Malo šta tako jasno, ubedljivo i drastično oslikava dubinu našeg pada i težinu naše regresije kao jedan od, čini se, trenutno omiljenih refrena naše prodemokratske, antirežimske i uopšte slobodoljubive čaršije: "Sve i kad bi izgubio izbore, Vučić ne bi mirno predao vlast." Primera radi, koliko pre neko veče to je bila jedna od glavnih tema vodećeg – umalo ne rekoh, jedva preterujući: jedinog – političkog tok šoua u zemlji.

Citirana rečenica ima formu tvrdnje i sadržinu spekulacije: niko, naime, ne može da dokaže da je tačna; ona spada u žanr "šta bi bilo kad bi bilo". A opet, s druge strane, ovakvi iskazi, dati u nekom suvislom kontekstu i potkrepljeni verodostojnim indicijama, nisu baš ni sasvim proizvoljni. Jednostavnije rečeno, ne bi se bilo kada i za bilo koga tvrdilo nešto takvo: treba imati odgovarajući autorski rukopis u politici, pa da razumni tumači društvenih zbivanja i odgonetači trendova pomisle da si voljan, a verovatno i kadar, da se, u cilju opstanka na vlasti, oglušiš i o najbazičniji fundament na kojem počiva demokratsko i pluralističko društvo: o laku, jednostavnu, odgovarajućim procedurama uređenu i svakako savršeno mirnu smenjivost vlasti. Kojoj rok trajanja određuju samo i jedino glasački listići – i to bez "bugarskog voza", po mogućnosti.

Imali smo već jednog koji je mislio da mu je vlast doživotni miraz. Zvao se Slobodan Milošević, i tragično predugo je imao prvo aktivnu i oduševljenu, posle pasivnu i tunjavu većinsku podršku građana Srbije. A onda ju je ipak izgubio, doduše tek onda kada su se građani Srbije zapanjili i iznervirali zbog činjenice da rat više nije isključivo izvozna roba, nego da je počeo da zuji oko njihovih glava, preteći da im eksplodira po kućama i dvorištima. Zato su Miloševića ljubazno zamolili da ode kući i posveti se unuku Marku, ali je ovaj imao druge planove. Koji su se, bio on toga svestan ili ne, svodili na sedenje na bajonetima sve dok mu se pantalone nezgodno ne rascepe negde u predelu guzice. Izdržao je u tom neudobnom stanju tačno trinaest dana, a onda ga je njegov dugogodišnji poslovno-politički partner Đavo odneo u nekoliko faza, od kojih je prva bila higijensko uklanjanje s trona, a poslednja smrt u haškoj ćeliji.

Onda je usledilo tuce godina koje su politički presudno obeležila ova trojica: Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Boris Tadić. Ne bi se reklo ni da je u to doba bilo nekih posebnih problema sa smenjivošću vlasti, niti da je iko takve probleme ozbiljno očekivao. Otuda je sasvim normalno da su bivši predsednici Koštunica i Tadić danas sasvim obični i slobodni građani, jedan politički aktivan, drugi ne. Sa Đinđićem je priča, dakako, drastično i tragično drugačija, ali samo utoliko što su njega "smenili" eksponenti najgoreg ljudskog otpada ove zemlje skrativši ga za glavu, ali inače niko ne dovodi u pitanje da bi, da nekim srećnim slučajem atentata nije bilo, Đinđić gotovo sigurno izgubio prve sledeće izbore ("Srbi ne vole one koji ih ne tuku, ne pljačkaju i ne lažu"?), nakon čega bi, šta drugo, rutinski predao vlast onako kako predate ključeve od starog stojadina novom vlasniku, i čekao novu priliku. Kao što se to već radi u parlamentarnim demokratijama.

Odakle onda priča da "Vučić ne bi mirno predao vlast"? Ko je širi, i u čijem interesu? Naposletku, koliko je utemeljena? Nakon posletka: šta uopšte da radimo s njom?

Izbori 2012. bili su nam predstavljeni kao još jedni sasvim obični i normalni izbori u zemlji koja je prilično konsolidovala demokratski oblik vladavine, pa se ne treba ništa bojati ako dođe do promene vlasti, što je u tadašnjem kontekstu moglo značiti samo jedno: do povratka na vlast mračne crveno-crne koalicije iz Milošević-Šešeljevih devedesetih, samo sa obrnutim rasporedom snaga. Oni malobrojni među nama koji su u takvom razvoju događaja slutili tektonski poremećaj u negativnom pravcu i stratešku orbanizaciju Srbije, bili su označeni kao dizači moralne panike, ako ne i neprincipijelni lojalisti "žutog lopovskog režima" koji moramo da razvalimo, pa da procvetamo. Bez obzira na: 1. cenu; 2. saveznike i korisnike; 3. ne baš teško predvidive posledice.

Sedam godina kasnije, valjda već svi znamo: izbori 2012. bili su poslednji "normalni" izbori u Srbiji, na bilo kojem nivou. Šta znači "normalni"? Za početak: neizvesni; dakle, izbori na kojima ne samo "u teoriji" nego i sasvim stvarno može da pobedi neko ko je u opoziciji. Potom, izbori koji nisu praćeni fizičkim nasiljem, kampanjama i pohodima zastrašivanja i razložnim strahom za bezbednost protivnika vlasti. Plus sve što uz to ide: izbori koji su makar relativno uravnoteženo medijski propraćeni etc. Devojke i mladići koji su tek nedavno stekli pravo glasa takve izbore ne pamte, nikada ih nisu videli. Oni su za njih u najboljem slučaju mutna legenda iz daleke prošlosti, kao Karađorđe ili drug Tito. Ali zato mi koji ih pamtimo ne bismo smeli da se pravimo blesavi i da se pretvaramo da ne uočavamo razliku.

Kako se, dakle, naziva ovaj sedmogodišnji proces, kojeg je jedna od bezbrojnih patoloških nuspojava i uverenje čak i sasvim razumnih i pametnih ljudi da "Vučić neće mirno otići s vlasti"? Mislim da bi bilo najtačnije nazvati ga procesom truljenja i rastakanja društvenog tkiva; to je najsveobuhvatnija definicija velikog broja uporednih, tek indirektno povezanih tokova koje ipak sve spaja činjenica da su pokrenuti sa istog mesta i da služe istoj svrsi. Dve i po hiljade dana nakon isfantazirane"rutinske promene vlasti", polako se privodi nekovrsnom zaokruženju akcija temeljite unutrašnje okupacije zemlje, njenih političkih, pravnih, obrazovnih i drugih strateških institucija, njenih ekonomskih i intelektualnih resursa, njenog javnog prostora, i u bukvalnom smislu ("Beograd na vodi" i ostalo) i u smislu javnog prostora kao virtuelne Agore: znatna većina građana Srbije danas je de facto gotovo u potpunosti prepuštena na milost i nemilost grozda mafijaških paramedija koji nameću/monopolišu i teme, i ličnosti, i vrednosti, i zaključke, i jezik i zapravo strogo omeđuju i u potpunosti definišu horizont javne rasprave. Ponajčešće tako da nikakve rasprave, pa ni bilo kakvog horizonta, zapravo nema. Šta će uopšte horizont nekome kome su stavili amove kao konju, mada ga po svemu drugom modeliraju u obličje magarca?

Ovde nas, dakle, zatiče sadašnjost, nakon sedmogodišnjeg kontinuiranog procesa uzurpacije i otuđenja države i kidnapovanja i zatočenja društva. Ako išta danas spaja najgorljivije pobornike i najvernije klijente "Vučićevog režima", s jedne strane, i njegove najogorčenije protivnike, to je tvrdo zajedničko verovanje da su "Vučić" (ili: "braća Vučić") i struktura koja tu dvoglavu Hidru opslužuje prosto stavili šapu na sve, da je "sve njihovo" (ne samo državne institucije, izvršna i ostala vlast, javna preduzeća i slično, nego i štošta drugo što je lukrativno: od ove ili one televizije ili provajdera pa do, šta znam, poznatog restorana Ovog ili Onog, lanca prodavnica kompjuterske opreme ili poznatog lanca novosadskih i beogradskih picerija). E sad, da li je sve to što čaršija pripisuje "Vučiću" i kartelu tačno? Pojma nemam: kako bih ja to znao? Recimo da je pola toga nakićeno, ili više od toga; opet preostane dovoljno. Okej, ljudi uvek tračare vlast ili političare, ali jeste li ikada čuli da su Tadić, Đinđić ili Koštunica vlasnici doslovno pola Srbije? Naravno da niste, jer u to čak ni većina dokazanih budala ne bi poverovala, toliko bi to bilo neuverljivo. A za "Vučiće" ljudi nekako lako poveruju, mada dokaza nikakvih nemamo na raspolaganju (ako je tačno, isplivaće kad budu neupotrebljivi ili zato što je prekasno, ili zato što je već odviše očigledno)…

Šta sad sve ovo znači? Najmanje jedno: da se veoma raširilo i duboko ukorenilo uverenje uzduž i popreko srpskog društva da Vučić i bliža okolina neumorno akumuliraju ogromne, naizgled suludo preterane količine moći svih vrsta (političke, materijalne, "oružane", medijske etc.) ne bi li oko sebe izgradili – zapravo: dovršili – bar trostruki stepen obezbeđene nedodirljivosti i nepomerivosti s mesta na kojima im je tako dobro. A to znači da: 1. Ne mogu da izgube izbore, jer izbori više nisu načelno ravnopravna i neizvesna takmičenja konkurentskih vizija društva, nego puki rituali overavanja moći Jedino Mogućeg; 2. Da ako nekim čudom i nepredvidivom nesrećom ipak izgube izbore, uspeju da ostanu na vlasti (Erdogan je to, recimo, učinio bar dvaput, na dva nivoa vlasti) i nastave kao da ništa nije bilo; 3. Da ako nekom teškom nesrećom ipak izgube kontrolu nad polugama vlasti, taj gubitak momentalno amortizuju uz pomoć nagomilanih resursa političke, ekonomske, medijske i drugih formi društvene moći koje bi ih učinile faktički "nesmenjivim" i realno zauvek vladajućim nezavisno od trice i kučine zvane "demokratski izbori". Drugim rečima, Vučić bi mogao da napusti državno kormilo tek onda kad bi obezbedio da to kormilo više ničemu ne služi, jer bi se "brodom" upravljalo takoreći iz njegove glave.

Koliko je sve ovo "realno"? Ili, čak: treba li na to obraćati pažnju? Ako mene pitate, ima tu jedna nimalo naivna zamka. Prevelika fasciniranost nečijom moći zapravo pasivizuje otpor; da izvinete na nezgodnom poređenju: da se gledalo samo na trenutni odnos snaga, nikada ustanak protiv Hitlera ne bi bio dignut, jer bi se potencijalni partizani smorili još pre ulaska u šumu. Ako nisam bio dovoljno jasan: nije li možda baš u interesu "Vučića" da se šire glasine o njegovom em posedovanju svega i svačega živog u Srbiji, em tvrdoj rešenosti da ostane na vlasti, pa kud puklo da puklo? "Normalni" ljudi prirodno teže jednoj vrsti konformizma i izbegavanju suvišnih nevolja i uopšte zamajavanja sa sociopatskim tipovima koji ne biraju sredstva. Otuda i širenje uverenja da je Vučić baš taj, ma koliko ga s jedne strane "moralno ružilo", može biti i nešto što ga učvršćuje tu gde već jeste. Zato je moj savet svakoj mogućoj opoziciji i svima koji žele da vide kraj ovog sedmogodišnjeg truležnog procesa: ne dajte se fascinirati čak ni u negativnom smislu nego spokojno radite ono što treba kao da je sve normalno i kao da s druge strane imate normalne suparnike, jer time i njima dajete još jednu šansu da se sve kad-tad rasplete na obostrano zadovoljstvo, pa ćemo se gledati u nekom drugom filmu, ako budemo hteli. A ako se pokaže da bi ovi ipak bili skloni da čine ne samo šta hoće (to ionako već rade), nego i dokle hoće, e, onda bi se već moglo i drugačije razgovarati. Iznenadili biste se koliko je onih koji bi brzo shvatili da im to nikako nije u interesu. Iznenadio se i Milošević onomad!