Kulturna politika: Zajedništvo i razmirice

Ne znam da li su Mogerini, Han i drugi evrobirokrati ikada imali zadovoljstvo da čuju pevanje uz gusle, mada bih im savetovao da toj temi posvete malo pažnje pošto bi im bilo jasnije kako se na Zapadnom Balkanu od pretpostavljenog zajedništva u kulturnom identitetu prave političke razmirice. Moguće je da bi onda i pregovore između Srbije i kosovskih Albanaca vodili s više sluha.

Naime, nakon što je Unesko odlučio da gusle uvrsti na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao deo kulturnog nasleđa Srbije, ambasadori Albanije, Hrvatske, Crne Gore, BiH i, kako se navodi, nekih drugih zemalja, podneli su toj organizaciji zajednički zahtev za postizanje konsenzusa o tome da li ovaj instrument pripada vizantijskoj ili arapskoj kulturi, piše prištinska Koha. Sve, sve, samo da ne bude srpska.

Albanci tvrde, piše portal, da su gusle njihov tradicionalni instrument i oni ga zovu lauta. U nekom francuskom časopisu, ako me sećanje ne vara, pre par godina gusle su opisane kao "violina sa jednom strunom", a gle zanimljivosti, sve dalje ka zapadu broj žica raste. Već u Dalmaciji i Krajini gusle imaju dve strune, a Lužički Srbi koriste instrument sa tri strune.

Toliko od mene kao amatera za etnomuzikologiju. Ali, pre neki dan na prištinskoj televiziji neki guslar, pardon lautar, bukvalno se rasplakao u programu tvrdeći da su Albanci pokradeni i da su za to krive kosovske institucije.

Zvaničnici se vade tvrdnjom da su Albanija i tzv. Kosovo još pre nekoliko godina pokušali da ovaj muzički instrument registruju u Unesku kao baštinu svog kulturnog nasleđa, ali je taj zahtev odbijen jer Kosovo nije član Uneska. A zna se ko je kriv – Srbi. Eto osnova da se na onih 100 odsto taksi doda barem još deset procenata.

Pa, ti sad budi Mogerini i upravljaj procesom sporazumevanja između ljudi koji moderan svet još doživljavaju u guslarskoj tradiciji opevanja ko je kome glavu odsekao, a o tome izveštavaju dva vrana gavrana kao izveštači s lica mesta.

Slično devedesetim: Izbori, ali fer

O izborima ne bih imao šta da dodam u odnosu na ono što sam na istom ovom mestu napisao prošle nedelje ("Vreme" br. 1457). Sad to postade glavna tema i množe se vesti koje prenose uglavnom već pominjani gavrani da će Vučić već na proleće iduće godine raspisati vanredne parlamentarne izbore.

Ako opozicija šarena kao devojački letnji haljetak želi da izbegne poraz epskih razmera, koji bi se posle opevao na violini s jednom žicom, moj im je savet da te izbore bojkotuju i da napuste Skupštinu Srbije. Naravno, uvek bi se našlo onih koji bi na izbore izašli, ali to im ne bi dalo ozbiljan, verodostojan legitimitet.

Opoziciona borba mora, nažalost, kao i devedesetih, da se vodi oko fer izbornih uslova i to je taj politički zahtev koji moraju stalno da ističu tim pre ukoliko nameravaju da organizuju proteste. Ti protesti moraju da imaju neku jasnu političku ideju, a u Srbiji nema prečeg posla, kad je o politici reč, od jasnih i argumentovanih zahteva da se ne uništi jedna, možda i jedina tekovina petooktobarskog prevrata – fer i slobodni izbori.

Uostalom, predsedavajući Saveza za Srbiju Nebojša Zelenović izjavio je da neće biti novih izbora bez korenitih promena izbornih uslova i slobodnih medija i najavio da će kao ujedinjena opozicija izaći sa zajedničkim zahtevima za fer i poštene izbore.

Zelenović je to poručio u saopštenju upućenom javnosti i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, za koga je kazao da je "jedino izbore mogao da smisli kao reakciju na veliki narodni protest u Beogradu".

"Od kada je Vučić došao na vlast, izbori su prestali da budu način izražavanja demokratske volje građana. Izbori su za diktatora postali način upravljanja Srbijom – kad ne znaš šta drugo da radiš, kada te siromaštvo i nesloboda u Srbiji priteraju u ćošak, pozoveš na izbore", navodi se u izjavi Zelenovića.

Sirotinjski model: Produbljivanje nejednakosti

Nejednakost građana po visini dohotka (dohodovna nejednakost) u Srbiji je najveća u Evropi i merena "džini koeficijentom" poslednje tri godine iznosi 38 (što veći koeficijent, veća nejednakost), rečeno je na simpozijumu "Nejednakost u Srbiji" u organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ova nadasve važna tema ostala je nekako prećutana (osim u par medija) što je šteta za ukupne odnose u društvu, pa, ako hoćete, i za izbore.

Kod nas 20 odsto najimućnijih imaju devet puta veća primanja od 20 odsto stanovništva sa najmanjim prihodima.

Za takvu situaciju, prema mišljenju Mihaila Arandarenka, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, zaslužni su slabi efekti poreskog sistema i socijalnih transfera.

Da su sa stanovišta jednakosti poreski i sistem socijalne zaštite neadekvatni, pokazuje i to što je nejednakost u Srbiji pre poreza i socijalnih transfera slična kao i u EU, a nakon njih veoma visoka. Jedno od čestih objašnjenja je da je u Srbiji siva ekonomija velika, da se ne plaća porez pa ni država nema para za socijalu. Međutim, Arandarenko otkriva da Srbija kroz poreze u odnosu na BDP prikuplja koliko i stare članice EU, a više nego nove članice.

"Recimo, Slovenija i Slovačka imaju ‘džini koeficijent’ 25, među najmanjima u Evropi, a prikupljaju isti iznos sredstava kroz poreze u odnosu na BDP kao Srbija. Očigledno da nešto nije u redu sa poreskim sistemom i socijalnim transferima", napominje on dodajući da je poreski sistem Srbije kreiran početkom 2000-ih na tadašnjim neoliberalnim načelima da poreska osnovica bude što šira, odnosno da svi, bogati i siromašni, plaćaju porez, da bude jednostavan za naplatu i da se što više prikuplja porezima na potrošnju. Prema rečima Arandarenka, to je bio klasičan izbor za siromašne zemlje u koje je Srbija tada klasifikovana i umesto da se poredi sa evropskim, poređena je sa afričkim i azijskim zemljama. Otuda danas raskorak između poreskog sistema Srbije i sistema u EU. U Srbiji 52 odsto ukupnih poreskih prihoda dolazi od PDV-a, koji je regresivan, više opterećuje siromašne od bogatih, dok u EU PDV daje 34 odsto poreskih prihoda. S druge strane, direktni porezi, kao što su porezi na rad, dobit, imovinu, koji su progresivni, više opterećuju bogate nego siromašne, u Srbiji daju 16 odsto ukupnih prihoda, a u EU 33 odsto.

Takođe, socijalni transferi u Srbiji su izuzetno niski, a najčešći izgovor države je da se nema para.

Neko ko nije zabavljen guslama već bi navukao "žuti prsluk".