Poslednju epizodu "Igre prestola" samo u Americi je gledalo 19,3 miliona ljudi. Verovatno je prošlog vikenda postavljen rekord u globalnoj gledanosti jedne TV serije. Inače, bio je to dugo očekivani kraj osme sezone serije HBO-a koja je postala svojevrsni kulturološki fenomen. Gotovo da je bilo sramota reći kako niste obožavalac i fanatični gledalac, jer ste rizikovali da budete shvaćeni kao priglup ili površan konzument koji ne shvata "dubinu odnosa i radnje" koju nosi priča Džordža Martina. Od 2011. serija je neprekidno dobijala na popularnosti, a autori serije David Beniof i D.B. Vajs našli su se pred neverovatno teškim zadatkom da ovu mamutsku sagu privedu kraju.

Autor priče je možda najtačnije žanrovski opisao potku kao "srednjovekovni realizam" koji u priču unosi minimum fikcije. Dakle, u epsku sagu o borbi za vlast u feudalnom okruženju dodate zmajeve i kao da ste jednoj strani u ratu dali atomsku bombu. Tu je i pitanje Univerzalnog zla koje predstavlja opštu opasnost za čovečanstvo, što je takođe čest motiv epske fantastike. Zato odmah na početku moram reći da je za mene najveća vrednost "Igre prestola" potvrda da postoji univerzalna potreba ljudi za bajkama. Ostajemo, dragi moji, celog života deca koja iznova traže da im se pričaju strašne priče ne bi li rasterali naše najdublje, arhetipske strahove.

Poređenja sa sličnim televizijskim i filmskim serijama možda će nam olakšati posao u razumevanju fenomena "Igre prestola". Možda ću sada fanovima zvučati blasfemično, ali najveći broj gledalaca serije pratio je radnju i odnos likova po modelu sapunice. U tom smislu je moguća paralela sa, recimo, "Sulejmanom Veličanstvenim", gde ste mogli da vidite intrige, borbu za vlast, erotiku i ratove. Izvinite, dragi posvećenici, ali ako Sulejmana zamislite u produkciji HBO-a, dobićete "Igru prestola", tim pre što je autor priznao da je za delove svog sveta uzimao istorijske priče od Rima sa Hadrijanovim zidom preko italijanske renesanse, do Ratova ruža. Otomanska imperija je u sebi sadržavala više od polovine tadašnjeg sveta, sa neverovatnom koncentracijom moći.

Međutim, osim paralela sa sapunicama, nužno poređenje je i sa serijalom "Gospodar prstenova" i Tolkinovim univerzumom. Žanrovski, "Igra prestola" je drugačija po svom formatu, jer je par ekselans TV serija. To je dalo mogućnost razrade likova, priče i odnosa do neverovatnih detalja, što je svakako donelo kvalitet seriji. Ipak, osim borbe za moć, koja se pojavljuje kao motiv u najpopularnijim američkim serijama ("Kuća od karata", "Milijarde"), "Igra prestola" nam otkriva jedan arhetipski pogled na svet, pa i nas u njemu.

Za razliku od Orka, dehumanizovanih bića pod vođstvom zlog čarobnjaka Sarumana, univerzalno zlo je u ovoj seriji armija Belih hodača, zombija, koje predvodi Noćni kralj, što nas opet vraća na popularni TV serijal "Walking dead". Oba čarobnjaka ubija žena, kao antipod muškoj borbi za moć i vlast. Insignije ili tačnije izvor te nekontrolisane, apsolutne moći koja tera ljude u ludilo destrukcije jesu Gvozdeni presto ili Prsten moći. Gvozdeni presto zmaj Drogon spali, dok Prsten nestaje u vatri Mordora. U oba slučaja, dakle, imamo ritual pročišćenja vatrom.

Ponavlja se i motiv kraljevskih loza, prava na presto, ali i poimanje granica "civilizacije". Osim onih koji su predstavnici "Zapada" pojavljuju se i narodi sa "oboda" poput plemena Dotraka ili Divljana sa druge strane zida.

Da li zbog lokacija snimanja ili sukoba naroda, raspad SFRJ može biti mentalna paralela za neke od naših fanova "Igre prestola". Scena rušenja Dubrovnika neumitno je nametala poređenja zbog žrtava i vojnih dejstava JNA. Igra prestola se odvija u feudalno doba, dok kraj serije nagoveštava da bi buduće vladare birale aristokrate – nešto kao demokratija u Mletačkoj republici. Napušta se nasleđivanje po krvnoj liniji i uvodi se daleki nagoveštaj budućih izbora. Ta tranzicija je takođe asocijacija na raspad SFRJ kada se jednopartijski sistem transformisao u nacionalne kvazidemokratije i doktrine krvi i tla.

Ako mene pitate, u krvavim sukobima na Balkanu paralela je i Armija mrtvih (što se ponavlja od "Gospodara prstenova"), kada se leševi koriste u dobijanju političkih poena, kroz uloge krvnika i žrtve. Na kraju, finale "Igre prestola" poklopilo se sa finalom Final Foura, pa je čak i Željko Obradović slikan u kozplej formi. Ja sam, ruku na srce, ipak zbog trenerskih uspeha u Turskoj prvo asocirao na Sulejmana.

Postoji i globalni fenomen razočaranja krajem serije. Ponekad taj bes liči na razočaranje posle prekida ljubavne veze, jer ljudi govore o "godinama koje su posvetili seriji" da bi im neko u poslednjoj sezoni "sve pokvario". Prihvatiću da sam površan i plitak, pa ću reći kako meni sve izgleda vrhunski izvedeno, bilo kroz sada već antologijske slike finalnih borbi, dramaturških i rediteljskih rešenja i poruke kraja serije. Zato se potpuno slažem sa mišljenjem Stivena Kinga od koga se očekivalo da "aminuje kraj". On je na društvenim mrežama napisao: "Voleo sam ovu sezonu ‘Igre prestola’ uključujući i Deni koja rasturi Kraljevu Luku. Bilo je dosta negativnih komentara u vezi sa krajem, ali mislim da je to samo zato što ljudi ne žele IKAKAV kraj, ali znate kako se kaže: sve dobre stvari…"

Tu počinju reprize.