Sarajevo, Bihać, Velika Kladuša

Izačić je malo mesto na severozapadnom rtu Bosne i Hercegovine, na samoj granici sa Hrvatskom. Noć je pala, sneg neprekidno veje. U ledenoj verandi kafića "Stari Bej" pet mladića iz Alžira i Maroka sede u jaknama, sa malim rancem kraj nogu, i posmatraju automobile koji prolaze jedinom ulicom sela. Jedan kamion usporava i zaustavlja se ispred prodavnice preko puta. Istog trenutka dvojica mladića ustaju, pretrčavaju ulicu i nestaju, da bi se ubrzo vratili na svoje mesto, mokri od snega, drhteći. Pokušali su da se sakriju u gepek ispod kamiona, ali bio je zaključan.

"Imam prijatelja koji je uspeo", kaže 21-godišnji Mustafa iz Alžira. "Posle 30 sati stigao je u Austriju." Mnogi migranti uspevaju da prođu. Nekima se posreći pa se dogovore sa vozačem, a vozač sa policijom, te skener prestane nakratko da radi. Druga opcija je dogovor sa taksistom koji posreduje sa policijom."

"Prelazak ove granice nije jako težak ako imate novac", objašnjava jedan humanitarni radnik. Ali Mustafa i njegovi prijatelji nemaju novca. Preostaje im the game (igra), a to je pokušaj prelaska granice pešice, izbegavajući patrole. Što je gore vreme i teži uslovi, to su manje šanse da će biti policije.

U patikama, bez ikakve opreme, rizikujući život, migranti hodaju po dubokom snegu preko brda. Prošlog leta su makar otklonjene mine preostale iz ratova devedesetih. Prema podacima IOM-a, u proteklih godinu dana 23.500 migranata, uglavnom iz Pakistana, Avganistana, Iraka, Irana, Sirije, Jemena i Severne Afrike, prošlo je kroz Bosnu na putu ka Zapadnoj Evropi. Ova nova ruta razvila se u proteklih godinu dana nakon zatvaranja mađarske granice. Račvaju se dva puta, jedan vodi u Bosnu preko Srbije, a drugi preko Grčke, Albanije i Crne Gore.

HAPŠENJE I BATINE

Mustafa je već desetak puta pokušao da prođe, neki od njegovih prijatelja i više, ali se uvek završi sa push–back, to jest hapšenjem u Hrvatskoj i prisilnim povratkom u Bosnu i Hercegovinu. Na okrutnost hrvatske policije žale se gotovo svi migranti, pa je privukla pažnju i Saveta Evrope. "Pretukli su muškarce, razbili ekrane svih telefona, uzeli novac, a onda su nas gurnuli u automobile i vozili do neke reke. Tu su nas sačekali maskirani ljudi sa palicama i preteći viknuli ‘Bosna je tamo’", priča 26-godišnja Džamila, pripadnica manjinske arapske zajednice iz grada Ahvaza u Iranu.

"Prešli smo reku Glinu i zatim hodali šest dana u snegu do kolena, kroz šumu pod temperaturama uveliko ispod nule", kaže ona, iscrpljena i promukla. Iz bogate porodice, obrazovana, na tečnom engleskom jeziku objašnjava kako je morala da napusti Iran zbog pritiska režima na njenu zajednicu i ubistva njenog oca. Zahvaljujući novcu koji je prikupila njena sestra koja živi u Nemačkoj, brat i ona su došli avionom u Beograd, direktnim letom iz Teherana. Imali su više od 7000 evra, platili su po 1500 posredniku da pređu Drinu, pa još da prekorače u Hrvatsku. Sada više nemaju ništa.

NERVOZA I TUČE

Veliki broj migranata, poput Džamile, boravi u kampu Bira u blizini Bihaća, ogromnom skladištu nekadašnje fabrike rashladnih uređaja. IOM je iznajmio prostor prošle jeseni kada je postalo jasno da država BiH neće obezbediti smeštaj, a humanitarna situacija za migrante koji borave po parkovima i livadama postala kritična zbog hladnog vremena i učestalih demonstracija. Danas je u kampu Bira smešteno preko 2200 ljudi, a bilo je predviđeno da ih boravi 1500.

Na raspolaganju su nekoliko tuševa sa hladnom vodom i četiri mašine za pranje veša. Takođe su obezbeđena tri obroka dnevno, odeća i pribor za osnovnu higijenu. Muškarci, samci, zgurali su se u šatore turskog Crvenog meseca, odvojeni metalnim panelima od porodica, dece i žena, kojima su dodeljeni kontejneri. Svetlost dana tu ne dopire. Napetost je ekstremna, tuče svakodnevne.

Tokom noći 1. februara desetoro ljudi je povređeno, od kojih troje teško, nakon izbivanja masovne tuče u kojoj su korišćeni noževi i gađalo se metalnim krevetima. Policija kantona je intervenisala, uhapsila oko 50 ljudi, od kojih je 11 pritvoreno (osam Avganistanaca, dva Pakistanca i jedan Indijac).

POMOĆ VOLONTERA

Neki su godinama na putu, kao Fazal Amin (23) zvani Armani, jer se trudi da bude čist i da nosi stvari koje nisu pocepane. Deportovan je iz Nemačke 2016. godine, vratio se u Avganistan i saznao da su mu talibani pobili celu porodicu. Ponovo je pobegao. Uprkos dva push–backa, udaraca, uništenog konektora za napajanje telefona, nasmejan je. Objašnjava pomalo na srpskom, koji je naučio tokom dvomesečnog boravka u Beogradu, pomalo na drugim jezicima koje je usput naučio, kako je ponosan redar i član "parlamenta" kampa. Delegati koji zastupaju sve nacionalnosti, pokušavaju da reše rastuće žalbe i da amortizuju sukobe. Džamila je jedina žena.

Još dva "privremena prihvatna centra" u Unsko-sanskom kantonu, Sedri i Borići, pod upravom IOM-a otvoreni su za najugroženiju populaciju, porodice, žene i maloletnike bez pratnje. Borići, bivši đački dom, napušten od ratnih devedesetih, postao je ogroman skvat gde se više od hiljadu ljudi tiskalo u strašnim nehigijenskim uslovima. EU je jesenas finansirala renoviranje zgrade, koje je još u toku.

Dok pojedini građani Bihaća i Velike Kladuše potpisuju peticije protiv prisustva migranata, drugi pomažu, kao Aida Behrem, predsednica "Žena sa Une". Zahvaljujući partnerstvu sa "Save the children" organizuju aktivnosti za decu u jednom od kontejnera Bire i u Sedri i vode ih na časove bosanskog jezika koje obezbeđuje Unicef.

Tako je nedavno nekoliko dece selo u klupe osnovne škole u Bihaću. "Prije godinu dana, u moju piceriju drhteći je ušao jedan migrant; dao sam mu hranu", priča Asim Latić, veteran rata iz Velike Kladuše koji je ostao bez pola stomaka nakon eksplozije granate tokom rata. "Sutradan ih je bilo deset, pa 30… onda sam zatražio pomoć od vrtića, nevladinih organizacija i volontera. Sa prijateljima, bogalji rata kao što sam ja, sada delimo 400 obroka dnevno", kaže Asim, grdeći kantonalne vlasti koje pokušavaju da spreče njegove napore, pa su čak i blokirale račun. "Vlasti u Unsko-sanskom okrugu pozvale su mrežu volontera da napuste Veliku Kladušu, sa ciljem da ograniče broj migranata. Ali samo pojačavaju ugroženost", kaže Stephane Moissaing, šef regionalne misije "Lekara bez granica" (MSF).

ODSUSTVO VLASTI

Oni koji se plaše da budu napadnuti u kampovima IOM-a, uglavnom Afrikanci sa severa Afrike, malobrojniji i stoga ranjiviji u slučaju tuča, ili oni koji ne žele da budu registrovani, pronalaze utočište u sobama koje iznajmljuju za pet evra na dan ili u napuštenim prostorima. Najveći takav prostor je u srcu starog grada u Sarajevu, samo nekoliko koraka od Sebilj fontane, u bivšoj fabrici podnih obloga.

Tu noći i Lahsen, iz Alžira. Obuo je stare patike kao papuče ne bi li mu zarasle rane na promrzlim nogama. "Hodao sam sedam dana po snegu pošto me je hrvatska policija uhapsila blizu granice sa Slovenijom", kaže on, držeći ruke u džepovima kako bi se ugrejao.

U skloništu su dve prostorije, na brzinu izolovane alu-folijom koju su obezbedile nevladina organizacija Aid brigade, kao i peći na drva. Prema podacima "Lekara bez granica", tu boravi 50 do 60 ljudi. Svake nedelje njihov tim čisti i uklanja fekalije da se ne bi širile bolesti.

U kasno ledeno jutro, iscrpljeni, neki još spavaju, ali većina privremenih stanovnika otišla je u potragu za hranom. Dvoje mladih Marokanaca su upravo stigli, Lahsen im ukratko objašnjava gde da nađu besplatne obroke. Nekoliko kilometara od centra Sarajeva, u kraju Čengić Vila, dobrovoljci Aid brigade dele 160 obroka dnevno, u 13h i 18h. Pretres pred ulazak je obavezan. Ros, dvadesetogodišnja prelepa plava Holanđanka, nadgleda svoj tim i žali se na potpuno odsustvo organa vlasti. "Kao da ti ljudi ne postoje. Računaju samo na naša skromna sredstva", kaže ona.

ČEKAJUĆI REŠENJE

Poslednjih nedelja sve više migranata napušta Bosnu i Hercegovinu i vraća se u Srbiju kako bi dočekala proleće u boljim uslovima. Ovde već nekoliko godina EU donira novac kako bi se u kampovima održavao prihvatljiv nivo, a njima upravljaju državni službenici. "Srpska policija pušta migrante jer je Beograd od 2016. godine primio skoro 100 miliona evra evropske pomoći i ‘treba’ da napuni svoje kampove kako bi opravdao održavanje istih", objašnjava Stephane Moissaing, i podseća: "Migracija znači mnogo novca, direktnih i indirektnih radnih mesta, trgovinu, legalnu i ilegalnu. A to je dragocen izvor prihoda za sve balkanske zemlje." "Naravno, svi očekuju novi talas u proleće", kaže šef MSF-a.

On objašnjava da "se granice Hrvatske neće otvoriti, mnogi ljudi će ostati u Bosni, u regionu Bihaća, barem dok se ne pojave novi putevi. Zato je EU 2018. godine izdvojila 7,2 miliona evra za poboljšanje uslova prihvata migranata u Bosni i Hercegovini, koja je postala sigurnosni međuprostor na granici EU. Birokratski rečeno, u pitanju je "eksternalizacija" migracionih tokova u očekivanju "rešavanja osnovnih uzroka migracije".