Samo se na jedan način Niče ne sme čitati: ravnodušno. Ako se, čitajući ga, ne menjamo, onda je bolje odustati na vreme. Ne osetimo li ništa, možemo biti sasvim sigurni da imamo problem sa samima sobom, jedino što se s tim problemom, sa samima sobom, još nismo suočili. Niče je lakmus – opasan, strašan, demonski lakmus. Zato, ako nismo u stanju suočiti se sa sobom, bolje je ni ne počinjati. Imamo prava da čitamo Ničea onako kako je i on sam čitao: nepravedno, besno, tanano, zavodljivo, genijalno, strasno, drsko, zloupotrebljavajući tekstove i odbacujući ih, prisvajajući ih ili ih demolirajući, ljutito ili radosno, osvajajući Ničeove istine ili ih odbacujući (Niče nema monogaman odnos sa istinom, zapisaće Štefan Cvajg), ali se ne možemo skloniti u stranu i praviti se da Niče ne postoji ili da nikada nije ni postojao. Pre ili kasnije, na jedan ili drugi način – osim ako nismo temeljni ignoranti – na putu će nam se, kao Šinigami, demon iz japanske mitologije koščatih prstiju i plamenog pogleda, isprečiti nemački filozof. Ako ništa drugo, susret sa Ničeom dugujemo sebi. Zato nemamo prava da budemo ravnodušni. (U filozofiji je veoma važno naljutiti se.) Ako se, dok čitamo Ničea, oslobodimo sopstvene košuljice ili makar jednog od svojih svlakova – jer svako je larva – vredelo je. Hajdeger je napravio genijalan original falsifikata Ničea i možemo se na tog skučenog čoveka sa smešnim brčićima i lederhoznama ljutiti koliko god hoćemo – matori je bio smrad, nesumnjivo, no na trenutke genijalan smrad – ali on nije ostao ravnodušan. Delez je u svome čitanju otišao (naj)dalje jer nam je ponudio Ničea svijenog u sebi samom, onog Ničea koji je samo čekao Deleza da bi ga ovaj, sopstvenom genijalnošću, izvukao iz jedne od njegovih (ludačkih) košuljica, da bi ga oslobodio iz mermera kao što je Mikelanđelo sa svojih figura samo skidao viškove kamena. Imamo divnog Batajevog Ničea, Fukoovog Ničea, Ničea Pjera Klosovskog ili Mišela Ara, Jaspersovog ili Jungovog Ničea. Imamo i sve one dosadne profesore – Eugena Finka, Mihaila Đurića, Valtera Kaufmana, da pomenemo samo njih, a ima ih tušta i tma – koji obavljaju koristan posao klasifikujući Ničea, pedantno ga arhivirajući, razdvajajući pojmove, uterujući ga u raznorazne fioke kao u Prokrustove postelje, što je sasvim u redu za onoga ko voli. Ali postoje i čitaoci poput Štefana Cvajga.

Opasno je mešati Ničeovo delo i njegov život, jer iz te mešavine obično nastaje sluzava, malo gadna smesa koja nije ni filozofija ni književnost. Osim, dabome, ako tu smesu ne pravi Cvajg. U stvari, ne pokušava Cvajg razumeti Ničeovo delo kroz njegov život, nego život objašnjava čitajući njegove spise. Cvajg, majstor biografija, ispisuje zbunjujuću, zagrcnutu knjigu, u kojoj se Ničeov život i njegovo delo pojavljuju kao "herojski predeo bez neba, divovska igra bez gledalaca, ćutanje i sve nasilnije ćutanje oko najstrašnijeg krika duhovne usamljenosti – tragedija Fridriha Ničea" (str. 9). Ali Niče nije junak nego čovek krhkog tela i ozbiljno osetljivih nerava, osim toga genijalan i nepomirljiv. Njegova usamljenost, na kojoj Cvajg neprestano insistira, nije posledica samo Ničeovog krhkog zdravlja koje mu ne dopušta da se duže zadržava u društvu ljudi, već je ona postala i njegova druga priroda koja s gađenjem odbija da gubi vreme u ispraznosti. Dok pati od strašnih nesanica i samo zahvaljujući hloralu i veronalu, "tom arsenalu otrova i droga", uspeva sebi da obezbedi nekoliko sati "veštačkog, iznuđenog sna", dok ga muče užasne glavobolje i stomačni problemi, a pogled mu se muti već posle dva sata čitanja – "postelja bola i beskrajna usamljenost", zapisaće Cvajg (str. 13) – uspeva Niče u samoćama svojih sobica u Nemačkoj i Italiji, pomračenog pogleda i suznih očiju, da čita i da piše upravo s ludačkom predanošću i strašću, jer svetu mora da prenese poruku koju niko pre njega nije shvatio. "Petnaest godina diže se Niče iz mrtvačkog kovčega svoje sobe i opet silazi u njega, od patnje do patnje, od smrti do smrti, od vaskrsenja do vaskrsenja, sve dok se na kraju mozak, užaren svim energijama, ne rasprsne" (str. 14). Pre toga, međutim, pre nego što se u Torinu, zgužvanog mozga, ne sruči na ulici, napisaće Niče delo kakvo svet do tada nije video.

A to što ima da kaže jeste, između ostalog, da istina nije jedna, te ga Cvajg naziva Don Žuanom, aristokratom saznanja. Za razliku od "izvođača filozofskih radova" (tu Niče, potpuno nepravedno – ali to je Niče – misli na Kanta, Fihtea, Hegela), koji sa istinom održavaju "apsolutno monogamne odnose", verni su joj čitavog života kao supruzi, kao obezbeđenom posedu i od nje se do samrtnog časa ne odvajaju, Ničeov stav prema istini je "demonski, uzdrhtao, zadihan", to je "nervima gonjena radoznala strast" koja se nikada ne smiruje, "nikada ne zadovoljava i nikad ne iscrpljuje, koja se nikad ne zaustavlja na nekom rezultatu i prelazeći preko svih odgovora, sebe stalno, iznova, nestrpljivo i neoubuzdano i dalje pita" (str. 23). Zato je Ničeov život "potpuno bez odmorišta", zato se on uvek pojavljuje kao da je gonjen (str. 25) i zato iza njega, kao iza morskih razbojnika (Cvajg će Ničea nazvati gusarom nemačke filozofije), ostaju "srušene crkve, obesvećene hiljadugodišnje svetinje, oboreni oltari, obeščašćena osećanja, ubijena ubeđenja, probijene ograde morala, horizont u plamenu, ogromna buktinja smelosti i snage" (str. 28). I tako do kraja svoje uzavrele, moćne, ničeanske knjige o Ničeu – jer knjiga o Ničeu mora biti ničeanska, ili je nema – spliće Cvajg, u groznici pisanja, Ničeovo delo i njegov život, tvoreći jezičku leguru iz koje, u jednom trenutku, više nećemo moći da razlučimo sastojke jer Cvajg postaje Niče, a Niče se stapa s Cvajgom.

Poslednje, najkraće poglavlje knjige, zove se "Vaspitač za slobodu" i možda se ništa bolje ni ne može reći o Ničeu do upravo to, jer, kaže Cvajg, "ne poklanja nam Niče nikakvu teoriju (kao što smatraju školski ljudi), nego atmosferu, atmosferu jedne demonske prirode, bistre, prepunjene svetlošću, prožete strastima, koja se prazni u oluji i razaranju. Kad čovek uđe u njegove knjige, oseća ozon, elementarni vazduh oslobođen svake zagušljvosti, zamagljenosti i zapare (…), oštar kao nož, vazduh za snažna srca i slobodne duhove" (str. 66). Upravo zato što misli ne kao Niče, već misli s Ničeom, vatrom ispisuje Cvajg ovaj neveliki tekst ostavljajući iza sebe spaljenu zemlju, ali, kao što iskustvo uči, upravo na spaljenoj zemlji će, posle prve kiše, početi da buja život kakav se ranije nije ni mogao zamisliti.