U stanu nedovršene zgrade u Cerskoj ulici u Beogradu, Emilija Grujić se trudi da ostane sabrana. Još malo pa će da otkuca 14 časova, izvršitelji su najavili dolazak. Želi da veruje da je ipak neće "deložirati", to jest, prosto rečeno, izbaciti iz stana na ulicu. U znak podrške i solidarnosti, tu je nekoliko prijatelja, advokat i desetak aktivista pokreta "Krov nad glavom", nastalog 2017. godine. Devetogodišnje dete ove samohrane četrdesetogodišnje majke samo što se nije vratilo iz škole – rođak je otišao po njega. Ker histerično laje, oseća naelektrisanu atmosferu…

A onda je pristigao bravar i parkirao se ispred zgrade, otkucalo je 14 časova. Veći deo društva izlazi u hodnik da dočeka izvršitelje ne bi li ih sprečili da uđu.

Čuju se odlučni koraci.

"Dobar dan, ja sam Bojan Kostić, došao sam da izvršim iseljenje gđe Emilije Grujić."

Nakon kratkog razgovora sa advokatom i konstatacije da Centar za socijalni rad nije prisutan, isti odustaje i nalaže Emiliji da mu se što pre javi ili će sledeći put doći sa policijom i ostalim "pratećim službama".

U stanu se ponovo diše i osmišljavaju sledeći koraci, ali omča ostaje oko vrata, pogotovu što izvršitelji dolaze i nenajavljeno. Emilija Grujić navodi da je kupila stan 2008. godine od investitora Nenada Filipova i da je jedina isplatila celokupnu sumu. Međutim, investitor je nestao, a pojavio se izvesni Boris Samardžić, po Emilijinim tvrdnjama vlasnik menjačnica, firme Taurus i brojnih džipova, koji tvrdi da je on vlasnik svih stanova. Na prvom stepenu Emilija je dobila, kao i presudu na apelacionom, te se vratila u stan. Ali, Kasacioni sud je vratio ceo slučaj na početak kako bi se utvrdilo ko je vlasnik zgrade, te naložio da Emilija i njen sin izađu iz stana…

BORBA PROTIV SIROMAŠNIH UMESTO PROTIV SIROMAŠTVA

Ovakvih slučajeva koji kao da su iskočili iz nekog Kafkinog ili Orvelovog romana ili režije à la Matrix, danas je u Srbiji sve više i sve su češći.

Nepravedne odluke pravosuđa, sumnje da su donete "preko veze", nagomilani dugovi, krediti u švajcarskim francima, restitucija, dug trećem licu, dvostruke, trostruke prodaje stana… Situacije su šarene, ali imenitelj isti, kao i rezultat da sve više ljudi ostaje bez krova nad glavom. Država se više ne smatra odgovornom za svoju socijalnu ulogu, mehanizmi institucionalne solidarnosti jednostavno su nestali. Čak i kada su maloletna deca u pitanju. Kao da su se najgora proročanstva naučne fantastike ostvarila.

"Ostala sam bez doma i bez domovine jer se ova država ne bori protiv siromaštva nego protiv siromašnih", rezimira Julijana Terek, deložirana 2017. godine iz svog ateljea u kome je radila i živela 25 godina, sa svojim sinom.

Julijana Terek je još jedna samohrana majka na koju se okomio sistem. Malu drvenu baraku, zavedenu u katastru kao njiva, u ulici Vile Raviojle bb, a u stvari Bulevara kneza Karađorđevića 29 na Dedinju, prvobitno je dobila od Republike Srbije u doba Jugoslavije na korišćenje bez naknade. Ugovor je promenjen, pa je kasnije iznajmila isti prostor od Mesne zajednice uz minimalnu naknadu. Nakon toga se vlasništvo prebacivalo sa Opštine Savski venac na Poslovni prostor, pa opet na Opštinu, pa opet na Mesnu zajednicu, a svaki put se cena povećavala.

"Dnevna soba vila i vilenjaka bila je čarobna igraonica i mesto gde smo šili, iznajmljivali i prodavali kostime", kaže za "Vreme" Julijana Terek, po struci slikar i keramičar. "Do svetske ekonomske krize uspevala sam ne samo da plaćam, nego sam u tu baraku ulagala sve što sam zarađivala i čak se bavila humanitarnim radom. Ali posle je zakup postao nerealno visok, usudila sam se da se žalim pa je cena još više povećana i onda su se dugovi nagomilali. Nastala je tortura. Upadali su bez naloga sa policijom, vređali, čak dva puta je podmetnut i požar. Iscrpe tako čoveka pa ga na kraju izbace jer su potraživanja milionska", priča Julijana. Jednog četvrtka te 2017. godine izvršitelji su došli i dali nam rok do ponedeljka da se iselimo. Već sutradan, u 7 ujutru, vratili su se i nasilno izbacili sina i mene iz kreveta na ulicu."

Danas je prostor sablastan. Ušuškana među borovima i platanima, baraka se urušava. Samo su vrata i katanci novi. Fasada sa crtežima dece koja je krasila "Vilu vilenjaka" prekrečena je u belo kako bi se izbrisali tragovi nekadašnje bajke. Kroz prozor se vide preostale zvezdice i slike radosne kostimirane dece na plafonu i zidovima, a na podu su pobacane i polupane stvari kao nakon zemljotresa. Loza je osvojila prozore, a u dvorištancetu tu i tamo izviri neka gumena maska životinje ili čarobnjaka.

"Nit ko glođe, nit kome daje", žali Julijana, koja danas živi kod prijatelja, neprijavljeno, da im ne bi pravila probleme. Penziju nema iako je uplaćivala u fond. Može da je dobije tek kad napuni 62 godine, sada ima 60. Stari klijenti su se razbežali kada su je videli na televiziji, okruženu policijom. Gotovo da ne izlazi u strahu da ne bude privedena. Jedan službenik joj je rekao da bi mogli da je deportuju. Nije rekao gde! Centar za socijalni rad je i njoj, kao i Emiliji, rekao da država nije predvidela slučajeve kao njen. Nasmejali su se kada je iznela ideju da joj ponude neki društveni prostor u jednom od mnogobrojnih napuštenih sela da živi i bude društveno korisna. Sin je otišao da živi kod oca, ostalo mu je šest ispita da završi fakultet.

OGOLJENA BRUTALNOST

Na pitanje koliko ljudi je trenutno u Srbiji u opasnosti da se pojavi izvršitelj i da budu iseljeni, Isidora Petrović iz Udruženja Krov nad glavom, iznosi rezultate Studije Republičkog zavoda za statistiku koja pokazuje da se svaki četvrti stanovnik Srbije nalazi u riziku od siromaštva – te je minimalno toliko ljudi u opasnosti da im se na vratima pojavi izvršitelj. Uz to, od devedesetih godina u Srbiji vlada kriza stanovanja, tako da podaci Eurostata pokazuju kako 17 odsto stanovništva u Srbiji spada u grupu pogođenih ekstremno teškim uslovima stanovanja (velikim delom zbog preopterećenosti troškovima stanovanja). Pritom, zvanična statistika nije pouzdana jer Ministarstvo pravde i Komora izvršitelja imaju interes da svaki broj smanje ili relativizuju. Naime, u podacima koje prikazuje Komora izvršitelja, izvršavanje na nekretninama je predstavljeno bezličnim brojem od 3736 predmeta, sa naglaskom da se radi o svega 1 odsto od ukupnog broja izvršenih predmeta. To znači da se nesreća više od tri hiljade porodica minimizira tako što se prikaže kao 1 odsto.

"Otkad je nastala Združena akcija Krov nad glavom, sprečeno je prinudno izbacivanje na ulicu preko 150 porodica, a samo tokom 2019. organizovano preko dvadeset odbrana, pošto su se nakon zimske pauze iseljenja intenzivirala. Tokom praznika, Komori izvršitelja nije odgovaralo da se u medijima pojavljuju slike kako izbacuju ljude na sneg, čime bi se do kraja ogolila njihova brutalnost", navodi Isidora Petrović.

Međutim, organizovane odbrane, to jest privremeno odlaganje iseljenja su mač sa dve oštrice jer izvršitelji porodicama naplaćuju zastrašujuće visoke troškove izvršenja. Tako je Dobrila Petrović, penzionerka deložirana iz svog stana u Njegoševoj ulici, na Vračaru, u Beogradu, u jesen 2017. godine, sa ćerkom i dvoje unučadi od 2 i 6 godina, prinuđena da po svoj prilici do kraja života dve trećine svoje penzije od 40.000 dinara isplaćuje izvršiteljki Mirjani Dimitrijević, poznatoj po svom surovom a i isplativom pristupu. Naime, tokom 2019. godine, ova profesionalna uterivačica dugova, prema podacima Agencije za privredne registre (APR) ostvarila je prihod od 95 miliona dinara, i broji 35 zaposlenih.

"Posledice surovog javno-privatnog partnerstva između izvršitelja s jedne strane i banaka, tajkuna i drugih tranzicionih pobednika s druge, jeste to što sve veći broj ljudi strepi da ostane bez krova nad glavom. Država je praktično otvorila sezonu lova na najugroženije i najsiromašnije građane. U zemlji najveće nejednakosti u Evropi, u kojoj su troškovi života u odnosu na primanja skandalozno visoki, delegiranjem tolikih nadležnosti izvršiteljima je praktično započet rat protiv siromašnih u kome se država jasno stavila na stranu najmoćnijih. Umesto da rešava stambeno pitanje svih svojih građana, pre svega socijalno najdepriviranijih, država praktično proizvodi beskućništvo", smatra Isidora Petrović.

DOŽIVOTNO ROPSTVO

Dobrilu Petrović su komšije, prijatelji i aktivisti "branili" od izvršiteljke Dimitrijević. I od Centra za socijalni rad koji je pretio da će uzeti decu ako ne izađe iz stana. Pokušali su i da ubede policiju da poštuje privatnost i dostojanstvo dok ubrzano pakuje svoje lične stvari. Ali, sila Boga ne moli. Unuka su gurnuli pa je pao i tako polomio svoj prvi zub. Kako bi utišali javnost, čelnici Grada Beograda su im obezbedili privremeni smeštaj godinu dana.

"Čim su prošli izbori, izbacili su nas", kaže Dobrila. Danas ona, ćerka i mala deca plaćaju stan 160 evra mesečno, na Karaburmi. Prozori se raspadaju, buđ napada zidove, mravi na sve strane, plakara i polica nema, malo postojeće odeće, obuće i ličnih stvari stoji u kutijama. Ćerka zaradi pomalo davanjem časova engleskog jezika, ali nedovoljno. Otac dece koji radi u obezbeđenju jednog elitnog beogradskog hotela odvaja 6000 dinara mesečno.

"Jedva smo upisali stariju u vrtić jer nemamo prebivalište, za rekreativnu nastavu nemamo, a za ručak su juče deca jela prženice", priča nam ova znatno omršavela bivša lekarka i zdravstveni vaspitač u Domu zdravlja Voždovac, jedva se uzdržavajući da ne prsne od muke i nemoći. "Kada mi je muž preminuo 2006. godine, život mi se pretvorio u pakao",

Davne 1945. njena svekrva, zaposlena u Ministarstvu finansija, zamenila je manji stan koji je dobila od Ministarstva u ulici Koče Kapetana i manji stan u Makenzijevoj koji je njena porodica posedovala pre rata, za veći od 88 m2 u Njegoševoj. Ugovor sa opštinom čuva. Na požutelom papiru piše: "Narodno oslobodilački odbor IV reon, Stambeni odsek, br. 12 555, 1945." Nakon smrti svekrve, muž nasleđuje stanarsko pravo. Međutim, posle njegovog napuštanja ovog sveta, pojavljuje se Dejan Sinadinović, jedan od naslednika predratnog vlasnika njihovog stana, nacionalizovanog 1945. godine, kao i cele zgrade, i traži restituciju. Po Dobrilinim rečima, on je dobio društveni stan na Novom Beogradu i po Zakonu bi trebalo da taj ustupi da bi ušao u svoju privatnu svojinu, ali nije. Dodatno je nasledio još jedan stan u Njegoševoj, prijavljen je na trećoj adresi, a poziva se da živi na četvrtoj.

Prvi opštinski sud donosi rešenje u korist Dobrile, ali Osnovni sud odbija, kao i Apelacioni. Viši sud ipak odlučuje da izvršitelj nema pravo da joj oduzme dve trećine penzije, ali igrom "slučaja" ili "uticaja" drugi Predsednik veća istog Višeg suda potvrđuje da je zakonito. Iako Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture donosi mišljenje 2017. godine da su Dobrila i članovi njene porodice nosioci stanarskog prava, Dobrila je beskućnik "u doživotnom ropstvu", kako kaže, jer duguje 36.000 evra što izvršitelju zbog "troškova", što vlasniku stana koji potražuje 22.000 evra jer je koristila stan četiri godine nakon smrti njegovog oca.

Na pitanje Dobrile da li država može da joj pomogne, Gradski sekretar za socijalnu zaštitu Nataša Stanisavljević odgovorila je: "Smestite se u prihvatilište za odrasla lica, decu dajte u Zvečansku u centar za nezbrinutu decu, a majka dece nek se snađe".

BEZ PRAVDE I ZAŠTITE

Ostvarivanje socijalnih prava građana, dakle, prepušteno je surovom tržištu.

"Međutim, na tom ‘tržištu’ se takmiče potpuno nejednaki akteri, pa tako danas investitorski urbanizam buja, ali nekretnine poseduje veoma mali broj ljudi. Još početkom devedesetih država je praktično dozvolila pljačku stambenog fonda kroz privatizacijski blickrig društvenih stanova stečenih u jugoslovenskom socijalizmu. Nakon toga je usledila faza pranja novca i legalizacija privatizacijske pljačke. Od ekonomske krize 2008. godine na delu je finansijsko disciplinovanje stanovništva", insistira Isidora Petrović.

Ovu oblast reguliše nekoliko propisa, od Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, preko Zakona o opštem upravnom postupku (za iseljenja koja se vode pred organima uprave), preko Zakona o parničnom postupku i Zakona o izvršenju i obezbeđenju (postupci koji se vode pred sudovima). Danilo Čurćić, programski koordinator organizacije A11-Inicijativa za socijalna ekonomska prava, podvlači da nijedan od ovih propisa ne sadrži eksplicitne odredbe kojima bi se garantovala zaštita od iseljenja, niti se u praksi pokazao kao dovoljno efikasan za pružanje potpune proceduralne zaštite prava lica koja se iseljavaju, kao i garancije da se iseljenja sprovode samo u slučajevima kada su ona "poslednja opcija". Pored toga, ne postoje ni eksplicitne odredbe kojima se licima koja su iseljena garantuje da će im biti obezbeđen adekvatan alternativni smeštaj.

Iz ovih razloga septembra 2018. godine pokret Krov nad glavom je, zajedno sa udruženjem potrošača i bankarskih klijenata Efektiva, tražio moratorijum na sprovođenje Zakona o izvršenju i obezbeđenju, uvedenom 2011. godine, a izmenama 2015. godine proširena su ovlašćenja izvršitelja. Pokret je takođe podneo predlog Ministarstvu pravde za izmene i dopune istog. Danilo Čurćić smatra da je minimum neophodnih zakonskih promena propis da se iseljenje ne može sprovoditi kao mera izvršenja u postupcima u kojima se izvršni dužnici iseljavaju iz jedinog smeštaja koji imaju, ili alternativno da se u tim slučajevima mora obezbediti adekvatan alternativni smeštaj od strane države.

"Pored toga, imajući u vidu praktičnu nemogućnost zaštite prava u ovim postupcima i veliki broj postupaka u kojima se sprovode iseljenja da bi se tek nakon iseljenja zahtevala zaštita koju pruža Ustavni sud, praksa ovog suda bi morala da se unapredi, posebno u postupcima u kojima se zahteva odlaganje izvršenja odluke na osnovu koje se sprovodi iseljenje do okončanja postupka pred Sudom", iznosi Čurčić.

U ovom trenutku, građani bez krova nad glavom ne mogu da se obrate ni međunarodnim institucijama. Naime, bivša Jugoslavija potpisala je Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji u čl. 11 garantuje pravo na adekvatno stanovanje, kao deo prava na adekvatan životni standard. Ovaj propis jeste pravno obavezujući za Republiku Srbiju. U Opštim komentarima 4 i 7 Komiteta, koji se odnose na pravo na adekvatno stanovanje i na prinudna iseljenja propisuje čitav niz obaveza koje stoje pred državama u postupcima iseljenja. Ove obaveze odnose se kako na pitanje konsultacija sa ljudima koji se iseljavaju, preko obezbeđivanja da se iseljenja sprovode samo kao "poslednja opcija", kada ni jedna druga nije dostupna za razrešavanje spornog pitanja, pa sve do obaveze obezbeđivanja adekvatnog alternativnog smeštaja koji zadovoljava čitav niz kriterijuma, od priuštivosti, preko pravne sigurnosti stanarskog statusa, pa sve do pristupačnosti i toga da je on priključen na osnovnu infrastrukturu. Ali Republika Srbija odbija da ratifikuje Opcioni protokol koji garantuje mogućnost građanima da se, nakon iscrpljivanja svih raspoloživih efikasnih pravnih sredstava u svojoj državi, obrate za zaštitu svojih ekonomskih i socijalnih prava (samim tim i prava na stanovanje) Komitetu Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava.

Nacrt Ministarstva pravde koji vodi Nela Kuburović, sa izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, objavljen 10. maja, ne pominje zahteve i predloge beskućnika, pokreta Krov nad glavom i organizacije A11. Dapače, izmene pojačavaju represivne mere protiv ugroženih porodica, aktivista i solidarnih građana. Predviđene su novčane kazne za one koji se protive izvršenju, a policija dobija ovlašćenja da primeni silu. Takođe se ne pominje predlog da se nadležnost za predmete izvršenja na nekretninama poveri isključivo sudovima, kako je to regulisano u Sloveniji, i na taj način zaustavi prepuštanje građana izvršiteljima čiji je cilj lični profit. Najvažnije, predlog da se izvršenje ne može sprovoditi na nepokretnosti koja ima funkciju doma nije uvršten, a perspektiva da će država da se posveti opisu svojih nadležnosti i zaštiti svoje socijalno ugrožene građane se ni ne nazire.

Rasprava ovog nacrta otvorena je do kraja maja. Ishod će uticati na to da li će Srbija i dalje deliti sa Kiprom poslednje mesto po kvalitetu stanovanja u Evropi, da li će da raste broj ljudi koji svakog meseca bira da li da kupi lekove, hranu ili prvo plati stanarinu ili kredit, da li će država da nastavi da dozvoljava izvršiteljima poput Mirjane Dimitrijević da se nenajavljeno pojave i organizuju nasilno iznošenje na nosilima devedesetogišnje Mare Džanković na ulicu, dok joj je ćerka koja se protivi zarobljena u policijskom vozilu, kao što se to desilo 2. aprila. Sve zavisi koliko je društvo spremno da se bori za povratak solidarnosti kao osnovne vrednosti u međuljudske odnose, a time i u naše zajednice.

Za Isidoru Petrović "cilj je da se ljudi osnaže, nauče da sarađuju i da se ponovo izbore za svoja prava. To je prvi korak ka široj društvenoj promeni – sticanje svojevrsnog kolektivnog samopouzdanja i svesti da država i sistem služi nama, a ne samo mi njemu ".

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.