Informacija da je direktor Filmskog centra Srbije (FCS) Boban Jevtić podneo ostavku nekoliko meseci pre isteka mandata zbog prelaska na drugi posao, pobudila je znatiželju esnafa i tzv. kulturne čaršije i spekulacija ko će Jevtića naslediti na čelu ove nesporno značajne i uticajne institucije po srpski film i kinematografiju, i koje bi bile neposredne a koje dalekosežnije posledice ove njegove ipak ne sasvim očekivane odluke. S tim u vezi, inicirano ne bezrazložnim uverenjem da su pojedinci isključivi nosioci ideja i (ne)boljitka, u toku je gotovo kladioničarski ostrašćeno licitiranje imenima potencijalnih naslednika Bobana Jevtića.

Mi se time, naravno, nećemo baviti. Iskustvo nas naime iznova i iznova uči da je zapravo i na kraće i na duže staze gledano daleko značajnije šta će ta promena u nekom opipljivijem smislu doneti stanju stvari u srpskom filmu, onakvom kakav jeste u ovom trenutku. Jer i u ovom slučaju lako bismo mogli da se spotaknemo o sveprisutno pitanje kontinuiteta – nečega što nam je uvek preko potrebno. S tim u vezi, udarno pitanje u ovoj situaciji moglo bi, ako ne i trebalo, da bude: hoće li se tim sada neizbežnim dolaskom sveže krvi na vrh ove kuće krenuti put, kako to obično biva, dobrane dekonstrukcije/destrukcije ama baš svega što potpadne pod ruku ili oko, ili će se, kao mudrija i celishodnija, nametnuti opcija dodatnog osnaživanja, a potom i dorade onoga što se može podvesti pod konkretne primere dobre prakse u delovanju Filmskog centra Srbije od kraja 2015. godine do sada, u periodu kad je Boban Jevtić bio glavnokomandujući u timu FCS-a.

Argumenti u prilog tezi o napretku FCS-a su evidentni: u dobroj meri konsolidovan je anarhiji sklon kinematografski sistem u Srbiji, uvedena je i očuvana te nanovo uspostavljena zdrava konkursna dinamika (redovno održavanje konkursa za podršku filmskoj proizvodnji u svim ranije ustrojenim kategorijama, uz nekoliko novih: konkursi sa nacionalnom temom, za komercijalni film, debitantski celovečernji), zahvaljujući tome je na svim konkursima u tom periodu podržano 536 filmskih projekata različitih tipova i kategorija, srpski film je postao vidljiviji u festivalskom delu planete, nekolicina filmova je ušla u zvanične programe same vhuške svetskih filmskih fešti prve klase (Vlažnost Nikole Ljuce u Berlinu, Teret Ognjena Glavonića u Kanu, Šavovi Miroslava Terzića u Berlinu…), srpski projekti su ostvarili zapažene uspehe na sesijama koprodukcionog programa Eurimages (projekti filmova Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića, Mile Turajlić, Srđana Dragojevića, Dušana Milića…), kao i u nadmetanjima programa MEDIA – Kreativna Evropa, pokrenuta je akcija preddigitalizacije preostale mreže bioskopa u našoj zemlji, koja je, uz to, potpisala niz važnih ugovora sa srodnim filmskim institucijama u Francuskoj, Kini, Iranu, Grčkoj, Sloveniji. Pored toga, oživljena je i infrastrukturno potpomognuta proizvodnja dokumentarnih ostvarenja, a značaj i opravdanost tog zahvata oličeni su, između ostalog, i u trijumfu Mile Turajić na festivalu IDFA sa filmom Druga strana svega, na konkurse FCS-a za podršku proizvodnji manjinskih srpskih koprodukcija iz sesije u sesiju prijavljivali su se projekti uvaženih evropskih rediteljskih imena kao što su Aleksej German mlađi, Šarunasa Bartasa, Kristi Puju, Stefan Komandarev, Angela Šanalek…, srpski film je bivao u posebnom i zvaničnom fokusu nekoliko referentnih evropskih festivala (Nion, Lokarno) i, što je možda najvažnije, bioskopska publika je krenula da se vraća srpskom filmu te smo od prošle jeseni svedoci odličnih rezultata nekoliko ovdašnjih blokbastera (Južni vetar, Taksi bluz, Kralj Petar Prvi, Balkanska međa). Uz to, uskoro nam stižu novi filmovi: Otac Srdana Golubovića, Strahinja Stefana Arsenijevića, Mrak Dušana Milića, dok su podršku Filmskog centra Srbije za svoje skorašnje i buduće projekte izborili i Slobodan Šijan, Goran Paskaljević, Miloš Radivojević, Srđan Dragojević, Dragan Bjelogrlić, Oleg Novković, Vuk Ršumović, Goran Radovanović, Dušan Kovačević, Maja Miloš, Mladen Đorđević, Ivan Ikić, Mirjana Karanović…

S druge strane, mada teško da je ikome to bio prvenstveni cilj, čini se da je i onih nekoliko krupnih afera koje su gromko odjeknule u javnosti (afere u vezi sa projektima filmova Kralj Petar Prvi i Mezimica, te slučaj oko učešća projekta novog filma Lordana Zafranovića o Jasenovcu), a u vezi sa rezultatima tada aktuelnih konkursa FCS-a, skrenulo pažnju na vidno probuđenu filmsku proizvodnju u Srbiji. Tada, ali i sada, kada je FCS zakratko ponovo u žiži, učinilo se da je srpski film vođen i tim neželjenim i neočekivanim putanjama, došao do tačke na kojoj je povratio deo svog nekadašnjeg značaja za srpsku kulturu. Može biti da je reč tek o nekakvoj halucinaciji, ali može se reći da pažnja koju srpski film privlači poslednjih godina ipak prevazilazi nekad uznemirujuće široke granice kalkulantskog i čaršijskog folklora, gde, kako to i inače u stanju funkcionalne anarhije često ume da se zgodi, "šta" nekako uvek skonča u senci nezaobilaznog "ko".