Pisanje o novogodišnjem programu je nalik na Dan mrmota. Iz godine u godinu televizije ne menjaju svoje koncepte, a kada se desi nešto novo, onda se ponavlja unedogled, poput desete reprize domaće serije.

Tako se desilo sa RTS om, gde su pre nekoliko godina zapevali voditelji i novinari, pa je to postala nova tradicija. Okej, sada mi se čini da je povećan procenat gostiju, profesionalnih pevača i pevačica, pa onda RTS lica postaju plesna pratnja i razigrane kulise. Sve šljašti od balskih haljina, ko za godišnjicu mature, samo, kada se uzme u obzir celokupna ponuda, što reče baba moje supruge: "Najbolje su pevali na državnoj televiziji!" I narodne i zabavne, sve nakićeno, ništa vulgarno. Tu mu Olivera Kovačević dođe ko neka agilna razredna koja pogleda toalete dama, muzički repertoar i aminuje. Nema ispalih sisa i dupeta, pesme po definiciji evergrin žanra i teraj do zore – javni servis. Problem je samo uzrast gledalaca, ili smo stvarno toliko stara nacija?

Pink je imao, logično, "Pinkovo narodno veselje", a posle ponoći "Zadrugu", s tim što se ograđujem od eventualnih sranja koje su se desila, ne znam ni ko se pobio, ni ko kresnuo. Pitanje posle Pinkovog novogodišnjeg: da li smo stvarno toliko prsli?

TV O2 i Prva tradicionalno nisu imali nikakav program vodeći se jednostavnom ekonomskom logikom. Zašto bacati pare na treći orkestar u kafani? Ako narod bira između RTS ovog i Pinkovog narodnog veselja, zašto dodavati muzike i dolivati u punu čašu. Ipak, napravljeno je specijalno novogodišnje izdanje Vesti na TV Prvoj, kao svojevrsno premotavanje uz uključenje reportera iz Niša, Beograda i Novog Sada. Iako je namera bila korektna, pokazalo se da je stepen entropije u novogodišnjoj noći toliki da je nemoguće realizovati suvisao program uživo u ponoć. Prekidala se veza, Bajaga je ispalio reportera, pa se posle obratio gledaocima, niko nije čestitao Novu godinu gotovo pet minuta nakon ponoći, pa se prva snašla reporterka iz Niša. Sve u svemu, bolje neki dobar film nego eksperiment u ponoć kad mu vreme nije.

Svojevrsno finale bilo je i novogodišnje izdanje "24 minuta" Zorana Kesića i kompanije. Ova vrsta pregleda uprkos smehu ima i jezu koja prožme gledaoce jer se podsetimo svih naših eufemistički rečeno anomalija. Dodatnu jezu izaziva i neizvesnost da li će biti novih epizoda. Da li je moguće da je ostao samo Kesić?

Nastavilo se i za Božić, kada smo izgubili pojam o vremenu. Uleteli smo u vremensku petlju, koja će po mom mišljenju trajati sve do pravoslavne Nove godine.

Iz hibernacije koju izazivaju sneg, niske temperature, jaka hrana, ruska salata i porodična slavlja samo su bljeskali momenti kojih se sećam. Prvi bljesak je serijal filmova Brusa Lija na RTS u, hvala mnogo, moje srce je tada već bilo puno. Sve ostalo se zaboravlja!

Kada je napolju padao sneg, Goran Vesić je prvi put razbio medijsku blokadu i građane javno pozvao da ne veruju snimcima sa televizije na kojima se vidi kolaps saobraćaja. Ne verujte svojim očima! Izjava dostojna klesanja u kamen, jer ovaj čovek zna koliko su mediji skloni manipulisanju, čuj gledo – režiro!

Žika Seljak ispao seljak, jer je u emisiji puštao forice, aluzije o šetnjama, jer je kao Borko udaren u glavu (zaista ne bih da citiram gluposti), a kada loša fora nije prošla, tražio od publike u studiju aplauz. Na RTS u je samo lupao, a sada se pod stare dane malko i prozlio. Eto šta politika radi od čoveka seljaka.

Najupadljiviji glas naroda stigao je od Gvozdena Nikolića iz Zapadne Srbije. U jednom uključenju čovek je uspeo da prekrši bar tri pravila: pucalo se iz pušaka za Badnje veče, nazdravljalo se mučenicom u kadru i narod je po ko zna koji put nelegalno sekao šumu u potrazi za badnjacima.

Jutarnji program Pinka je za Božić imao u studiju urednika "Informera". Nije počeo rat, na sreću, ali nije se bogme ni mirbožilo. Bilo je ko na Studiju B subotom dok traju šetnje, jer stara poslovica kaže, baš kao urednica ove televizije: ne možete vi toliko šetati koliko mi možemo produžiti izdanje Vesti u kojima ćemo vas mazati blatom, da ne kažem ono gore. Pa ko izdrži duže.

Na kraju, najstrašniji povratak u realnost jeste snimak ubistva na Banovom brdu, kada je egzekutor stao pored žrtve, čoveka koji je nosio, srećom, prazno sedište za dete, i "overio ga". Prethodnih dana, možda se buka od slavlja pomešala sa eksplozijama luksuznih automobila i džipova po Beogradu, baš kao i mafijaških obračuna. Dok policija precizno i egzaktno prebrojava ljude u protestnim šetnjama, mafija se obračunava u po bela dana. Upamtio sam savet nekog iz policije: da "građani izbegavaju mesta gde se skupljaju pripadnici organizovanog kriminala". Pošto niko nije dao spisak, niti opise takvih mesta, da li da se pali iz zemlje, ili da se ne izlazi iz kuće dok se ne poubijaju?

Je l’ nam to neko radi o glavi?