Fragmenti dva hrama u okviru mog kuhinjskog prozora, oba sa zelenim krovom: jedan s okruglim, drugi s četvrtastim. Zure jedan u drugog, kroz špriceve fontane. Za oba je zeleno udica koja peca oči zbunjene navratnanosnom favelaturom beogradskog histeričnog pejzaža kasne srpske akumulacije kapitala.

Njihova važnost se vidi iz njihove visine: okrugli krov je bliži nebu, težak, krunisan zlatnim simbolom; vrat se lomi nagore da ga upije. Zeleno onog četvrtastog je klimavo i limeno, izanđalo i izlizano, alopecirana patina zapuštenosti, niska ravna crta zaustavljenog kulturnog srca.

Okrugli krov je iznutra optočen zlatom; četvrtasti je pun izanđalih tepiha i prašine. Okrugli je pun prostora i visine; onaj drugi prska po šavovima od teskobe. Okrugli pretenduje na večnost u vazdušastoj praznini strahopoštovanja; četvrtasti čuva našu stvarnu večnost, ali u mrljavom pretrpanom magacinu.

Deca ulaze pod okrugli krov s poštovanjem i smernošću. Jer se valja. Jer i drugi to rade; jer su Srbi i poštuju srpsko. Taksisti se krste čim ga vide; isto i prolaznice obučene za korporativne prezentacije, zabrađene seljanke, posetioci iz provincije. Klanjaju se kad izlaze, smerni. Okrugli krov, snažno, bez pogovora, zahteva jedinstvo, okupljanje, sabornost.

Onom drugom niko se ne klanja. U onaj drugi hram deca ulaze zato što moraju. Zato što je to deo muke studiranja. Ulazi se s prevrnutim očima, uzdišući rezignirano zbog nepravde života koji zahteva trud, ali bez smernosti: na ulazu puše, viču, guraju se, prave selfije pored fontane, s drugim hramom u pozadini, jer on je atrakcija; ovaj s kojim moraju da se smaraju, nije. Iz ovog hrama se izlazi s olakšanjem, kao iz tamnice.

U kome od njih zaista boravi naša duša? Ko čuva to što možemo zvati nepogovorno i nesumnjivo našim?

Ništa pod okruglim krovom nije stvarno naše, čak ni vera unutra koju delimo s mnogima, sem mošti jednog starog kaluđera. Ima većih i lepših hramova na svetu – i mnogo, mnogo starijih. Nema nepobedivosti ruskog i ukrajinskog liturgijskog teatra, s koreografijom i pojanjem od koga se i ateisti naježi koža na vratu. Nema graditeljskog čuda Svete Sofije, ni vekovne loze s Hilandara.

Sve je u ovom hramu novo, ersatz interpretacija tradicije; ono što je Diznilend za gusare, to je ovaj hram za jednu staru veru. I Hrist u njemu je plod korporacije. Mirno gleda s okruglog plafona, skockan od suvog zlata plaćenog crnim zlatom iz jedne daleke zemlje čiji bezdušni gospodari pokazuju zanimljiv interes za očuvanje baš naše duše. Duh i zlato bore se u ovom hramu, i duh pade nišči pred zlatom. Mnogi bi mogli da imaju ovakav hram, da su dovoljno budalasti.

Ali ono što niko nema, nigde, i što se ne može stvoriti ni uprljanim zlatom ni kranovima, jesu srpski jezik i istorija. To je jedino što je stvarno naše. To blago čuva hram s četvrtastim krovom. Niko, nigde, nikada nije imao Andrića, Crnjanskog, Pekića i Pavića, i to što su stvorili na svom jeziku. Niko drugi nema srpski jezik sem Srba. Sutra, na nekom finalnom sudu sveta, to je ono po čemu će nas pamtiti, što nam niko ne može oteti, što će na naš tas svetske vage da stavi bilo kakav teg… Ne Ikea ikonostasi.

U tom hramu s četvrtastim krovom našu kolektivnu memoriju možemo da dodirnemo rukom. Tu je, vidljiva i korisna za sve. Ne moramo da je zamišljamo i da fantaziramo. Tu, u debelom crevu magacinskih hodnika, su sako i kaiš Miloša Crnjanskog, njegov kofer i pored njega kartonske fascikle s rukom kucanim delima, na papiru delikatnom kao latice ruže. Tu srećna duša, ako je puste, sedne na raspadnutu stolicu u mračnom prolazu i sluša mrmor istorije, naše istorije, miriše je i oseća njenu gorku prašinu na jeziku. Tu nam je duša, zapuštena i zaboravljena, od nas samih, kao i mi sami.

(kraj u sledećem broju)