuo poštenje, čast i empatiju stanovništvu odvratne tvorevine koja se sada lažno predstavlja kao Srbija? Ponekad mi se čini da čujem šum kostiju velikih ljudi ove bivše evropske zemlje dok se okreću u svojim grobovima.

Kada na sve to dodate prek odgovor predsednika u vidu "ličnog prezira", da li to vama zvuči bezazleno? Znači li to da će nadalje svaki stručnjak, profesor univerziteta, ugledan umetnik, bez izuzetka i javno, biti osuđen kao bezvredan ukoliko se suprotstavi predsedniku?

Banditi na vlasti završavaju svoj veliki projekat – iseljenje iz zemlje svakoga ko misli. Radi se o brojci od stotinjak hiljada duša godišnje, toliko njihova operativa može da postigne. Pretpostavljam da u štabu te operacije dobro proučavaju iskustva holokausta, sovjetskih gulaga i Golog otoka. Pred sobom imaju verovatno i negativni primer amaterskog pokušaja Slobodana Miloševića sa Albancima. Štab za sada postiže dobre rezultate. Za ovako malu zemlju i njenu nejaku kulturu, stotinjak hiljada proteranih godišnje može se smatrati uspehom. Cilj da u zemlji ostanu samo lobotomirani robovi već se nazire. Tada će mračnjaci moći ne samo da zlostavljaju i ponižavaju preostalo stanovništvo, već i da konačno osete ono što im je cilj – da su poštovani i voljeni. Jer, ma koliko se zavaravali loše režiranim masovkama, na kojima im gladni za koricu hleba pružaju podršku, oni sigurno dobro znaju koliko ih slobodni ljudi preziru i mrze.

U svojoj diskreditaciji profesora Filozofskog fakulteta Ognjena Radonjića, Vučić je rekao da bi mogao da mu suprotstavi 50 pametnijih ljudi koji misle drugačije. Da li se osim emocije prezira tu zaista može pročitati i pretnja njegovoj stručnosti, na kraju krajeva njegovom profesorskom zvanju? Do koje granice, pretpostavljate, njegov prezir, evo prema eliti, može da ide?

Jasno je da svako ko misli mora biti protivnik tiranije. U ovoj zemlji imamo dva pola ljudske egzistencije: zlostavljanje i slobodu. Vučićev prezir prema obrazovanim, mislećim ljudima potiče od njegove primitivne ličnosti koju nije uspeo da kamuflira raznim glumatanjima i prenemaganjima kojima svakodnevno pribegava. On je bio i ostao prostak, vođa navijača, to je njegov krajnji domet. Rulja je njegovo prirodno okruženje. Otud mržnja, u stvari strah od obrazovanih, pametnih ljudi. To nije njegova bara u kojoj je on glavni krokodil.

Zimus, u jeku uličnih protesta, u jednom intervjuu ste rekli da je jedino rešenje u Srbiji apsolutna pobuna i ulica. I dalje ste pri tome da se ova vlast ne može srušiti na izborima?

Izbori? U kojima kontrolisani mediji propagiraju samo jednu partiju, jednog vođu? U kojima se krade i falsifikuje na angro? U kojima bednici za jednu "crvenu" glasaju za Vučića i pritom moraju to da dokažu, ne bi li na kraju dobili svoju prljavu novčanicu? Izbori kojima prethode kolone i kolone autobusa punih interniranih nesrećnika koji su naterani da putuju po zemlji i za sendvič kliču vođi? To su izbori? Ne, hvala. Ne želim u tome da učestvujem.

Zbog pominjanja "dugih cevi" povodom upada opozicije u zgradu RTS–a, na informativni razgovor priveden je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu Jovo Bakić. Pomislite li nekad da bi to uskoro mogla postati praksa, da se recimo i vama može nešto slično dogoditi ukoliko "preterate" s rečima?

Pa, setite se kako su u finim zemljama, kao što su Čile i Argentina, stadioni punjeni neistomišljenicima koji su kasnije nestajali kao da ih nije ni bilo. To je bilo tu skoro, zar ne? Pretpostavljam da kod nas posle "informativnih razgovora" slede posete po kućama, pa onda ono što Vučićevi rade na severu Kosova i, najzad, stadioni. Nacionalni stadion? To mi zvuči nekako poznato. Da li će imati prostorije za specijalnu namenu?

Šta o vladaru govori činjenica da je intelektualna elita – njegova najvažnija meta? A još više, elita koja je uplovila u političke vode.

Svi koji dignu glavu iznad površine su njegova meta, bili oni intelektualci ili ne. Prema intelektualcima je posebno osetljiv, iz razloga koje sam već naveo. Ali, u mentalnom stanju, u kome se očigledno nalazi, taj čovek puca nasumice, "na sve što mrda". Ja sam po zanimanju reditelj i mogu da pročitam kako se iz njegovog govora tela, iz te loše odigrane smirenosti i navodne staloženosti, krije ogromna panika.

Jedan ste od osnivača Pokreta slobodnih građana i bivši član Predsedništva tog pokreta. Povukli ste se iz Predsedništva, a da li ste još uvek član PSG–a?

Da.

Kako sada izgleda, protesti u Srbiji jenjavaju, opozicija, čini se, najveću nadu polaže u izbore, a Vučićeva "lažna elita" jednim delom se organizovala u grupi za odbranu od "autoritarnog i mafijaškog režima" pod nazivom Samoodbrana. Jeste li razmišljali da im se priključite?

Poznajem te ljude i delim njihove stavove. To je dovoljno, nemam razloga da im se formalno pridružujem.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, verujete li u revolucionarnu moć intelektualaca? Čini li se i vama da je još jedino u delovima intelektualne elite vidljiv iskonski nagon za radikalnom promenom? Možda baš otuda toliki prezir predsednika Vučića?

Strah. To je prava reč. On se, s pravom, jako boji pametnih ljudi. Što se tiče prvog dela vašeg pitanja, moram da kažem: ne znam. Ono što sledi je do te mere nepredvidivo da se ne bih usudio da prognoziram ko će podići barjak slobode. Neki intelektualac? Ili radnik, sindikalista? Ili student? Ko god bude smogao hrabrosti da izusti: "Dosta je bilo, tiranine!" biće moj heroj.