Koliko moda oblikuje naš život a da toga nismo svesni, da li je modna industrija u Srbiji ostavljena po strani da se sama snalazi, koliki je potencijal domaćih dizajnera i brendova koji su priznatiji u svetu nego kod nas, da li imamo dovoljno obučenih modelara i krojačica ili bi svi hteli da budu dizajneri, da li su svetski modni brendovi postali ekološki i društveno osvešćeniji ili i dalje spaljuju gomile neprodate odeće, razgovarali smo sa Nenadom Radujevićem, direktorom modnog studija "Click" i osnivačem Beogradske nedelje mode (Belgrade Fashion Week – BFW).

"Beogradska nedelja mode osnovana je 1996. godine usred najvećih mogućih političkih, socijalnih i ekonomskih previranja u društvu", podseća se naš sagovornik. "Prešli smo put od 22 godine, od organizovanja prvog Fashion Week-a, kada su se privatni domaći brendovi tek razvijali i kada su postojale samo dve radnje autorskog modnog dizajna do danas kada imamo nekoliko sjajnih domaćih brendova i kada u Beogradu postoji više od 50 prodavnica samostalnih modnih dizajnera i sve češće sarađujemo sa stranim partnerima. Sve vreme radili smo u otežanim uslovima i trudili se da napravimo dobru osnovu za razvoj i promociju mode kod nas. Mnogi mi govore da je upravo to naš najveći uspeh, to što smo opstali tolike godine. Delujemo u različitim pravcima, ali kad podvučeš crtu, treba videti šta je racionalno i održivo. Čini me zadovoljnim kad vidim da svake godine postižemo sve bolje rezultate."

"VREME": Da li su naši modni dizajneri priznati van granica Srbije?

NENAD RADUJEVIĆ: Poslednjih godina insistiramo na otvaranju internacionalnih tržišta za naše dizajnere i otvaramo vrata Srbije stranim partnerima i ekspertima iz sveta mode kako bismo ih upoznali sa našom tradicijom i kvalitetom i objasnili im zašto je Beograd modni centar regiona. Upoznajemo ih sa našim kulturnim nasleđem i bogatim sadržajem Etnografskog muzeja, kako bi više vrednovali rad i kreativnost srpskih dizajnera koji sve češće u polazištu svojih kolekcija imaju elemente našeg kulturnog nasleđa. Sve češće se objavljuju tekstovi u stranoj štampi sa dobrim prizvukom o beogradskoj modnoj sceni. Prošle godine izašao je tekst u kome je Beograd predstavljen kao jedna od novih, zanimljivih destinacija mode i to uz gradove kao što su Tokio, Stokholm, Lisabon, Šangaj… Svake sezone na London Fashion Week-u raspisuju se konkursi za savremene modne dizajnere u okviru projekta "Once to Watch", da bi od 300 prijavljenih odabrali četiri dizajnera iz celog sveta na koje treba obratiti pažnju tokom sledećih modnih sezona. Srbija je jedna od najuspešnijih zemalja poslednih godina jer je 4-5 naših dizajnera odabrano na tom konkursu u poslednjih pet godina. To je sjajan rezultat jer nije lako doći do te pozicije – najpre da budeš viđen i da neko uoči tvoj kvalitet, da razume odakle dolaziš i šta predstavljaš i da to može da bude deo svetskog trenda ili sezone.

Često se čuje da autorska moda nije nosiva i da je preskupa. Da li je to tačno?

To nije tipična komercijalna moda, ali nije tačno da nije nosiva, naprotiv. Samostalni srpski dizajneri na domaćem tržištu ne mogu adekvatno da naplate svoj kreativan rad i ideju, jer je ono malo za takve autore i njima je potrebo da šire tržišta na kojima se pojavljuju kako bi promovisali svoje ideje i modu kod brojnije modne publike. U tom kontekstu, pokrenuli smo BFW Choice – Pop Up store, koji predstavlja novi koncept prodaje modela autorskih modnih dizajnera gde popularišemo ideju o adekvatnom konzumiranju dizajnerske mode. Autentičnost srpskih dizajnera je u različitosti, budući da mi nismo u centru modnih zbivanja i ne pratimo toliko surovo nametnute modne trendove. Jer, koliko god da želite da se bavite autorskom modom u Parizu, vi ste bombardovani i ne možete da izađete iz trendovskih okvira. Naši dizajneri, bilo to dobro ili loše, imaju prostora da modu i trend vide drugačije i to se primećuje. Naši dizajneri sve češće uzimaju kulturno nasleđe Srbije kao inspiraciju, ne samo kao etno-modu, već inspirisani istom za vrlo moderne kolekcije. Žan-Pol Gotje je, boraveći u našem Etnografskom muzeju, rekao da je to jedan od najzanimljivijih muzeja koje je video u kontekstu tradicije i različitih modnih tehnika. To često ponavljam da bi ljudi shvatili koliko veliko bogatstvo imamo koje može da se češće koristi u savremenom modnom izrazu, a mladi nisu svesni toga.

Moda se vrlo brzo menja, kako sve to utiče na kreativnost koju ističeš kao glavni kvalitet modnog biznisa?

U svetu mode se sve ubrzalo, ne samo zbog novih tehnologija već zbog samog karaktera modnog biznisa kao takvog. Sad postoji mnoštvo sezona – predsezona, preview kolekcija, capsule i cruise kolekcije, zatim visoka moda, često se posebno rade i dečije i muške kolekcije… Ako ste neka ozbiljna kompanija, morate da izbacite najmanje petnaestak kolekcija tokom godine i to prevazilazi ozbiljan kreativan rad. Takva mašinerija i konzumerizam ubijaju umetnički izraz. Zato se u modi sve češće pojavljuje termin slow fashion, nešto što naznačava poseban kvalitet, modu koja nije industrijski nametnuta, modu u kojoj se često imenom i prezimenom pominju i krojačice koje su radile neku haljinu. Zato veoma cenim naše dizajnere koji vrlo vode računa o svom modnom procesu i koji, bez obzira na sve poteškoće, ima sve etičke aspekte jednog kvalitetnog malog biznisa.

Ne možemo da ne spomenemo fabrike u Bangladešu, gde ljudski život vredi manje od jedne košulje, i spaljivanje neprodate odeće, po čemu je bio najozloglašeniji engleski brend Burberry. Da li je zapravo cela modna industrija postala nehumana i ozloglašena?

Velike kompanije insistiraju na količinama i povoljnoj ceni, i to prestaje da bude normalno. Deca iz siromašnih zemalja šiju odeću za velike brendove po 16 sati dnevno za desetak dolara mesečno. Gde je tu logika humanog rada ako je svima postalo normalno da kupuju modele za par evra sa sve transportom i dobrom zaradom trgovaca? Došlo je do modnog bunta i zbog nenormalne ubrzanosti proizvodnje, ali i zbog zloupotrebe odnosno kopiranja, pojedini modni kreatori ukinuli su prikazivanje kolekcija za sezonu unapred. Poenta je da, s obzirom na ogroman industrijski razvoj i dnevnu prisutnost garderobe u našim životima, moda gubi svoj status. Bez obzira na to što svaki komad odeće nije obavezno produkt umetničkog promišljanja, smatram da moda ne sme da izgubi umetnički status i pristup jer će time izgubiti svoje najvažnije svojstvo.

Čini se da država Srbija radije otvara strane fabrike odeće nego što podržava domaću proizvodnju. Zašto je to tako?

Ukoliko želimo da razvijemo našu modnu industriju, moramo podjednako da razmišljamo o potencijalima i kvalitetu domaćih brendova i fabrika i stranih kompanija koje su zainteresovane da rade na našem tržištu. Ne možemo da dođemo u situaciju da se Trikotaža Ivković, kao jedan od naših najuspešnijih brendova, godinama bori da privatizuje neku našu fabriku bez adekvatne pomoći i podsticaja u početku, dok je neki stranac za mnogo kraći vremenski period i mnogo povoljnije dobio tražene pogone. Obrt domaćih modnih kompanija okupljenih u klasteru modne i odevne industrije – FACTS je 70 miliona evra na godišnjem nivou, izvoz je više od 20 miliona evra, sa oko 3000 direktno zaposlenih i više od 5000 sa podizvođačima. Siva ekonomija je veliki balast za modnu industriju, i država bi trebalo da nađe rešenje da sve te male proizvodne pogone, ako mogu tako da ih nazovem, uvede u sistem. Drugi problem je jeftina kineska roba koja nekontrolisano ulazi na naše tržište u ogromnim količinama i niko ne može da im parira. Uspeh domaćih brendova u našem klasteru je tim veći, oni su u sistemu, plaćaju porez u takvom okruženju i uspešno posluju, to mora da se ceni pri donošenju budućih razvojnih odluka.

Stalno zaboravljamo da su ljudi naš najvažniji resurs, nisu to ni zemljište ni ta hala koja se sagradi za par meseci, niti mašine koje se brzo nabave, ali i isto tako brzo zastare. Mi angažujemo radnika da radi za stranog investitora, a dodata vrednost tog proizvoda odlazi u inostranstvo. Zar nije bolje da uložimo u radnika koji će raditi za naš brend, a dodatna vrednost njegovog rada da ostane u zemlji? To je veoma jednostavna računica. Ako razvijamo investitorsku industriju, poput nemačkog proizvođača čarapa Falke koji je kompletnu proizvodnju preselio u Leskovac, moramo da znamo da je to proizvodnja za njihov izvoz. To ne može da se računa u naš izvoz, jer sva zarada od takvog izvoza odlazi iz zemlje. Jeste da su oni zaposlili ne znam koliko radnika i da plaćaju porez, ali glavna zarada odlazi odavde. Okej, mi nemamo konkurenciju u proizvodnji čarapa pa neka takva proizvodnja i bude kod nas, to je u redu. U staroj Jugoslaviji modne fabrike su šile garderobu za strane kompanije, ali su prvenstveno razvijale svoje brendove, znalo se za Jugoeksportovu ili Rudnikovu košulju, Ateks i Centrotekstil su znalački razvijali svoje kolekcije uz sjajne kreatorske timove. Kluz je paralelno radio za Boss, ali se znalo šta je Kluzovo odelo. I danas treba insistirati na tome. Loan poslovi su u redu, ali zarada samo na šivenju je vrlo mala. Ali, kada bi taj isti pogon koristili i za proizvodnju sopstvenog brenda, zarada bi bila neuporedivo veća, i preko deset puta veća po proizvodu. Da ne pričamo o tome da smo mi neki ingeniozni modni stvaraoci i da ćemo da pravimo velike brendove, ali hajde da bar razvijamo našu modnu industriju uporedo sa loan poslovima. To bi bilo idealno, jer zahvaljujući tim poslovima dobijamo kvalitetno obučenu radnu snagu, konkurentnu na tržištu, popunjavamo sopstvene kapacitete, pratimo svetska kretanja u toj industriji. Zato je neophodno napraviti ozbiljan, dugogodišnji plan razvoja modne industrije i još važnije da ta industrija na adekvatan način bude zastupljena u novoj industrijskoj strategiji koja već mnogo kasni, a ona iz 2011. se ne primenjuje.

Da li imate utisak da se modna industrija nedovoljno ceni, kao, moda su krpice?

Modna industrija u Srbiji je stalno nekako po strani iako imamo veliki potencijal. U staroj Jugoslaviji, modna industrija je bila druga po značaju privredna grana, a Srbija je imala najveći udeo u njenoj proizvodnji. Početkom devedesetih, Srbija je izgubila sve poznate socijalističke brendove i fabrike, propali su Kulski štofovi, nestali su Jugoeksport, Ateks, Kluz, Centortekstil, propao je srpski Mančester u Leskovcu jer smo izgubili korak sa novim tehnologijama, i to je nepovratno. Međutim, pojavili su se novi privatni brendovi koji su se razvijali na zdravim osnovama, zahvaljujući pre svega kvalitetnoj radnoj snazi koja je ostala iz prethodnog perioda. Danas je Trikotaža Ivković dobar primer domaćeg brenda, konkurentan je širom sveta, od Novog Zelanda do Japana, i iz godine u godinu prelazi u nove cenovne kategorije, što je u modi zapravo najteže. Ostale zemlje u regionu ne mogu da se pohvale konkurentnim brendovima kakve mi imamo, poput Extreme Intimo, AMC, Mona, Tiffany i drugih okupljenih oko klastera FACTS.

Zapravo, modna industrija je jedna od najzdravijih u Srbiji zato što se razvijala i opstala na realnim osnovama. Modna industrija je brza i fleksibilna, ne trebaju joj godine i godine da bi savladala nove tehnologije u proizvodnji, a što je najvažnije, kreativnost posedujemo kao i bogatu tradiciju koju smo nasledili. Vi za šest meseci možete da uspostavite ozbiljnu modnu fabriku koja vrlo brzo može da da pozitivne rezultate, što je nemoguće kad je reč o metalnoj industriji, automobilskoj ili visokim tehnologijama. Specifikum mode su prepoznali Francuzi i Italijani i ne beže od toga da je to njihova najvažnija industrija, čak i Amerikanci i Englezi spominju da im je tekstilna industrija jedna od najvažnijih. Švajcarci, Belgijanci i Šveđani se veoma ponose svojom modnom industrijom. Mnogo ozbiljne države su shvatile da je modna industrija dobar i unosan biznis. I druge privredne grane su preuzele sistem modne industrije. Mobilna telefonija i njihovi različiti brendovi svake godine izbacuju nove modele – sećamo se da je baterija bila čas velika, čas mala, ekrani su se menjali od malih do velikih, sada se utrkuju kvalitetom foto-kamere. Da ne govorimo o promociji brojnih industrija koje se vezuju uz modu, lepotu, atraktivan life style… Moda je druga interesna sfera pri korišćenju mobilnih telefona. To je vrh brega u kojem nove tehnologije mogu da doprinesu razvoju i naše modne industrije.

Kako primeniti iskustva svetskih modnih centara da bi se razvila domaća modna industrija?

To nije nimalo lako. Naš glavni cilj je da modna industrija bude priznata u industrijskoj strategiji Srbije. Imam utisak da lutamo od toga šta Srbija zaista ima i uticaja sa strane. Svetska banka nam stalno nameće industrijske grane koje ona želi u našoj industrijskoj strategiji, i čini mi se da je to pogrešno. Mi moramo da znamo u kom smeru želimo da razvijamo industriju, šta su nam potencijali i koji su nam interesi, a ne šta je u interesu Svetske banke i inostranih kompanija. Na kraju krajeva, kad se završe sve moguće privatizacije i tranzicija, mi kao zemlja moramo da izađemo sa jasnim ciljem u kom smeru se razvijamo i gde pravimo dodatu vrednost.

U Srbiji je trenutno najjača prerađivačka industrija, drvo, guma, plastika, a pored toga funkcioniše i modna industrija, možda ne u tim brojevima, ali je zdrava i treba je razvijati. Ogroman je napredak novih tehnologija i u modnoj industriji – novi materijali, racionalniji procesi proizvodnje zahvaljujući novim kompjuterizovanim mašinama… Osim toga, imamo problem sa zapošljavanjem žena, a moda je prevashodno ženska industrija i tu postoji mogućnost za unapređenje zapošljavanja. Nedavno je u Čačku, koji ima ozbiljne modne brendove, otvoreno tekstilno odeljenje u srednjoj školi na inicijativu ljudi iz klastera koji su prepoznali potrebu za edukacijom adekvatne nove radne snage (modelari, krojači i drugi proizvođači).