Bila sam mala i bila je ta famozna dvehiljadita, sam početak novog milenijuma. Sećam se da su svi bili nervozni, nezainteresovani i da su iznova i iznova ponavljali reč koja tada za mene nije imala nikakvo značenje. Rat. Još od kada su mi spustili krevet na donji sprat da me, kako sam razumela, taj rat ne bi povredio, dali su mi predmet koji je, od tog trenutka, postao nešto od čega se nisam odvajala. Kako se sećam, bila je to drvena ravan, svetlobraon sa devet polja, s tim što je jedno bilo prazno. Moj zadatak je bio da pomeranjem ostalih polja u to prazno polje, pritom stvarajući pomeranjem novo prazno, uklopim delove i ugledam sliku medveda. To me je baš nerviralo. Bili su mi potrebni dani i niko nije hteo da mi pomogne, ali taj osećaj sreće kada sam uspela ni danas nisam zaboravila jer ga gajim. Jer tu vrstu sreće i danas doživljavam.

Nisam ni bila svesna da sam nešto zavolela. Dok su se druga deca igrala rata i lutkama, ja nisam ispuštala tetris iz ruku. Tih dana sam imala jedan jedini cilj, da oborim sopstveni rekord i svaku figuru uklopim u svaki red. Pričali su mi da ću zbog toga biti odlična u rešavanju zadataka iz matematike, ali nisam bila. Zapravo, trebalo mi je dosta vremena da shvatim razliku između kvadra i pravouganika. Za deseti rođendan sam na poklon dobila Rubikovu kocku. Izluđivala me je i toliko izludela da sam je nasilno rastavila na komade i složila po bojama da bih se smirila. Valjda sam zbog toga danas opsednuta kontrolom.

A onda sam porasla i ništa se nije promenilo. Ta ljubav je ostala da čuči u meni, ali ja toga nisam bila svesna, sve dok jednog dana, sada već sama sebi, za rođendan nisam kupila pazl od hiljadu delova. Puzzle je pozajmljenica iz engleskog jezika i označava bilo koju slagalicu, dok je mi u narodu koristimo da bismo označili specifičnu vrstu slagalice, onu na engleskom poznatiju kao jigsaw puzzle. Kada sam došla kući i rasula delove na pod, sasvim opravdano sam pomislila da sam sišla s uma. Nije delovalo kao da ih je hiljadu, već kao da ih je deset hiljada. I to istih. Zapravo, sve su mi ličile jedna na drugu, ali krenula sam sa slaganjem i nisam mogla da se zaustavim. Počela sam da razvijam taktiku, odvajam boje, krećem od oboda i ono ispred mene polako je počelo da liči na sliku na kutiji. A onda se u meni javio neki nemir i želja da dođem do kraja, da prođem rukom preko svih složenih delova. I te noći nisam spavala. Svi su mi govorili da sam poludela. I pomislila sam da jesam, ali sam te noći ipak završila slaganje.

Počela sam stvarno da ludim. Počela sam da istražujem koje su boljeg kvaliteta, koje mogu da sijaju u mraku, koje su replike umetničkih dela poznatih slikara. Sve sam to kupila. I iznova počela, ali ovoga puta spavala sam nekoliko sati. Barem su sada mislili da sam manje luda. Zapravo, spavala sam samo kada slagalicu nisam započela, i sve dok su njeni delovi bili u kutiji i celofanu, moj san je bio osiguran. I dan-danas ne razumem zašto slagalicu, paradoksalno, nazivaju igrom strpljenja. Možda zato što ga tokom slaganja potpuno izgubiš. Verovatno ga je izgubio i Džon Spilsburi kada ju je izumeo i prvu složio 1766. godine. I nju bih da slažem. I da danas sve budu drvene kao te njegove kako se ne bih svaki put ulepila, pritom izučavajući koji lepak neće da mi uništi delove pazli. U skladu sa tim nedavno odvojim neke veće pare da kupim specijalni lepak. Ima čak i šljokice. Stvarno počinjem da ludim. Verovatno je ludeo i glavni junak u filmu Slagalica strave Džon Kramer, poznatiji kao The Jigsaw Killer, kada nije uspevao da završi svoju slagalicu od ljudskih delova tela. Tu njegovu ne želim da slažem, ali sad razumem što je film imao bar šest nastavaka u kojima se on pojavljivao. Morao je da završi svoju slagalicu.

Danas, posle nekoliko godina, imam bar desetak složenih slagalica, a najponosnija sam na onu od pet hiljada delova. Samo je još nisam uramila. Nisam ni još neke. Nekako kad složim slagalicu sve ostalo u vezi s njom postane sporedno. A i staklorezac me već smatra ozbiljno poremećenom. Međutim, meni to nije bitno. Bitno mi je samo da je slagalica sastavljena. Sada već mogu da uvidim još jedan paradoks: da sam svašta sastavila, a sebe još nisam i ne smem sebi da priznam da počinjem da kupujem ukrštene reči i da sada postajem opsednuta njihovim rešavanjem. Valjda to ide s godinama, a meni se bliži trideseta. Na kraju shvatam da je sve dobro dok ne dobijem želju za igranjem šaha. Mada, kad bolje razmislim, to i nije toliko loše jer možda me predsednik pozove na partiju pokraj drveta na Kalemegdanu. Pardon, pokraj gondole.