Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ljut. Ljut je na Sjedinjene Američke Države, na Evropsku uniju, na 22 od 27 država EU koje su priznale nezavisnost Kosova, na NATO, na KFOR. Ljut je što je izostala energična osuda Zapada kosovskog dizanja carine na srpsku i bosansko-hercegovačku robu prvo za deset, a onda za čitavih sto odsto, što praktično znači prekid trgovinskih odnosa Kosova sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, jedine dve postjugoslovenske države koje nisu priznale nezavisnost Kosova.

Predsednik Vučić je ljut zato što je na Zapadu potpuno izostala osuda "skandaloznog upada" kosovske specijalne policijske jedinice ROSU u srpski deo Kosovske Mitrovice, što su "šiptarski policajci" naoružani dugim cevima "terorisali", "zastrašivali" i "pohapsili" četvoricu Srba, što su im "mučki" upali u stanove u cik zore. Ne samo da Zapad nije osudio tu "nečuvenu" i "neviđeno brutalnu" akciju, već je zvaničan stav KFOR-a da je to bila "legitimna, legalna i najavljena" akcija kosovske policije u okviru istrage ubistva Olivera Ivanovića. KFOR, to jest NATO, polazi od toga da je kosovska policija delovala na jedinstvenoj teritoriji suverenog Kosova.

Vučić je ljut i zgranut zato što Zapad nije osudio "albanisanje" premijera lažne države Kosovo Ramuša Haradinaja i Albanije Edija Rame, koji su se sastali u Peći neposredno posle čitave ove bure oko dizanja carina, Interpola i akcije ROSU, pravili od prstiju pred kamerama albanske dvoglave orlove i najavili da se između Kosova i Albanije postepeno ukidaju granice, a vrlo brzo, već za pola godine, carina na svu robu, da će to biti jedan jedinstveni carinski sistem i zajedničko, slobodno tržište po uzoru na EU. Zvaničnici Srbije su ljutito i preneraženo konstatovali da EU i SAD, izgleda, ne vide stvaranje velike Albanije ispred njihovih noseva i ne prepoznaju opasnost po čitav region i da to tako neće moći, da Srbija to neće tolerisati. "Suočavamo se sa odlučnošću Albanaca da zaokruže svoju naciju i teritoriju po svaku cenu. Pitanje je da li su Srbi spremni da sami plate takvu cenu", rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić gostujući u emisiji RTS-a "Oko".

Vučić je ljut i na Srbe i građane Srbije jer ne shvataju i ne razumeju da "ne možemo da održimo status kvo", jer "ne možemo da uđemo u sukob sa NATO ili Evropskom unijom". Predsednik je ukazao na istraživanja koja navodno pokazuju da većina Srba "upravo to želi zalaganjem za održavanje stanja kakvo jeste", a da on, Vučić, sumnja "da žele da plate cenu toga".

I onda se, opet jednom, nakon iznošenja dijametralno suprotnih stavova, postavlja pitanje šta je zvanična kosovska politika Srbije: da li zbog Kosova ulazimo ili ne ulazimo u sukob sa EU, SAD i NATO? Hoćemo li sa Zapadom ili sa Rusijom i Kinom? Da li želimo da Srbija bude "mala, prkosna" zemlja koja će za vijek i vijekov da se bori protiv nezavisnosti Kosova i Metohije ili želimo, što je (još uvek) zvanična SNS-ovska politika, da Srbija postane članica kakve-takve Evropske unije. I jedno i drugo ne može. To je bilo jasno za vreme vladavine Demokratske stranke i Borisa Tadića, to je još jasnije sada.

To nam kaže i Vučić kada baš ne govori suprotno, samo što ga mi, izgleda, ne razumemo: "Ne možemo da održimo status kvo".

POGLED SA DRUGE STRANE: Zapadne zemlje nisu osudile najavljeno ukidanje carina između Kosova i Albanije zato što je sa stanovišta Zapada to pozitivan primer regionalne saradnje dve suverene države. Ni Vašington, ni Brisel, ni Berlin ili Pariz i London nisu osudili akciju ROSU u srpskom delu Kosovske Mitrovice, jer se polazi od toga da policija jedne suverene države ima pravo da interveniše na čitavoj svojoj teritoriji.

Iako predstavlja flagrantno kršenje Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA), relativno su mlake bile osude podizanja carinskih stopa na Kosovu za proizvode iz Srbije i BiH koje su stigle iz EU i SAD. I predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini i državni sekretar SAD Majk Pompeo, nakon što se sreo sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem u Vašingtonu, jesu, doduše, rutinski tražili od Prištine da povuče mere koje urušavaju sporazum CEFTA i stvaraju tenzije sa Srbijom (BiH je tu kolateralna šteta), ali je takva reakcija bila daleko ispod očekivanja Beograda.

Evropski komesar za proširenje Johanes Han preuzeo je obavezu da posreduje između Vučića i Tačija apelujući na obojicu da spuste loptu.

Predsednik Vučić je bio naročito kivan što su sa Zapada pozivali "obe" strane na uzdržanost i prevazilaženje tenzija, jer je sa stanovišta Beograda bilo sasvim jasno da su privremene vlasti u Prištini promišljeno izazvale krizu sa namerom da isprovociraju Srbiju, a da Srbija tome na bilo koji način nije doprinela.

Samo što to iz ugla država koje su priznale nezavisnost Kosova ne izgleda baš tako: svaki put kada Srbija uz pomoć Rusije na neki način blokira prijem Kosova i Metohije u neku međunarodnu organizaciju, na Zapadu raste stepen iritacije. Posmatrano iz te vizure, Srbija vodi politiku u duhu one narodne "da komšiji crkne krava", jer u okvirima realne i pragmatične politike građani Srbije od toga nemaju nikakvu korist. Obrazloženje kosovske vrhuške za sumanuto dizanje carina za srpsku robu bilo je kako je licemerno da Srbija u Briselu vodi pregovore sa Kosovom o normalizaciji odnosa, dok istovremeno Kosovu podmeće nogu gde god i kada god stigne, što produbljuje sukob, te je (za sada) ukidanje carina uslovila srpskim priznanjem kosovske nezavisnosti.

Na osnovu reakcija sa Zapada stiče se utisak da zapravo preovladava razumevanje za taj "iznuđen" potez kosovskih Albanaca, jer je jedna stvar sasvim jasna: ako Srbija želi da postane članica EU, moraće kad-tad da prizna nezavisnost Kosova. Biće da su ona proslava kao da je Srbija osvojila SP u fudbalu i isuviše otvorena zajedljivost i busanje u grudi nakon što je propao prijem Kosova u Interpol doprineli razumevanju većine zapadnih zemalja za "gubitak strpljenja" i zaoštravanje kosovskih Albanaca.

I JARE I EU: Dok sa jedne strane predsednik Vučić nastupa kao političar koji je nakon nacionalističkih, šovinističkih i ratnohuškačkih nestašluka devedesetih godina izrastao u pragmatičnog lidera koji čvrstom rukom vodi Srbiju u pravcu Brisela, sa druge strane, udara u bubnjeve nacionalnog ponosa i prkosa. Za visoke državne funkcionere Srbije blokada Kosova na međunarodnoj sceni je postala potpuno normalna, ritualna stvar oko koje se ne vrti samo spoljna politika Srbije, već je, na neki način, prerasla u nacionalnu identifikaciju.

U duhu politike "i istok i zapad i sever i jug", na kojoj se već sapleo Boris Tadić, Vučić se, nezadovoljan držanjem zapadnih prijatelja i partnera usred krize, demonstrativno i javno požalio ambasadorima Rusije i Kine u Beogradu. Bila je to svojevrsna poruka Vašingtonu i Briselu, samo što je naročito nezgodno pala u trenutku kada je došlo do sukoba ruske i ukrajinske ratne mornarice u Azovskom moru i kada se svet podsetio na pomalo zaboravljeni hladnoratovski sukob Zapada i Rusije zbog ruske aneksije Krima. Ako je Vučić kalkulisao sa tim da će se Zapad zbog toga uplašiti da ne izgubi Srbiju, onda to ukazuje da mu je u priličnoj meri sužen manevarski prostor.

Čak i ako SAD i EU pritisnu Beograd i Prištinu da nekako prevaziđu najnoviju eskalaciju sukoba i ponovo započnu pregovore, predsednik Vučić je u pravu kada kaže da je ovaj status kvo "neodrživ". On nije rekao da se stiče utisak kako vreme za Srbiju da postigne nekakav dogovor sa vlastima u Prištini sve brže ističe, ali se čini da je toga svestan. Istovremeno se stiče utisak da on sam još uvek nije spreman da prelomi između srpskog Kosova i Metohije i članstva Srbije u EU, da vuče vreme i da zapravo njemu odgovara produžavanje statusa kvo dok televizija Pink, RTS, "Informer" & Co. izveštavaju da Srbija beleži najbolje ekonomske rezultate u svojoj bližoj i daljoj istoriji.

Rezultat najnovije utakmice Beograda i Prištine je: Srbija je sprečila prijem Kosova u Interpol – Kosovo je Srbiji diglo carinu za 100 odsto; kosovska policija je gotovo jedanaest meseci nakon ubistva Olivera Ivanovića upala u srpski deo Kosovske Mitrovice da hapsi navodne osumnjičene; Kosovo je ugovorilo bescarinsku zonu sa Albanijom.