Goran Bogdan, hrvatski i regionalni glumac, komentarišući nerazumno obilje filmskih festivala, izjavio je u intervjuu za "Vreme" da su "festivali neka zakrpa ministarstvima kultura i sustavnom zanemarivanju kultura od strane država našeg regiona". Naravno, tu spora nema i teško da ga može i biti, to jeste značajan aspekt te priče, ali šta da radimo kada se sve primetnija i sve teže podnošljivija gužva u tom filmsko-festivalskom jedanaestercu izrodi u fenomen i žanr sam po sebi?

Proleće je donelo niz festivala koji u Beogradu pružaju manje ili više isto ili barem dovoljno i upadljivo srodno, ciljajući pritom gotovo istovetnu publiku. Samo desetak dana po završetku Martovskog festivala, tog najstarijeg i, reklo bi se ovdašnjeg krovnog festivala dokumentarnog filma (koji, doduše u fokusu ima i kratkometražni, animirani i eksperimentalni film), krenulo je novo izdanje brižljivo koncipiranog festivala "7 veličanstvenih" koji je, kao i svih prethodnih petnaest godina, posvećen celovečernjim kreativnim dokumentarcima. Nakon tri sedmice predaha, 8. maja počeće Beldocs, Beogradski festival dokumentarnog filma, čija se žiža interesovanja u velikoj meri poklapa sa Martovskim i festivalom "7 veličanstvenih".

Naravno, u nekom svetu ničim omeđenih potreba za ovakvom vrstom sadržaja, svetu gde dani traju znatno duže a gde je intelektualno i kulturološki, pa i infrastrukturno osmišljena dokolica imperativ postojanja potencijalnog gledateljstva, ovako nešto ne bi zavređivalo poseban osvrt. Ipak, sasvim je evidentno da u Beogradu, sve i da krenemo da ga izmaštavamo u tom smeru i da ga osnažujemo da postane nešto za šta svakako nije kadar da bude, ne postoji tako gorljivo i opipljivo interesovanje za dokumentarni film ovog ili onog tipa, bez obzira na njegove nesporno visoke kvalitativne domete. Ruku na srce, takvo zanimanje ne postoji nigde u svetu, niti je dokumentarni film igde na svetu deo glavnotokovske filmske i šire kulturne konzumerističke ponude.

Ovome dodajmo da je ovog januara u Beogradu promovisan još jedan festival dokumentarnog filma – Dok

1, a da se dokumentarnim filmom bave i drugi ovdašnji festivali, mada u manjoj meri ili u zauzdanijem obliku – FEST, Festival autorskog filma, Slobodna zona, Dok’n’ritam – festival muzičkih dokumentaraca…, kao i brojne svečarske, namenske, nacionalne i nadnacionalne i ine filmske revije tokom čitave godine. Ovih dana počinje dvomesečna turneja festivala Slobodna zona po Srbiji, tokom koje će u više od 50 gradova biti prikazani i dokumentarni filmovi već viđeni tokom festivalskog izdanja Slobodne zone prošlog novembra u Beogradu. Takođe, Radio televizija Srbije je u saradnji sa Filmskim centrom Srbije u vidnoj meri otvorila vrata domaćem dokumentarnom filmu, što sadržaje većeg dela pomenutih festivala čini dostupnim gledaocima šireg društvenog dijapazona.

Treba reći i da pominjana gužva nije odlika samo prolećne festivalske ponude dokumentaraca, jer isto stoje stvari i krajem svake jeseni u domenu igranog filma kada u hitrom nizu jedan drugog prate Slobodna zona, Festival autorskog filma, Festival alternativnog filma i videa, nudeći u značajnoj meri stilski i izražajno bliske sadržaje.

Ova festivalska hiperprodukcija dovodi do neizbežnih sudara po pitanju sadržaja/programa pomenutih manifestacija. Stoga, nimalo ne čudi što su autorsko-producentske kalkulacije dovele do razmišljanja da, s obzirom da i Martovski i Beldoks prikazuju dugometražne dokumentarne filmove, da se Martovski festival možda već naredne godine nedvosmislenije okrene promociji i osnaživanju srpskog kratkometražnog sadržaja, prepustivši dugi metar kod dokumentaraca Beldoksu. Jednostavno, nema ni približno dovoljno sadržaja kojim bi se smisleno, a bez spuštanja kriterijuma,

popunili programski kapaciteti ovih srodno-sličnih festivala.

U ovoj priči neophodno je pomenuti i praktične aspekte koji lako upadaju u oči ponajpre onih dobronamernih: u infrastrukturnom i prikazivačkom pogledu ova gomila festivala nije izrodila ništa novo i prekopotrebno. Festivalski sadržaji se plasiraju u nekoliko postojećih prostora već potvrđeno naklonjenih filmskim programima, u Domu omladine Beograda, Dvorani kulturnog centra, Kombank dvorani, Domu kulture Studentski grad…, bez osvajanja dosad nedostupnih ili, ovo je sada već teritorija snova na veliko, uspostavljanja ili otvaranja novih prikazivačkih prostora i novopridošlih oaza za filmove ovog profila. Osim toga, dokumentarni film koji se prezentuje na pominjanim festivalima kasnije ne biva deo repertoarske ponude bioskopa, osim na kapaljku i tek na retke mahove. Ne treba nikako zaboraviti ni na tu, na prvi pogled, apstraktnu publiku. Pomenute festivale pohodi bezmalo uvek ista publika, gledaoci često upućeni jedni na druge, a katkad i vidno iznureni tom silinom ponude koju treba ispratiti.

Ako je inicijalna želja i potreba pokretača, umetničkih direktora i/ili organizatora festivala dokumentarnih filmova da se atipičniji i zahtevniji filmski sadržaji učine vidljivijim i dostupnijim za tzv. civilno gledateljstvo, mimo mikro-krugova novinara na zadatku, esnafskih i kritičarskih udarnika, svakako treba porazmisliti o svođenju ponude na razumniju meru. U razmišljanju na tu temu stiže se i do suda o samosvrsishodnosti festivala, koji, može biti, mogu da postoje i mimo svesti o publici, drugima i širim kulturnim i društvenim pitanjima, što bi onda mogla da bude i građa za neki polemički dokumentarni film na temu samih festivala. Osim tog metaprizvuka, jedan takav film nužno bi stigao da pod lupu stavi i da ukaže na devijacije unutar opšteprihvaćenog, što, uostalom povodom nekih drugih tema čine i filmovi brojnih drugih festivala, o kojima definitivno nije zgoreg tu i tamo prodiskutovati.