Mnogo godina i mnogo knjiga nakon što se proslavio Proširenjem područja borbe, i dalje je (mnogima) nejasno ko je, zaboga, taj Mišel Uelbek: genije i vizionar ili vešti mediokritet, opsenar i samoreklamer koji umešno surfuje na "vrućim" kontroverznim temama današnjice, suštinski nemajući šta da kaže, ali pakujući to što nema i to što ne zna u prijemčiv koktel pompeznih opštih mesta?

Ako je prvo veoma verovatno preterano, drugo je veoma verovatno nepravedno. Samom Uelbeku je, čini se, svejedno, ili bar uspeva da ostavi takav utisak. Neporeciva činjenica je da mu se svaki roman ne samo odlično proda – to je lepo i (za pisca) korisno, ali po sebi nije impresivno: to može svaki Robert Ladlam ovog sveta – nego i pokrene svojevrsnu književno-medijsku buru, u kojoj nekako ispadne da svi rade "za" Uelbeka, uključujući i najžešće oponente; njih možda i ponajviše.

Nakon raznih vrsta potresa koje su izazivali Proširenje…, pa Elementarne čestice, Platforma, Karta i teritorija i ostali, a možda i ponajviše Pokoravanje, novi je Uelbekov roman Serotonin (preveo Vladimir D. Janković; Booka, Beograd 2019)… hm… možda još jedno proširenje područja borbe – ali nesumnjivo one iste "borbe" koja je odavno Uelbekov trade mark.

Uelbekove amblematske romane napučuju sredovečni, rezignirani, umorni, egocentrični, ravnodušni muškarci, ili ogrezli u seksualnim užicima ili u patnji usled njihovog nedostatka: bilo da su usamljenici ili tzv. porodični ljudi, oni su bazično odsečeni od "klasičnog" osećanja pripadnosti (jednoj, pa još "vlastitoj") ženi, deci, monogamiji, "porodičnim vrednostima" (prošireno: naciji, crkvi, Otadžbini etc.); kao deca i unuci seksualne i potonjih kulturoloških revolucija od šezdesetih naovamo, oni su "emancipovani" od starinskih vrednosti na kojima je počivao patrijarhalni svet, ali se ne bi moglo reći da su se baš dobro i kvalitetno užljebili u ovaj novi, "oslobođeni". Zašto? Možda otuda što je ova vrsta oslobođenja mnogo sjajnija kao veličanstveno obećanje nego kao konkretna stvarnost. Opet – zašto? Možda stoga što je ljubav, kako u formi emotivne "transakcije" tako i u svom fizičkom, seksualnom vidu, sve samo ne demokratska, lako dostupna, štedro "šerovana", nefrustrirajuća, "pravedna": naprotiv, njena je tiranska narav nesumnjiva, njena samovolja posve neograničena. U tom vrlom novom svetu svima nam je, doduše, zagarantovan apsolutni emotivni i telesni "teritorijalni integritet", što odlično zvuči dok se ne prisetite – i ne osetite konsekvence – činjenice da sve to što vredi za vas važi i za sve druge: tako se tržište ljubavi i seksualnosti pokazuje kao ogromno polje nezadovoljenih želja i nerealizovanih odnosa; većini je, po prirodi stvari, tu osiguran status "seksualnog proletarijata", šta bi drugo?

Neimenovani narator Serotonina je poljoprivredni stručnjak, Parižanin, blizu pedeset godina star; život mu je ušao u fazu galopirajućeg deficita smisla, i sve je manje nade da će iz nje izaći hodajući unatrag… Ako tražite sasvim "konkretne" razloge tome, po svoj ćete prilici ostati prikraćeni, jer kod Uelbeka to tako ne ide: razlog je sam način na koji "zapadni" čovek (post)moderne živi; otuda, ovakav je ishod gotovo neizbežan. Kako god, naš narator radi posao u koji sve manje veruje, sve dok ga ne napusti, pošto srećom raspolaže s dovoljno novca da provede ostatak života ne radeći ništa. Iz dotadašnjeg života iskrada se krišom, napuštajući (u pravcu celog sveta) svoju mladu japansku devojku, gotovo pa sponzorušu; upušta se u potragu unazad, tragovima svojih nekadašnjih ljubavi, a pre svega Kamij, žene s kojom je osetio nešto vrlo blisko sreći, a što je prokockao jednim zapravo gotovo slučajnim i prilično trivijalnim preljubom. Nestašica radosti i smisla suzbija se, kako predvidljivo, hemijskim sredstvima; jak antidepresiv koji pije u sve većim dozama održava ga na životu, ali mu i posve ubija libido i suzbija seksualnu želju. No, nije to strašno: strašno je što je on ionako izgubio želju za željom. Istovremeno, sve relacije koje su lišene elementa seksualnosti čine mu se sasvim nebitnim i ne može da im se posveti ni na kratko. Prijatelji? Komada jedan, ali od pre dvadeset godina. Rodbina? Nema. Naravno da je, kao takav, što bi rekli učeni recenzenti, "metafora modernog čoveka" u epohi koja je istovremeno i hiperseksualizovana i na neki neobičan način neopuritanska jer je požuda (naročito muška, bela, sredovečna…), ako nije ili tradicionalno kanalizovana ili merkantilizovana (ili, pak, "manjinska": ona je trenutno pod poštedom zbog ranije potlačenosti, ali bez brige, doći će i ona na red liberalne cenzure…) pod neprestanom sumnjom i paskom. Narator je, otuda, čovek koji je dete svoje epohe, ali pre će biti pastorče nego srećni i rumeni zakoniti sinak: čini mu se da je protraćio život ponajviše zato što ga je vodio vođen pogrešnim modelima i uzorima. On će to definisati ovako: "Ja sam u životu mogao da usrećim jednu ženu. Pa dobro, dve; rekao sam koje. Sve je bilo jasno, krajnje jasno, od samoga početka; ali mi o tome nismo vodili računa. Jesmo li mi ti poklekli pred iluzijama individualne slobode, neomeđenog života, beskrajnih mogućnosti? Moguće je da je tako bilo, te ideje bile su u duhu vremena; mi ih nismo formalizovali, nije nam se htelo; zadovoljili smo se time da im se prilagodimo, da dozvolimo da nas one unište; i potom da dugo, veoma dugo zbog toga patimo".

Na drugoj, paralelnoj narativnoj ravni, pratimo protagonistovo istraživanje francuske poljoprivredne politike (!), sudbine lokalnih farmera i nacionalnih agrikultura pred globalizacijom, neosetljivosti globalnih elita… Poređamo li sve Uelbekove tematske opsesije, a neretko i način na koji ih "razrešava", da i ne govorimo o njegovim provokativnim građanskim istupima (simpatije za hrišćansku crkvu i za Trampa, prezir prema "šezdesetosmaškim" tekovinama…) trebalo bi očekivati da ovaj pisac bude intelektualna ikona neokonzervativne desnice, ogrezle u potrazi za "povratkom pravim vrednostima". To se, međutim, ne dešava i zapravo je sasvim nezamislivo: Uelbek nikada neće biti lektira za plažu gospođa koje svake nedelje idu na misu. I to ne samo zbog njegovog "pornografskog" jezika. To je paradoks njegove pozicije: on je prorok jednog sveta u kojem su "emancipacijske" vrednosti udarile u plafon i izgubile mnogo od svoje privlačnosti, ali, dođavola… nikakvog povratka takozvanom "starom, dobrom prethodnom stanju" nema i ne može da bude, iz milion razloga, od kojih je samo jedan, možda ne najvažniji, taj da takvog izgubljenog raja nikada nije ni bilo. Zato Uelbeka najviše čitaju oni koje on nominalno tako prezire: stvar je u tome da je i on jedan od njih, mada se upinje da to ne bude. Ali to ne ide, jer nema prave alternative… Konzervativizam je zapravo banalan, pri tome i utopijski na jedan jalov način. Tamo, "nazad", dakle, više nema ničega, i Ulelbekovi junaci otuda uglavnom tavore u limbu između onoga što ne mogu i onoga što ne žele. Tako je i u Serotoninu, a ako ima nečega bitno novog, onda je to možda nikada ovako ogoljena tuga kao predominatno egzistencijalno osećanje jednog gotovo pa romantičnog protagoniste. Sentimentalni Uelbek? Pa, skoro da je tako. Šta ćete, i najozloglašenije cinike sustižu godine.