Sterijino pozorje
Zašto je poludeo gospodin P.
Fokusirano na žene i na pobunu, ovogodišnje Pozorje je bilo najjače tamo gde se tog fokusa držalo, a najslabije tamo gde ga je izneveravalo ili ga – još gore – lažiralo
Nakon osam festivalskih večeri, nakon osam predstava u takmičarskoj selekciji i još tri u Krugovima, nakon što su utihle kuloarske polemičice o selekciji (Svetislav Jovanov), a tek započela isto takva polemička mrmorenja o nagradama koje je dodelio oficijelni festivalski žiri (predsednik Dževad Karahasan), šezdeset i četvrto Sterijino pozorje je završeno, pozorišnici su se vratili kućama, publika se oporavlja ponovnim prikačinjanjem na televizijsko-internetsku infuziju, a nama, (polu)profesionalnim gledaocima i zakeralima preostaje da pokušamo da sumiramo šta je to što smo videli i zašto smo baš to videli, a ne nešto drugo, i tako dalje – tako to ide posle svakog festivala koji nešto znači i koji se nekoga tiče, a barem to ni najgorljiviji hejteri Pozorju ne bi smeli da odreknu.
Ako se pitate – a valjda se pitate, kad već čitate – kako je to izgledalo dole potpisanom posmatraču, evo najpreciznijeg mogućeg odgovora: izgledalo je, hm, kao Bregzit. Kakav sad Bregzit, otkud sad Bregzit?! Pa, lepo. Britanci su pre neke tri godine na jednom idiotski nepotrebnom referendumu tesnom većinom dali najbudalastiji mogući odgovor na ionako u temelju pogrešno postavljeno pitanje. Od tada do danas, muče se sa predvidljivim i nepredvidljivim posledicama tog i takvog odgovora, ne umejući ni da ga implementiraju, ni da odustanu od njega. Naprotiv, većina vladajuće političke klase i levo i desno od centra drži pitanjem časti da se referendumska odluka na kraju nekako sprovede, iako je već odavno svima osim baš najtupoumnijih jasno da je cela priča duboko štetna po razumno shvaćen nacionalni interes, to jest da je Bregzit po sebi akt nacionalnog samopovređivanja.
Gde je paralela, pitate se vi? Negde u isto vreme kad i Bregzit, Pozorje je "izglasalo" mitski take-back-control "povratak izvornom konceptu" isključivog oslanjanja na predstave nastale po "domaćem dramskom tekstu", a konstitutivna laž te odluke jeste već i u popriličnoj tobožnjosti te izvornosti: kontekst je od ranih Pozorja do danas suštinski promenjen jer je tada "domaće" podrazumevalo jednu veliku, razuđenu, policentričnu i multijezičku zemlju, a ovo sadašnje domaće je krpica zemlje od Preševa do Horgoša. I eto, od tada do danas, velika većina pozorišnika se ritualno kune u ispravnost, pače i korisnost te odluke, iako ništa ozbiljno ne govori tome u prilog, naprotiv: festival u startu gubi na kvalitetu, samim sužavanjem konkurencije. Redovna je već stvar da najboljih predstava sezone nema na festivalu jer mu više ne "pripadaju", poput Ivanova onomad, ili Zašto je poludeo gospodin R. na ovogodišnjem festivalu. To će reći, pre "problematičnosti" selekcije (a svaka je selekcija inherentno, po naravi problematična) dolazi neotklonjiva problematičnost autoprovincijalizovanog koncepta, kojem pride skoro svi ritualno aplaudiraju kuražeći se da su uradili nešto jako pametno, ma naravno, dakako, bezbeli, igenis, naturlich, indeed, mada svi parametri pokazuju suprotno…
Selektor Jovanov fokusirao je svoj izbor oko žena i pobune, što zvuči sasvim u redu, ne iz razloga političke i rodne korektnosti – sa kojima u umetnosti ionako ne možete ništa suvislo, te više smetaju nego što doprinose – ali, kad je već tako, onda bismo s pravom hteli da vidimo i te žene i tu pobunu, a najviše, naravno: žensku pobunu. I, da li je toga bilo? Jeste, ali značajno manje nego što je izbor koji mu je bio na raspolaganju nudio. Videćemo kako, sada idemo ka onome čega je na Pozorju ipak bilo, s razlogom ili bez njega.
Ne po prvi put, ako dobro pamtim, Andraš Urban je došao na Pozorje s više od jedne predstave; ne po prvi put, takođe, njegova je predstava proglašena najboljom u celini, ali, gle, opet ne po prvi put, on nije dobio nagradu za režiju, pa se postavlja pitanje ko je tu najbolju predstavu uopšte režirao, i da li je – po većini u žiriju – značaj pozorišnog reditelja možda ipak precenjen? Kako god, Hasanaginica Novosadskog pozorišta i M. I. R. A. Bitef teatra jesu bile umetnički vrhunci ovogodišnjeg festivala, Marta Bereš i Mirjana Karanović opravdano su nagrađene za svoje uloge, a ono što je najznačajnije jeste radikalnost Urbanovog koncepta koja nudi bespoštednost ne tek "političke" kritike u nekom dnevnom smislu, nego sveukupne društveno-kulturološke analize tamne strane ovdašnje istorije i određenih kulturnih kodova koji zakonito vode političkim katastrofama, moralnim slomovima, ratovima i drugim kataklizmama nad kojima posle malograđanin (uključujući i malograđanina u pozorištu) nariče i zapomaže sve se čudeći otkud i kako su ga iz vedra neba snašle… A da je pri tome svaki Urbanov iole uspeliji pozorišni čin demonstracija visoke pozorišne p(r)osvećenosti i estetske samosvesti, dakle, da svoju mestimičnu "pamfletičnost" ostvaruje uvek unutar, nikad izvan imanentno pozorišnog jezika, sredstava i, da prostite, magije. O ovim i drugim Urbanovim predstavama na ovom je mestu već pisano, pa se nećemo ponavljati – dovoljno je reći da su one (ne sve, ali mnoge!) i dalje najbolji deo ovdašnje pozorišne savremenosti. Nije da naš pozorišni establišment ne primećuje i ne valorizuje ova apartna postignuća jednog svojeglavog momka iz suicidalne severnobačke peščare, ali se i diskretno trudi da ne "pretera" sa nagrađivanjem tamo nekog subotičkog Andraša, da ostane više kolajni za naše samorodne genije i sav taj naš mikofo, mikofo…
"Mikofoa" što se tiče, to jest njegovog Sterije, Zla žena J. S. Popovića u temeljitoj, besprekorno promišljenoj reinterpretaciji Ive Milošević (srpska drama NP Subotica) drugi je – zapravo, treći – vrhunac ovogodišnjeg SP. Može se polemisati o rediteljkinoj tezi da je Sultanina "zlost" posledica klasne neosvešćenosti i rodne potlačenosti, to jest, da je jedini dosegljivi izlaz iz toga uzimanje sredstava vršenja nasilja pod svoju kontrolu, ali ono što je nesporno jeste pozorišna snaga i upečatljivost ove kratke predstave izvajane kao u jednom, brzom i preciznom potezu, glumački zahtevne a odlično izvedene, vizuelno fascinantne, sa odličnim rešenjem u vidu maski koje umesno "prenaglašavaju" skučenost kodifikovanog graždanskog sveta u kojem protagonisti obitavaju. Mladi subotički glumački ansambl zaslužuje posebne čestitke, svi redom, a malo više od drugih Milan Vejnović.
Rediteljski laureat Kokan Mladenović, nedavno sramnom odlukom tadašnjeg žirija zakinut za nagradu za režiju predstave Na Drini ćuprija, ovaj je put "obeštećen" za režiju Karoline Nojber, po motivima istoimene drame Nebojše Romčevića, a u izvođenju banjalučkog Narodnog pozorišta (iz nekog razloga, pozorište drugog najvećeg bosanskohercegovačkog grada je postalo "pretplaćeno" na gostovanja na Pozorju; je li to nešto sporno? Ma nije, ali to vam je kao sa scenama seksa u "ozbiljnoj" umetnosti: dobro je ako i kada ima umetničko pokriće…); nije u ovoj predstavi ostalo baš mnogo od tog komada, tek kostur priče o nemačkoj glumici iz osamnaestog veka, koja je nastojala da među savremenike zablesavljene narodskim (danas bi se reklo: populističkim) junakom Hansvurštom i njegovim prostačko-prdežnim smatranjima i poduhvatima unese duh umetničkog promišljanja čoveka i sveta. S tragičnim krajem, naravno… Kokan to, u svom već poznatom, i na boljim primerima viđenom maniru, neposredno jukstapozicionira s tzv. našom stvarnošću, tražeći ne samo od ansambla, nego i od gledaoca udobno ušuškanog u mraku da izađe iz komforne zone i osvesti se kao građansko biće saodgovorno i za pozorište i za celokupnu stvarnost koja ga okružuje. Plemenit cilj, čestit napor solidnog banjalučkog ansambla, vrlo korektan umetnički rezultat, samo što se na ovoj predstavi – utoliko pre što to pojačava kontrastiranje s Urbanovim predstavama – bolje vidi i stanovita "ugrađena" limitiranost ove poetike, bar onda kada ova ne radi punom parom, nego – kao ovde – pretežno rutinizira na iskustvo. Hoće se reći da ova borba protiv "Hansvuršta" danas i ovde deluje pomalo kao samoizvučena za perčin, veoma pazeća da, kukumavčeći pretežno o odviše opštim ili pak o sporednim temama ne dirne u stvarne tabue: simpatično je prozivati političare poimenično, ali koga još boli bilo šta za nekog Šešelja, ili za "premijerku" (ne, nije Brnabić nego jedna isto tako bledunjava i nevažna iz Banjaluke); hej, raja, zar Dodik Mile nije malko veći, važniji i opasniji Hansvuršt?! Kao i Vučić, uostalom. Ili, slatko je apstraktno prozivati fenomene, pa reći "nacionalizam je Hansvuršt"; sasvim tačno, ali sorry, šta je onda Republika Srpska, ako nije tvorevina nastala brutalnom oružanom primenom baš tog Hansvuršta?! I to ne u 17. veku nego za naših života (što nas čini saodgovornim); evo, ja sam 27 godina stariji od nje. Šta je, uostalom, to Renomirano Pozorište koje se nije stidelo da u skladu s otvoreno diskriminativnom politikom tog neupitnog, sakrosanktnog Hansvuršta kojim-se-nećemo-baviti prilagodi svoje ime i implicitno se odrekne svojih boljih tradicija?! A ako se o tome ne može, ne sme ili ne želi govoriti, onda je stvarno bolje i o svemu drugome ćutati, ili poput veselog Hansvuršta prdeti. Od prdenja još niko nije umro, što se za sredstva primenjena u stvaranju ovog brižljivo nespominjanog Hansvuršta ne bi moglo reći.
O Petrijinom vencu Dragoslava Mihailovića u režiji Bobana Skerlića (Atelje 212) ovde smo već pisali; to je predstavnik bolje strane "tradicionalnog" teatra, utoliko mu je mesto na Pozorju neupitno, baš kao što ne bi bilo nenadoknadiva šteta ni da je izostavljen; svakako nam je drago što je žiri prepoznao ono što smo na ovom mestu utvrdili posle premijere: da je ovom predstavom Jovana Gavrilović ušla u, fudbalski rečeno, "najviši rang takmičenja", pa nek’ sad vidi šta će.
Na onoj drugoj, tamnijoj strani tradicionalnijeg teatra našla se predstava Kozocid po tekstu i u režiji Vide Ognjenović, u produkciji Gradskog pozorišta Podgorica. Da sam ovu predstavu gledao, recimo, na njenoj matičnoj sceni, rasterećen od festivalskog konteksta, možda bi utisak o njoj bio povoljniji; ovako, samo sam jadikovao pomišljajući ko je sve mogao da se nađe na Pozorju umesto ovog galimatijasa tobož’ smiješnih zavičajnih akcenata (čuj mene – tobož: a dobar deo dražesne publike se iskida od smeja!), izanđalih slika našeg mentaliteta i revije "društvenokritičkih" opštih mesta i k’o biva metaforičnog obračunavanja sa "našom sadašnjošću" kroz paralele i aluzije (kao da smo se vratili u olovne sedamdesete?), kroz namigivačka poređenja s vremenom neposredno posleratnog "boljševičkog" terora, njegovih apsurda, preterivanja i zastranjenja. Posle pet ili deset minuta predstave gledalac shvati da se obreo u klopci u vidu vremeplova, da su ga u njoj zaključali i bacili ključ, da prisustvuje nečemu što ponajviše liči na pozorišni rimejk neke crno-bele TV drame Televizije Titograd iz 1972, sa samih njenih početaka. Žao mi je što je čestita i divna i po toliko toga dragocena Vida Ognjenović potpisala ovo, žao mi je što ne mogu da podelim hinjeno oduševljenje onih koji su, pozajmivši maske služinčadi iz Ivine predstave, prilazili da joj čestitaju, ali još mi je žalije što se ovaj mrtvosani teatar iz kojeg se više ne može iscediti ni kap stvarnih i stvaralačkih životnih sokova obreo u kontekstu koji je samo naglasio njegove neotklonjive nedostatke. A onda tu još i žiri "zasoli" dodeljujući Kozocidu nagradu za dramski tekst, taj famozni, fetiš-pozorijanski domaći dramski tekst, u godini u kojoj smo na festivalu videli uprizorenje sjajnog teksta Tanje Šljivar i solidnog teksta Maje Pelević, obaška što nismo videli, a trebalo je, novu Biljanu Srbljanović, Milenu Marković, Stašu Bajac?! Mislim, kad smo već kod žena i pobune… A za sve to bar nije "kriva" Vida Ognjenović, jer i najbolji imaju pravo na umetničke promašaje i nedomašaje, ali ih od njih ne treba "štititi" tako što ćemo se praviti da ih ne vidimo. Naposletku, nije li Pozorju dosta i previše jedan Dušan Kovačević?! Dakako, mislim na ovog sadašnjeg, slučajnog imenjaka autora Maratonaca i Balkanskog špijuna.
Napokon, Pelević i Šljivar. Bolivud (tekst i režija Maja Pelević, produkcija Narodno pozorište) je iz nekog razloga postao ljubimcem naše teatarske (teatrološke, zapravo) čaršije, vuku ga s festivala na festival, praveći, čini mi se, sve medveđiju uslugu jednoj razigranoj i šljaštavoj predstavici koja nije bez svojih momenata, jednom kabaretoidnom tekstu koji nije bez iskričavosti, ali koji kao teatarski projekat u celini i celosti ne dobacuje mnogo dalje od korektnog repertoarskog pozorišta s, doduše, nešto ljućim začinima, tako da se nevinijem gledaocu učini da će fakat biti da evo upravo gleda taj famozni "društveno-kritički teatar" iako se sve svodi na variranje benignih opštih mesta globalne salonske levice o zlom neoliberalnom kapitalizmu koji je došao po naše duše i po Našu Kulturu, s posebnim osvrtom na pozorište, koje bi da budzašto kupi i onda raskući. Iju, Pozocid, takoreći… Ali dobro, Maja Pelević je produktivna autorka, napisala je već dosta toga boljeg, i tek će napisati. Ako se ne odmetne u šumu, možda s Jovom Bakićem.
Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke možda je i ponajbolji komad koji je napisala mlada i već onoliko zapažena i nagrađivana Tanja Šljivar. Komad, nažalost, još nije doživeo milost uprizorenja na jeziku na kojem je napisan (pozorište iz njene rodne Banjaluke kanda ima preča posla? O beogradskim da i ne govorimo), ali je barem objavljen u zagrebačkom časopisu Kazalište, tako da je izvornik ipak dostupan zainteresovanima. Bizaran i do kraja nerazjašnjen slučaj ekskurzije s koje se navodno šest trinaestogodišnjakinja iz jednog bosanskog mesta vratilo u "drugom stanju" (kolektivna trudnoća – nije li to paranormalan fenomen dostojan naličja tzv. balkanskog patrijarhata?) i svečano odbilo da se u vezi s tim oseti krivim ili šta već, Tanji je Šljivar poslužio za sjajnu, inteligentnu, duhovitu, rezantnu, ironičnu, britku vivisekciju tzv. sredine i njenih zabluda, ograničenosti i licemerja, svih velikih narativa Države, Škole i Crkve i ostalih represivnih institucija za kontrolu ljudske, naročito ženske, a još naročitije devojačke seksualnosti – i svega drugog, uostalom. Hoćete inteligentnu i dramaturški moćnu žensku pobunu – pa, evo je! Sedmoro glumaca tzv. omladinske sekcije Dojčes teatara iz Berlina (elem, i tri momka igraju trudne devojke), s režiserkom Salome Dastmalchi, komad je poletno, mladenački srčano iznelo na scenu, bez nekih posebnih bravura – za koje, naposletku, većinom još i nisu kadri, ali s onom predanošću i preciznošću koja odlikuje nemački teatar. Nema se mnogo toga, dakle, zameriti ovoj produkciji, još manje tome što smo je videli na Pozorju – naravno da je trebalo. Samo, ja sada ipak nekako očekujem da negde gde se pozorište igra na našem jeziku, dakle bilo gde od Varaždina do Vranja i od Zenice do Podgorice, vidimo domaću inscenaciju ovog komada.
I to je otprilike bilo to… Ah da, ove se godine iz "prostornih" razloga neću opširnije osvrtati na "Krugove", zato tek ovoliko. Itaka Petera Zavade i Armina Sabo-Sekelja, u režiji Kriste Sekelj i produkciji Katona Jožef sinhaza iz Budimpešte beskrajno je duhovit "ženski" komentar na "muški" odisejevski princip, garniran veštim obrtanjem svih mogućih "klasičnih" pretpostavki naglavačke, a sve to u sjajnom, dramsko-mjuzikalskom ključu za koji se mađarski teatar odavno specijalizovao. Nije ovo, dakako, Šilingov Blackland, ali je deo iste, moćne teatarske kulture. Puppenhaus. Kuracja Magde Fertač u režiji Jeržija Pjaskovskog, produkcija TR Varšava, snažno je, na tankoj granici dekadentnosti i morbidnosti, stilizovana priča o (ne)izrecivosti užasa, o (auto)cenzuri sećanja, o (ne)relativnosti grešnosti i pravedništva, u kontekstu rata, okupacije, nacizma, logora, Holokausta, ali i posleratnih "stilizacija" istine ili pak njenih zloupotreba: od prinudne prostitucije u logoru, preko problema umetničke "kolaboracije" do mesta opresirane gej potkulture u takvom svetu. Interesantno: obe predstave iz "pravog" inostranstva dolaze nam iz srednjoevropskih zemalja poznatih/zloglasnih po autoritarnim desničarskim vladama i kulturnim politikama. Da je slučajno, nije, da je znakovito i opominjuće, jeste. I najzad: Kiklop. Po mnogo čemu najbolji roman hrvatske književnosti, svojevremeno uprizoren u HNK Zagreb, u režiji Koste Spaića, s Radetom Šerbedžijom kao Melkiorom Tresićem. Velika, formativna predstava za mnoge, uključujući i autora ovog teksta. Naravno da Saša Anočić i DK Gavella nisu imali šanse protiv visokog zida ovakvih poređenja i implicitnih očekivanja. Naravno da ovaj Kiklop nije – onaj Kiklop, i to je u redu. Nevolja je što ovaj Kiklop nije ni nešto drugo, u dovoljnoj, i dovoljno upečatljivoj meri, nego je jedan zamašan, kabast, na mnogim mestima sasvim dobar pozorišni projekat, koji se kao celina ipak ne drži bog zna kako čvrsto, nego nam se rasipa pred očima, leluja, nestaje, vraća se, pa opet… i naposletku ne domašuje do nas, samo nas pošašolji pa zamine. Franjo Dijak je glumac kojem baš ništa ne fali, ali on, zaboga, nema melkiorovsku harizmu, a Anočić je još manje za Maestra, i tako dalje. A opet, vredelo je gledati, i treba čestitati na čestitom pokušaju, nije to mali zalogaj, ko ne veruje – neka proba.
I, šta je još bilo na Pozorju? Trista čuda, ali nema više mesta. Kiša je stalno padala, večernja prohladnost je ulazila u kosti, lipa je sveudilj mirisala, devojke su se uvukle u martovske komplete, Trema je radila, ketering je bio dob… (zatamnjenje)