"Nemam nijedan prirodni kvalitet učitelja. Ne marim za decu. Ne marim za podučavanje", zapisala je Eglantina Džeb nakon što je neko vreme provela radeći kao učiteljica u školama za decu iz radničke klase na jugu Engleske. Odrasla u dobrostojećoj viktorijanskoj porodici, vaspitana u skladu sa hrišćanskim vrednostima solidarnosti i lične odgovornosti i školovana na Oksfordu, Eglantina je od ranih dana imala potrebu da svojim radom doprinese nekom višem cilju. Deca su je, međutim, odbijala, i direktan rad sa njima nije joj išao od ruke.

Stoga se posvetila socijalnom radu kroz istraživanje i zagovaranje. Početkom 1913. godine Eglantina je dobila ponudu da putuje u humanitarnu misiju na Balkan. Prvi balkanski rat bližio se kraju, Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora konačno su se oslobađale otomanske vlasti. Susret sa ratom na Balkanu bio je iskustvo neuporedivo sa bilo čim što je engleska socijalna radnica do tada iskusila. Rat, njegovo razarajuće dejstvo, pre svega na decu, i sve njegove duboke nepravde kojima je svedočila, znatno su oblikovali njene stavove i uticali na kasniji rad u stvaranju organizacije Save the Children, jedne od najstarijih humanitarnih i nevladinih organizacija posvećenih dečijim pravima.

VARVARI

U misiju na Balkan Eglantina Džeb je doputovala kako bi dopremila humanitarnu pomoć i videla rezultate rada vojnih bolnica i kuhinja za izbeglice koje je podržavao humanitarni fond iz Ujedinjenog Kraljevstva. Još dok je sakupljala novac za misiju, ona se suočila sa teškoćama koje će se ponavljati u radu svake humanitarne organizacije na svetu. "Teško je motivisati ljude kada misle da su svi koji žive u tim zemljama manje-više varvari", pisala je prijateljima.

Na Balkanu muškarci su bili mobilisani, sela i usevi uništeni, a stotine hiljada ljudi izbeglo je iz svojih domova. Stanovništvo je na brutalan način umiralo u sukobima, od gladi i zime, a veliki broj dece ostao je bez roditelja ili je od njih razdvojen. Kružile su glasine o masovnim stradanjima civila i egzekucijama neprijateljskih vojnika, za koja se najveća odgovornost pripisivala pobedničkoj srpskoj vojsci koja je napredovala ka jugu i sa kojom je i gospođa Džeb iz Beograda dospela do Bitolja i Prizrena.

Bugari su joj o Srbima i Albancima govorili da su "ljudi bez ikakvih ljudskih osećanja", Albanci su isto to govorili o Srbima, dok su atašei zapadnih zemalja sve njih nazivali "divljacima". Zapanjena time koliko je svaka mržnja slična, Eglantina je u izveštaju pisala kako religijske i etničke podele pre svega služe da dehumanizuju ljude i opravdaju progon onih koji su drugačiji. Slušajući od atašea nebrojene glasine o zločinima srpske vojske nad civilima, nije mogla da se otrgne osećaju da su neke od priča imale cilj da se ospore pobednici. "Vojnici su heroji Evrope, ali hiljade bolesnih, bespomoćnih, izgladnelih i napuštenih ljudi čija nesreća nije oplemenjena avanturom i pobedom plaća danak za odluke donete u ratu", zaključila je.

GLADNA DECA

Samo godinu dana kasnije, na početku Prvog svetskog rata, Eglantina se sećala misli koju je imala nakon posete Balkanu: "Većinu nas civilizacija je dotakla samo površinski. Ne možete znati da li će se bilo koji čovek kada se nađe u ratnim okolnostima, vratiti svireposti. Ne mogu reći da su me događaji ubedili da su svi balkanski narodi podjednako varvarski. U ratu, ne u njegovim žrtvama, leži varvarstvo."

"Varvarstvo" se proširilo Evropom i zahvatilo i živote građana Ujedinjenog Kraljevstva. Kako se višegodišnji, iscrpljujući rat bližio kraju, Eglantina se pridružila svojoj sestri Doroti Bakston, u pokušajima da doprinesu sklapanju mira. Njih dve sakupljale su izveštaje iz 25 štampanih izdanja neprijateljskih i neutralnih zemalja i prevodile ih na engleski. U izveštajima koje su prenosile video se razarajući uticaj i rata i engleske ekonomske blokade na civilno stanovništvo širom Evrope. Deca su umirala od gladi a majke sakrivale njihova tela kako bi ostali članovi porodice mogli da dobiju njihova sledovanja.

Eglantina i njena sestra pridružile su se grupi intelektualaca, društvenih i političkih radnika i aktivista koji su se borili protiv ekonomske blokade i velikih zahteva za reparaciju od poraženih zemalja, brinući se da posledica toga, osim trenutnih masovnih gubitaka života, može da bude nenadoknadiva šteta novim generacijama, njihovo otuđivanje i stvaranje osnove za sukobe u budućnosti.

PRVI KORACI

Eglantina i Doroti počele su da prikupljaju donacije za humanitarnu pomoć gladnoj deci u Nemačkoj i Austriji. Osim toga što su deca bila najugroženija, smatrale su da će, usmeravajući se na decu, dopreti i do onih ljudi koji gaje neprijateljska osećanja prema doskorašnjim protivnicima.

Odrasli mogu da se prilagode teškim okolnostima, ali deca ne mogu, i posledice po njihov razvoj su uvek mnogo teže, jer se ono što je izgubljeno možda više nikada neće nadoknaditi, argumentovala je Eglantina. Sve vrednosti za koje se kao aktivistkinja zalagala, sledeći lični osećaj i duh vremena u kojem je živela – internacionalizam, pacifizam, humanitarizam, unitarizam, kao i društveni progres – kristalisali su se u izboru dece za društveni prioritet. Jedini način da svet bude bolje mesto u budućnosti je ulaganje u decu i njihovo fizičko, psihičko i moralno zdravlje, objašnjavala je Eglantina, i pisala: "Svaka generacija dece nudi čovečanstvu mogućnost da ponovo izgradi ono što je u svetu srušeno."

U proleće 1919. godine Eglantina i Doroti osnovale su fond Save the Children. U godinama nakon Prvog svetskog rata fond je dopremao pomoć za decu u Jermeniji, Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Grčkoj. Posebno veliki program pomoći posvećen je Sovjetskom Savezu, koji je bio devastiran nakon rata i revolucije, a Eglantina je tokom dvadesetih godina vratila pomoć i na Balkan.

Organizacija je rasla i privukla veliki broj pristalica raznih orijentacija, među kojima su bili Sigmund Frojd, Džordž Bernard Šo, Džon Mejnard Kejns, papa Benedikt XIV. Počela je da radi u Egiptu i širom Afrike, Čileu, Japanu, Indiji, Iranu (tadašnjoj Persiji). Nakon što je najgori talas gladi u Evropi minuo, Eglantina Džeb posvetila se sledećem koraku: da se to što je postignuto za decu ugradi u temelje novonastajuće međunarodne zajednice.

DEKLARACIJA O PRAVIMA DETETA

"Jedini zaista internacionalni jezik je plač deteta", pisala je Eglantina Džeb i nije bila jedina koja je prepoznala simbolički potencijal dece kao ujedinjujućeg faktora čovečanstva. Između 1919. i 1922. godine, u okviru prvih međunarodnih organizacija, razvijeni su prvi međunarodni protokoli posvećeni deci. Verujući da treba tražiti prava za decu i raditi za njihovo univerzalno ostvarivanje, Eglantina Džeb napisala je kratak dokument koji je uspostavio osnove dečijih prava i obavezu međunarodne zajednice da joj ona budu prioritet.

Dokument je kao Deklaraciju o pravima deteta usvojila Liga naroda 1924. godine. Prvi međunarodni kongres posvećen dobrobiti dece, na kojem su dokument podržale brojne vlade i organizacije, održan je godinu dana kasnije. Na osnovu ovog dokumenta 1989. godine nastala je Konvencija za prava deteta Ujedinjenih nacija, najšire prihvaćen međunarodni dokument i osnova za ostvarivanje dečijih prava u skoro svim pravnim sistemima na svetu.

NASLEĐE

U poslednjih sto godina međunarodne institucije, internacionalizam, pa i humanitarizam, neprestano se preispituju i delegitimizuju, i izgleda kao da su im potrebna nova tumačenja. Sve što smo naučili o deci i čovečanstvu u toku proteklog veka govori, međutim, u prilog tome da je konsenzus o deci kao prioritetu svakog društva neophodno održati i jačati zajednice da taj prioritet ostvaruju.

Priča o neobičnoj Engleskinji Eglantini Džeb koja, iako nije posebno uživala u društvu bilo kojeg pojedinačnog deteta, ceo život je radila za decu postižući velike pobede i promene jer je znala da je to od suštinske važnosti, ostaje inspiracija za buduće generacije.