Na nedavno održanom skupu o nezavisnosti tužilaštva u Srbiji, jedan od gostiju bio je i Filipe Markeš, predsednik MEDEL-a što je francuska skraćenica od naziva asocijacije Evropski magistrati za demokratiju i slobodu, koja okuplja strukovna udruženja sudija i tužilaca evropskih zemalja. Filipe Markeš ima 42 godine, studirao je pravo u Portugalu i Italiji, a po diplomiranju radio je godinu dana u Milanu. Po povratku u Portugal završio je Pravosudnu akademiju i 2002. postao sudija osnovnog suda. I dan-danas je na istoj poziciji, a iako je od decembra predsednik najvećeg udruženja nosilaca pravosudnih funkcija, sam kaže da ne voli da se mnogo eksponira u javnosti.

"Nemam Fejsbuk, nema me na Linkedinu", kaže Markeš u razgovoru za "Vreme" i dodaje: "Smatram da kao sudija treba da držim nizak profil. U Portugalu sudije ne mogu biti ništa drugo osim sudije, ne mogu raditi bilo šta drugo, niti imati bilo kakve druge prihode osim plata. Pored sudijskog posla dozvoljeno mi je samo da predajem pravo, ali pod uslovom da ne budem plaćen za tu aktivnost. Mogu da budem član strukovnog udruženja, pa i da budem predsednik MEDEL-a, kao što sam poslednjih godinu dana, ali za to ne dobijam ni manje posla ni više novca. Evo, na primer, juče popodne sam doputovao u Beograd, a pre toga sam bio u sudu i radio svoj posao običnog sudije.

"VREME": Koliko su vama i MEDEL–u poznate prilike u srpskom pravosuđu i amandmani na Ustav Republike Srbije koje je predložilo Ministarstvo pravde?

FILIPE MARKEŠ: MEDEL je asocijacija sudijskih i tužilačkih udruženja kojih, trenutno, ima 23 iz 18 evropskih zemalja. Nemamo pojedince kao članove. Informacije o stanju pravosuđa u Srbiji dobijamo od dva vaša udruženja: Društva sudija Srbije i Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije. Poslednjih desetak godina pažljivo pratimo stanje u srpskom pravosuđu, posebno od 2009. kada je bio period reforme pravosuđa i reizbora sudija. MEDEL se veoma podrobno i u kontinuitetu bavio tim periodom tokom dve-tri godine. Sećate se, Dragana Boljević je bila generalna sekretarka MEDEL-a iako tada nije bila reizabrana na sudijsku funkciju. Često smo intervenisali u to vreme na osnovu informacija koje smo dobijali od udruženja, naših članica iz Srbije, ali i na osnovu izveštaja koje su sastavljali Savet Evrope, Evropska komisija, Venecijanska komisija… Posle tog perioda, kad smo pomislili da su se stvari stabilizovale, suočili smo se sa procesom izmene Ustava, koji kod nas izaziva ozbiljnu zabrinutost. Ceo taj proces ne pratimo u svim detaljima i pojedinostima, ali pratimo svaki korak i svaku novost o kojima smo obavešteni, analiziramo ih i dajemo svoje mišljenje.

Da li ste imali nekih direktnih kontakata sa Ministarstvom pravde?

Ne. Imali smo ih ranije, tokom perioda reforme i reizbora, kada smo 2012. odredili dvojicu penzionisanih sudija, Nemca i Francuza, da sastave poseban izveštaj o stanju u srpskom pravosuđu. Kako su njih dvojica vršili nezavisnu reviziju reizbora sudija, oni su se sastajali i sa vlašću i sa mnogim drugima. Tokom sadašnjeg procesa izmene Ustava nismo imali kontakte sa srpskim zvaničnicima.

Kakvo je vaše mišljenje o predloženim izmenama Ustava?

Mi se ne bavimo politikom niti imamo nameru da to radimo u budućnosti. Mi smo usredsređeni na nezavisnost pravosuđa i zabrinuti smo zbog amandmana koji su predloženi. Moram da kažem da to nije samo naša zabrinutost, već to osećanje sa nama dele i strukovna evropska udruženja. Koliko sam mogao da čujem, nema nijednog jedinog profesora prava koji je izjavio išta pozitivno o izmeni Ustava Republike Srbije. Brinu nas neke ključne stvari: kontrola nad pravosudnim savetima, zatim predlog da 50 odsto članova tih saveta budu osobe koje nisu ni sudije ni tužioci, a u slučaju Vrhovnog saveta tužilaštva takvih članova je više od 50 odsto. Tu je i problem što se ti članovi koji nisu nosioci pravosudnih funkcija biraju prostom većinom u parlamentu, što može dovesti do manipulacije članovima saveta. Na taj način može se desiti da parlamentarna većina u potpunosti kontroliše pravosudne savete. Sve je to u suprotnosti sa preporukama Saveta Evrope o nezavisnosti sudija koje jasno kažu da većina članova Visokog saveta sudstva treba da budu sudije koje su njihove kolege izabrale. Evo vam jedan primer: kod nas u Portugalu Visoki savet sudstva postoji više decenija, ali je nedavno došlo do promena tako da postoji mogućnost da većinu članova ne čine sudije. U najmanje tri ili četiri slučaja desilo se da je državu Portugal osudio Evropski sud za ljudska prava baš zbog toga što se nije pridržavala uputstva da većinu članova Visokog saveta sudstva čine sudije. Poslednji slučaj bio je pre dve nedelje. Dakle, ne govorimo o nekim apstraktnim stvarima, to su obaveze koje su preuzele države članice Saveta Evrope, a te obaveze sprovodi Evropski sud za ljudska prava. Takve stvari bi mogle da se dese i Srbiji i to nas zabrinjava.

Takođe nas zabrinjava što javni tužioci imaju manje nezavisnosti od sudija. Tužioci ne smeju da se tretiraju kao čvrsta ruka vlasti, oni moraju da imaju proaktivnu ulogu u gonjenju osoba koje krše zakon. Veoma je lako manipulisati tužiocima, pogotovo ukoliko određena vladajuća većina poželi da zapreti svojim političkim protivnicima, onda će to učiniti preko javnih tužilaca. Moramo da imamo nezavisno javno tužilaštvo, koje nije podložno mogućnosti da njim manipuliše neka izvršna vlast. Zbog svega ovoga veoma je važno da i u Srbiji većinu članova pravosudnih saveta čine sudije i tužioci.

Šta se konkretno desilo kod vas u Portugalu?

Bilo je više slučajeva, ali poslednji koji je Portugal izgubio pred Evropskim sudom za ljudska prava desio se pre dve nedelje. Jedna sudija je bila disciplinski kažnjena, ona se žalila, ali joj je žalba odbijena. Zatim se žalila Evropskom sudu za ljudska prava i tu joj je žalba usvojena. Sud je utvrdio da u trenutku kada je odlučivao o disciplinskoj meri Visoki savet sudstva Portugala nije u svom sastavu imao većinu članova koji su sudije. To je u suprotnosti sa uputstvima Saveta Evrope, a posebno je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima koja kaže da svi imaju pravo na nezavisno pravosuđe. Dakle, sud je osudio državu Portugal jer se nije pridržavala uputstava Saveta Evrope koja obezbeđuju nezavisnost pravosuđa.

Vlasti u Srbiji odaju utisak selektivnog pristupa pravima i obavezama prema Evropskoj uniji. Imate li utisak da shvataju da se mnoga pravila moraju poštovati i mnoge obaveze ispunjavati kada država postane punopravna članica Evropske unije?

Ova poslednja godina je veoma važna za Evropsku uniju i nezavisnost sudstva i to svaka država kandidat treba da ima na pameti. MEDEL već nekoliko godina tvrdi da Evropska unija ima mnogo kriterijuma za prijem, ali ima veoma malo pravila za članice kad jednom uđu u to društvo. Nažalost, u slučaju Poljske i Mađarske stvarnost je pokazala da smo bili u pravu. Te dve države su morale da ispune mnoge standarde prema Kriterijumima iz Kopenhagena i istog trenutka kada su ušle u Evropsku uniju, počele su da rasturaju vladavinu prava u svojim državama. To je bio problem jer nije bilo političke volje da se sistem menja. Član 7 koji omogućava Evropskoj komisiji da pokrene prekršajni postupak prema zemljama koje ne poštuju vladavinu prava nije efikasan jer zahteva konsenzus svih država članica. Iz tog razloga su države poput Poljske i Mađarske bile relativno samouverene jer su znale da, čak i kad bi Evropska komisija pokrenula postupak protiv njih, na kraju, nikada neće biti osuđene pošto je potreban konsenzus da bi bile sankcionisane. Međutim, u februaru ove godine nešto se promenilo. Moje udruženje, Udruženje sudija Portugala, jeste izgubilo slučaj pred Evropskim sudom pravde, ali je evropsko pravosuđe mnogo dobilo onim što je napisano u prvom delu presude. Šta se desilo? Usled velike ekonomske krize plate u Portugalu su smanjene, pa tako i plate sudija. Naše udruženje se žalilo portugalskom sudu, a taj sud je upitao Evropski sud pravde da li je smanjenje plata sudijama u suprotnosti sa evropskim pravom. Odgovor je bio da plate nisu deo evropskog prava, već pripadaju suverenitetu država članica.

Međutim, usput je Evropski sud pravde utvrdio nešto krucijalno: svaki sudija u nacionalnom pravosudnom sistemu države članice istovremeno je i evropski sudija i mora da sprovodi evropske zakone. To praktično znači da ako portugalski sudija treba da sprovede odluku nekog poljskog sudije, onda on, iako ne mora da poznaje poljski pravosudni sistem, mora da bude uveren da taj poljski sudija ima jednaku garantovanu nezavisnost kao što je imaju sudije u Portugalu. Dakle, Evropski sud pravde je rekao: "Mi smo nadležni da analiziramo da li se neki nacionalni pravosudni sistem pridržava pravila o nezavisnosti pravosuđa koja su utvrđena evropskim ugovorima." To je veoma važno jer je otvorilo vrata sledećem: kad god u budućnosti neka država članica pokuša da rasturi vladavinu prava u svojoj zemlji, ta država može da odgovara pred Evropskim sudom pravde, a taj sud ne mora da odlučuje konsenzusom. Već smo imali takva dva slučaja. Prvo je Poljska raspisala evropsku poternicu po kojoj je jedna osoba uhapšena u Irskoj. Irski sudija je rekao: "Ja ću suspendovati izručenje ove osobe jer ja nisam siguran da je u Poljskoj pravosuđe nezavisno i o tome ću tražiti mišljenje Evropskog suda pravde." Poljske vlasti su se uspaničile jer je odluku donosio sud, a ne države članice koje odlučuju konsenzusom. Drugi slučaj, koji je još važniji, desio se ponovo u Poljskoj. Njihov parlament je nedavno usvojio zakon o Vrhovnom sudu Poljske po kojem su smanjene godine života za penzionisanje sudija. Tako je vlast uspela da penzionisanjem izbaci trećinu sudija iz Vrhovnog suda. Evropska komisija je, pozivajući se na presudu mom udruženju iz februara ove godine, tužila državu Poljsku Evropskom sudu pravde tvrdeći da poljski zakon urušava vladavinu prava u toj zemlji. Istovremeno, zatražena je privremena mera kojom bi se suspendovao sporni zakon dok sud ne donese presudu. Tako se i desilo: 19. oktobra Evropski sud pravde proglasio se nadležnim za spor i naredio Poljskoj da suspenduje zakon. Zato je ovo važna godina za Evropsku uniju i nezavisnost pravosuđa u nacionalnim pravnim sistemima. Sada svaka država kandidat za priključenje Evropskoj uniji mora da bude svesna da više neće biti mogućnosti da kad se jednom uđe u Evropsku uniju, prestane sa ispunjavanjem svojih obaveza.

Postoji li mogućnost da ukoliko Srbija ispuni neke uslove do kojih je možda Evropskoj uniji veoma stalo, kao, na primer, priznanje nezavisnosti Kosova, da se onda našim vlastima u drugim oblastima progleda kroz prste, kao što je, recimo, nezavisnost pravosuđa?

To je politika. Mi u MEDEL-u se nadamo da će oni umeti da razdvoje takve stvari. Verujem da su evropske institucije shvatile, posle problema sa Poljskom, da su pravila važnija od politike. Nadam se da neće menjati priznanje Kosova za neispunjavanje uslova iz oblasti reforme pravosuđa. Važno je naglasiti kako vi ne treba da nezavisnost pravosuđa stavite na prvo mesto zato što to od vas traži Evropska unija, to treba da uradite zato što je to od fundamentalne važnosti za zaštitu ljudskih prava građana vaše države. Čak i kada ne biste pokušavali da postanete članica Evropske unije, vi to treba da uradite. Svaka država to treba da uradi. To je pitanje demokratije i to je pitanje zaštite ljudskih prava svih građana. Nezavisnost pravosuđa je osnovno ljudsko pravo. Nadam se da evropske institucije shvataju da se sa takvim stvarima ne sme trgovati.