Kada se uzme u obzir broj objavljenih domaćih izdanja koja je potpisao Alan Mur, jedan od lidera "britanske invazije" na američki mejnstrim strip osamdesetih, moglo bi se tvrditi da je on među najcenjenijim stvaraocima u Srbiji. Izdavačka kuća Beli put je pre svog neslavnog kraja u prethodnoj deceniji objavila Nadzirače, V kao vendeta, i dva toma Lige izuzetnih džentlmena. Murova rekonstrukcija Rajtsonovog i Vinovog Stvorenja iz močvare obuhvaćena je u četiri Darkwoodove knjige kao jedan od ranih projekata ovog izdavača, kao i obimom i kvalitetom impresivni grafički roman Iz pakla, u kome Mur hrabro secira viktorijansku Englesku u vreme Džeka Trboseka. Kasnije je zemunski Makondo dovršio projekat Lige izuzetnih džentlmena, i objavio Sramotne priče iz Starog zaveta, satirične verzije biblijskih događaja grupe autora, uključujući Mura.

Samo u prethodnoj godini u Srbiji su se pojavila čak tri izdanja koja potpisuje Alan Mur, a po reakcijama čini se da ovde njegova slava ne jenjava, uprkos činjenici da je nedavno napustio strip i posvetio se isključivo književnosti.

Mur je čovek koji se upinje da deluje izvan ustaljenih kanona. Srećom, upravo to je bilo i potrebno da se razmrda američka mejnstrim scena početkom osamdesetih. Mur je bio taj koji je pokrenuo lavinu britanske invazije dolaskom na čelo Stvorenja iz močvare, a Gejman, Morison i ostali samo su sledili njegov primer. Prostim rečnikom, Mur je uživao u tome da čitaoce zatekne potpuno nespremne, uzme junake na koje su navikli i izokrene ih naopačke, redefiniše legendu o njihovom nastanku, dekonstruiše ih kao tvorevine i ponovo izgradi iz ništavila. Na konkretnom primeru Stvorenja, Mur je uzeo izvornu Linovu i Rajtsonovu ideju o naučniku koji nakon nesreće postaje košmarno stvorenje sačinjeno od biljaka, i rekonstruisao ga iz palp horora u relevantno delo o stvorenju koje samo misli da je nekada bilo čovek. To je slična formula koju je Frenk Miler primenio na Betmenu u stvaranju Povratka Mračnog viteza, Grant Morison je učinio isto sa Animal–manom, a Gejmanov Sendmen je po istom principu prevazišao okvire devete umetnosti i pokupio nagrade za književnost.

S druge strane, Mur nikada sebe nije video kao tipičnog scenaristu superherojskog stripa. Otud je možda i cenjeniji kao autor grafičkih romana poput V kao vendeta i Iz pakla. Dok je Vendeta tipičan anarhistički manifest koji na proročki i pesimistički način propoveda fašistoidnu budućnost Britanije i sveta (od koje, čini se, još nismo pobegli), Iz pakla se osvrće na isto tako sumorne epizode iz prošlosti. Mur podjednako budno i kritično posmatra prošlost i budućnost, i odbija da se prepusti utopističkoj omnipotentnosti superheroja i ružičastoj viziji sveta, pa makar i u stripu. Prošle godine je Murove Nadzirače objavila Čarobna knjiga u velikom, luksuznom formatu. Murovi junaci u Nadziračima su obični ljudi, sa svim strahovima, manama i slabostima koji se mogu očekivati od ljudskih bića. Pritom, sasvim je jasno da neko ko odluči da se oblači u šarene kostime i bori se protiv nepravde i zločina ne može biti najsjajnijeg mentalnog stanja, i Mur to ne pokušava da sakrije već čak stavlja u prvi plan. Kako će svet, drugi junaci i istorija biti promenjeni pojavom jednog jedinog superheroja obdarenog natprirodnim moćima, omnipotentnog Doktora Menhetna, samo je jedno od pitanja koje Mur postavlja. Drugo, svakako važnije, jeste: u svetu u kome maskirani osvetnici daju sebi za pravo da uvode red, kako očekivati da se i oni sami ponašaju u ustaljenim normama građanskog društva? Ili, kao što to Mur maestralno ističe u stripu – ko nadzire Nadzirače?

Čarobna knjiga je nedavno objavila i tri toma Murovih priča nadahnutih delima Hauarda Lavkrafta. Dok su Nadzirači makar po imenu opštepoznati svuda u svetu, Neonomikon i Providens (u dve knjige) spadaju u recentniji i manje poznat Murov opus. Čak ni izdavač nije jedan od "velikih igrača" američkog stripa, već skromniji Avatar pres.

Iako je veza sa Lavkraftovim mitosom nedvosmislena, Neonomikon i Providens su samo izgrađeni na inspiracijama legendarnog pisca, a nisu izravna adaptacija njegovih priča. Mur je crpeo ideje iz bogatog opusa i hororične fantazmagorije Hauarda Lavkrafta, rabio likove, imena, mesta, demone i stvorenja u sitnim ili direktnim omažima, ali sve je podredio svojoj mašti. U tipičnom murovskom maniru, ali ovog puta daleko od mejnstrima i uredničkih intervencija, Mur se prepustio punom zanosu, katkad blasfemičnom ili šokantnom scenarističkom segmentu. Ali, za razliku od autora koji imaju potrebu da šokiraju radi publiciteta, Mur nije tog kova. Ili, makar više nije, ako je ikada i bio. Mur koristi skarednost sa ciljem, kao sredstvo naracije, jer je davno prošao trenutak kada je morao da se bori za svakog čitaoca ponaosob.

Osnova je ista kao i kod blaženopočivšeg Lavkrafta: iza granica ovog sveta, ponekad odvojene samo tankim velom realnosti, počivaju druge dimenzije i drevna, zla bića. Kriptični jezici, okultizam, droge za širenje svesti, kultovi i nekromantija, sve to kipti iz svake stranice kako Neonomikona tako i Providensa. Radnja prvog je sažetija, detektivska, modernija i – krvavija. Providens je pak nešto sporijeg ritma, oprezniji, ali i osmišljeniji. Zadire u eksperimentalnost na više načina. Odvija se 1919. godine, u nešto puritanskijem okruženju od Neonomikonovog, ali poigrava se sa idejama pripadnosti, transrodnosti, depresije i nesigurnosti. Uprkos različitom tonalitetu i temama, u oba stripa prisutne su ista onespokojavajuća senka "onostranog" i Murova uvežbana virtuoznost u pisanju.

Treće Murovo izdanje u Srbiji 2018. godine vraća nas na same početke njegovog stvaralaštva. Reč je o Čudotvorcu, koji je počeo da piše još daleke 1982. godine, paralelno sa V kao vendeta, kao autor pred kojim je tek bila svetska slava. Ali već tada se moglo videti kakav se potencijal krije u njemu.

Marvelman, kasnije zbog zaštite autorskih prava preimenovan u Miracleman, a kod nas u Darkwoodovom izdanju preveden kao Čudotvorac, nastao je 1954. godine u Britaniji. Neverovatan životopis ovog lika i izdanja ušao je u anale devete umetnosti jer je sam junak nastao kao jeftina i kičasta kopija američkog Kapetana Marvela, a prava za objavljivanje su tokom i nakon Murovog rada osamdesetih toliko kompleksna da se većinu vremena nije znalo ko tačno polaže prvenstvo na njega. Da nije bilo Mura možda se ne bi ni trudili. Međutim, ono što je Mur uradio sa njim može se porediti sa tektonskim poremećajem u superherojskom stripu.

Čudotvorac je pre Mura bio, kao što smo rekli, kičast, naivan i bezidejan. Kada ga je preuzeo kao scenarista 1982. godine, Mur je izvršio prvu dekonstrukciju jednog superheroja u svojoj karijeri. Ogolio ga je do kosti, preuredio njegovu istoriju, postanak, karakter i svrhu. Isto je kasnije učinio sa DC-jevim Stvorenjem iz močvare, što se u analima stripa smatra revolucionarnim potezom. Kao da se zaboravilo da je to već učinio na Čudotvorcu. Potom se Mur godinama poigravao sa likom. Oblikovao je svet i zamišljao kako bi izgledao kad bi se u njemu pojavilo omnipotentno biće. Isto je učinio godinama kasnije u Nadziračima. Tražio je inspiraciju u grčkim mitovima, kombinovao realizam sa apstraktnim pojmovima superherojskog stripa, mešetario sa idejama naddimenzionalnih bića i panteona novih bogova. I najvažnije, postavljao pitanja kakva će postavljati i u godinama koje slede – kolika odgovornost počiva na plećima moćnika, i da li postoji neko ko i njih može da nadzire.

Ako je Čudotvorac tako revolucionaran i moćan, takoreći sažetak svih najkvalitetnijih murovskih inspiracija, zašto je toliko nepoznat za širu publiku? Odgovor se krije upravo u činjenici pravnog vakuuma u kome se nalazio svih ovih decenija. Nije bio definisan njegov pravni status. A kada je utvrđeno da je to Marvel, Mur nije želeo da se na bilo koji način dovede u vezu sa njima zbog drugih sporova i loših iskustava. Tek nedavno situacija se razrešila: u Americi je objavljen integralni Čudotvorac od Murovog do Gejmanovog opusa, ali pod uslovom da se nigde u izdanju ili reklamnom materijalu ne spominje da je Mur autor većeg dela scenarija. U svim stranim izdanjima, pa i u srpskom Darkwoodovom, Murovo ime se nigde ne spominje, a umesto njega se nalazi neodređena sintagma "originalni autor". Alan Mur je iza sebe ostavio mnogo više ostvarenja nego što se i pominje u ovom tekstu. Prometeja, Balada o Halo Džouns, Top Ten, samo su neki od njih, a krajnje je vreme za kvalitetni reprint V kao Vendeta zato što prošlogodišnje izdanje Belog puta ima niz manjkavosti. Imajući na umu da je Mur kod nas izuzetno cenjen, i to sa punim pravom, nema sumnje da ćemo jednog dana moći da kažemo kako na srpskom jeziku imamo prevedena sva njegova relevantna ostvarenja. Možda će se to desiti već ove godine. Mur to svakako zaslužuje.